Srbija je na najnovijoj rang listi Indeksa ekonomskioh sloboda napredovala sa prošlogodišnjeg 84. na sadašnje 74. mesto, ali se i dalje nalazi na samom začelju Evrope, a najveći problemi su u oblasti vladavine prava, ocenila je danas nevladina organizacija Libek koja se zalaže za tržišne reforme i vladavinu prava.
Indeks ekonomskih sloboda u svetu (Economic Freedom in the World) objavljuje Frejzer institut (Fraser Institute) iz Kanade i on meri nivo do koga je zaštićena pošteno stečena imovina i koliko su pojedinci uključeni u dobrovoljne transakcije.
„Srbija je kao i prethodnim izdanjima Indeksa ekonomskih sloboda loše ocenjena u oblasti vladavine prava koja je kamen temeljac tržišne privrede. Prvenstveno su loše ocenjeni nezavisnost sudstva, nepristrasnost u sudskom postupku, te poštovanje imovinskih prava i izvršenje ugovora usled sporih i skupih sudskih procedura”, ističe se u saopštenju Libeka.
Dodaje se da u takvom privrednom okruženju „ne postoji adekvatni mehanizmi zaštite privatne imovine, što direktno dovodi do niskog nivoa domaćih investicija, i niskih stopa ekonomskog rasta, a nizak životni standard i visoka stopa emigracije su posledica ovakvog ambijenta”.
Hong Kong i Singapur se nalaze na vrhu i ovogodišnjeg Indeksa, a prate ih Novi Zeland, Švajcarska, Australija, Sjedinjene Američke Države, Mauricijus, Gruzija, Kanada i Irska.
Najlošije rangirane zemlje su Venecuela, Sudan, Libija, Angola, Iran, Alžir, Kongo, Zimbabve, DR Kongo i Centralnoafrička Republika.
Od zemalja okruženja Rumunija je na 23. mestu, Bugarska 32, Hrvatska 61, Slovenija 62, Severna Makedonija 71, Crna Gora na 80. a Bosna i Hercegovina na 82. mestu.
Ukupan skor Srbije na listi Indeksa ekonomskih sloboda je 7,05 što je malo niže od svetskog proseka.
„Loš rezultat Srbije i dalje je u oblasti poslovne regulacije – pored same prirode regulacije koja u pojedinim slučajevima ograničava konkurenciju i kreira rentu za interesne grupe bliske vlasti. Veliki problem predstavlja i sama primena zakona u praksi, usled toga što su propisi često protivurečni, nejasni ili se ne mogu primeniti bez podzakonskih akata koji nedostaju. Veliki problem predstavlja nejednaki tretman različitih privrednih aktera pred zakonom, usled korupcije ili političkih pritisaka”, ukazao je u saopštenju Libek.
Dodaje se da je javni sektor i dalje predimenzioniran u odnosu na mogućnosti privatnog sektora da ga finansira.
„Pored toga što ja javni sektor skup, on je i veoma neefikasan u poređenju sa evropskim zemljama, usled visoke stope korupcije, javna preduzeća se posmatraju kao partijski plen, a ne kao servis građana, dok je državna administracija slabih kapaciteta usled partijskih interesa prilikom zapošljavanja i napredovanja”, smatra Libek.
Ukazano je i da i u oblastima gde je Srbija relativno visoko kotirana, kao što je sloboda u međunarodnoj trgovini, ostaje niz problema koji negativno utiču na nivo sloboda. Srbija je još uvek izvan Svetske trgovinske organizacije (kao jedina evropska zemlja uz Bosnu i Hercegovinu i Belorusiju) dok propisi koji se tiču tehničkih standarda još nisu potpuno u skladu sa evropskih pravilima, a carinska uprava koristi zastarela tehnička rešenja, uz brojne spore procedure.
Libek je predložio dubinske reforme, pre svega u oblasti pravosuđa, državne administracije i poslovne regulacije.
„Srbija je još uvek zemlja u kojoj su neefikasna državna preduzeća veliki poslodavac, subvencije gotovo tri puta više nego u ostalim zemljama u tranziciji, a ukupna javna potrošnja ne samo visoka nego i neefikasna. Slobodna trgovina, iako načelno proklamovana, ipak se praktično otežava lošim propisima, a poslovna regulacija guši preduzetničku inicijativu namećući visoke administrativne troškove”, naveo je Libek.
Procena je da rast ekonomskih sloboda od jednog poena na skali 1 -10 doprinosi dugoročnoj stopi ekonomskog rasta od 1,24 odsto preko povećanja nivoa investicija.
Izvor: Ozonpress
O nekažnjivoj grabeži ovdašnje nedodirljive i nezajažljive političke i biznis elite i nedodirljivih u, ozloglašenim po bezakonju institucijama države, dovoljno znamo i ne bih o tome. Nešto bih o saučesništvu prilično velikog dela naroda u valjanju Srbije u blatu bezakonja. Isti narod su i tzv. široke narodne mase, a i oni u vlasti na svim nivoima, bliski vlasti i svi koji su u poziciji da odlučuju u ime drugih o obavezama, pravima i imovini drugih. Različito shvatanje obaveza pred zakonom, kada se radi o drugima koji krše zakon i sopstvenoj poželjnoj izuzetnosti iz pravnog sistema, kada se radi o sopstvenoj koži, masovna je pojava u Srba. Puna su nam usta sopstvenog poštenja i vrlina, patriotizma i hrišćanskog morala, a svako ko može da se izvuče od zakonskih obaveza hvata se veza i vezica, podmićuje i čini usluge samo da se izvuče. A oni koji su na mestima na kojima se odlučuje isto tako masovno rado primaju mito i koriste sve pogodnosti povlašćenog položaja u sistemu da se okoriste. Kako funkcioniše država u kojoj i narod i vlast toliko vole i praktikuju prečice van zakona? Baš ovako kako vidimo i kako nam je- nikako, naopako. Kada zakon važi selektivno, tu nema države, već samo privatne prćije povlaštenih koja simulira državu. U Srbiji je to obavezno despotija jednog opsenara i manipulatora, koji mađioničarski zamajava narod jednom rukom na krupne teme naroda i države, kojima kupuje poverenje nekritičke i povodljive mase, dok drugom rukom nemilice grabi. A u grabeži ga prati lična svita i šira tzv. elita. Samo ne bih načinjao neosnovana i čak glupava populistička pravdanja naroda da je jadan nedužan i da je samo mrska vlast kriva za bezakonje iz koristoljublja. Nije vlast u Srbiji s Marsa, pa da nas nekakvi potpuni zli stranci terorišu samovoljom i bezakonjem u svoju korist, a da je narod u Srbiji većinski disciplinovan i privržen poštovanju reda i zakona. Elita nam je takva kakva je, kvarna do srži, i majku rođenu i narod u roblje i državu bi prodali. Ali, nije baš da tu istu državu ne bi prodala i masa ljudi tu, oko nas, samo da mogu da se nađu na visokom položaju. Slatko je bezakonje u Srba kada se radi o ličnom interesu, samo je pitanje gde je ko u hijerarhiji ovog društva, da li je „dole“ ili „gore“. Ne bi ovo bila država mita i korupcije da su samo truli ljudi u sistemu tj. institucijama države. Ne bi sistem obnavljao sebe u sve gorem izdanju da narod većinski stvarno hoće promene i da i sam narod ne funkcioniše u takvom sistemu poptuno adaptiran. I na kraju pitanje: ko još veruje da većinska Srbija stvarno želi doslednu primenu zakona u svojoj Srbiji, kakvoj su primorani da se povinuju oni koji ovdašnje bezakonje, kumovsko-rođaćke-zavičajne veze i vezice, zamene gastarbajterskim životom u strogim zakonskim okvirima država gde se masovno emigrira zbog boljeg životnog standarda.