Tvrdnja da je Srbija najbolja zemlja za život u svetu ima nekoliko uslovljavanja koje treba razumeti pri davanju takve ocene. Pre svega, onaj koji ocenjuje koje su zemlje najbolje za život je subjektivan, stiže iz Srbije, nije obišao više od 20-ak zemalja sveta, što znači da je pristrasan i nekvalifikovan za suštinsku ocenu u globalnim razmerama.
Ali svejedno, autor ovog teksta je hrabar da iznese takvu tvrdnju i da je i obrazloži, pa je svako u prilici da oceni koliko je saglasan sa tim vidjenjem.
Zanimljivo je da svaki predeo na svetu naseljavaju ljudi koji taj svoj životni prostor vole i u njemu nalaze vrednosti zbog kojeg ga ne napuštaju. Doduše, nekada to nije ni moguće ali je zanimljivo zapažanje da su beduinima suve i zlatne pustinje jednako drage kao eskimima velika prostranstva snega i leda ili indijancima prašume Amazona, kao i tibetancima surovi Himalaji. Svako nadje nešto lepo u svom životnom prostoru i sa tim se saživi.
I nekako mislim da se svakom narodu da i neka vrsta karaktera da se sa tim prostorom saživi, da karakter odgovara prostoru ili se karakter prilagodi geografiji. Kako god bilo ljudi nadju sklad sa prostorom u kome žive. Naravno, uvek postoje lepši i plodniji regioni ka kojima su ljudi i carstva stremili, jer su zemlje bile plodnije, bilo je više vode, more je bilo važno zbog trgovine, blaga klima je bila važna zbog preživljavanja i ishrane. I u današnjem svetu taj proces migracija teče, mada u nekim drugim oblicima, manje kroz seobe i ratne pohode a više kroz migracije radne snage.
Slovenija i Srbija – gde je bolji život
Inspircija za ovaj tekst mi je bio skorašnja poseta Sloveniji, koja po rečima starije gospodje sa kojom sam putovao i išao tamo, a koja je tada prvi put bila u Slovenija, po njenim rečima Slovenija liči na jednu super veliko vikend naselje. Da, zaista, Slovenija je jedna velika vikend zemlja, jer u njoj nema velikih gradova, sve je u nekim mini gradićima i selima, zaseocima, svaka kuća je udaljena od komšije, ima svoj vrt, baštu, sve je ukusno sredjeno i pod konac, sve je pokošeno i nigde nema smeća, šuta, blata, šljunka, drveća. Sve je novo, svaka kuća je završena i ima lepu fasadu i nov krov, svi prozori su u cveću, okruženi ste bujnim zelenilom koje slovenci paze i sve je kao bajka.
Uporedjujući materijalno stanje Slovenije i Srbije, jedno 50 godina su ispred nas, ako ne i više. Putevi su im odlični, novi ili rekonstruisani, svuda su veliki supermarketi po malim selima, sve im je dostupno, infrastruktura im je izgradjena, država funkcioniše, birokratija je efikasna i organizovana, a i sami slovenci su vredan i pošten narod, nesklon prevarama i korupciji kao stilu života. S razlogom mogu biti ponosni na svoju deželu. O slovencima sam pisao i u tekstu Plate i primanja lekara specijaliste u Sloveniji.
Ali, ipak, najbolja zemlja za život je Srbija.
Ono što nedostaje Sloveniji su ljudi, ljudi na ulicama, ljudi koji pričaju i komuniciraju po tržnicama, ljudi koji se kreću po gradu i selu, vidljivost ljudi i komunikacija sa ljudima. U Sloveniji možete proći 100 km a da ne sretnete dva čoveka. Ljudi su negde skriveni. Tako je u većini zapadnih zemalja, izuzev mediteranskih zemalja. Ljudi su otudjeni jedni od drugih, iako to njima ne smeta jer su navikli da budu sami. Samoća je postala deo komfora, niko ti ne smeta i niko ne ometa taj tvoj mir, materijalni mir tišine, svaka stvar je na svom mestu.
Druga stvar zbog koje je Srbija najbolja zemlja za život je lična sloboda i bezbednost koja se u našoj zemlji oseća. Ne mislim tu na političku slobodu, na teror države a ni na kriminal, jer kriminala ima manje u Sloveniji nego u Srbiji, nego mislim na neki lični osećaj slobode, neku vrstu nezavisnosti i lakoće koju Srbi imaju i zbog koje su i pomalo bahati, primitivni i skloni korupciji, za razliku od slovenaca koji su mnogo više fini, obzirni i stegnuti u želji da budu socijalno dopadljivi. Iz tog razloga je u Sloveniji veće poštovanje svačije ličnosti i maniri su izraženiji, ljubazno se priča, misli se kako će se svaka reč izgovoriti, svi su tihi, niko nije glasan, osmeh iskren ili lažan je uvek prisutan. Kod Srba je sve malo drugačije, sve je ogoljenije, iskrenije ali i prevrtljivije i iracionalnije, jer svako je spreman da svojoj slobodi pruži oduška. Zbog te finoće i stegnutosti slovenci tiho pate a Srbi se pak zbog svoje bezobzirnosti glasno svadjaju, viču i deru i trpe posledice opšteg gneva.
Zato Srbi teško da mogu da stvore opšte materijalno stanje kao Slovenci ili Evropljani, jer stvaranje materijalnog bogatstva zahteva solidaran i kolektivan napor, koji pak traži medjusobnu saradnju i poverenje, razumevanje i saglasnost izmedju ljudi, što slovenci imaju za razliku od Srba koji vole da stvari individualno rešavaju. Tu bi mogli svašta još napisati, ali ćemo još skrenuti pažnju na to da zapadna društva, a u njih upadaju i slovenci ali i italijani i španci, koji su mnogo življi i temperamentniji karakterom, ipak u suštini funkcionišu po nekim matricama i čvrstim programiranim društvenim sistemima, koji većini treba da obezbedi komfor. Ceo zapadni svet je programiran na opšti komfor i svi su osetljivi kada neko derište ili trapavi došljak to narušava. Cena tog komfora je često gubljenje individualnosti i osećaja iskonske lične slobode, pa onda u tim zemljama imate razvijenu psihoanalizu i psihijatriju, jer u opštoj sredjenosti i predvidljivosti ljudi negde gube sebe i svoj smisao, dok kod nas na istoku u večitoj borbi protiv društvenog antisistema i endemskih despotija imamo hajdučiju i opštu psihozu zbog nesredjenosti društva, ali zato snažan osećaj sebe i svoje ličnosti, jer u toj borbi možeš biti samo pobednik ili poražen, a to se uvek jače oseća nego da si u masi zadovoljnih komformista.
Duhovno naspram materijalnog
Rekao bih da su ljudi na zapadu zaglavljeni u dizajniranom sistemu definisanih ljudskih sloboda i prava koje sistem brani ali i moralno sužava, dok su u Srbiji slobodni u haotičnom i nepredvidljivom sistemu pritisaka i nejasnih pravila igre, u jednoj opštoj entropiji gde ne znaš gde ćeš se probuditi, u kakvom svetu. Svakako da je Zapadni svet u totalu naklonjeniji samom čoveku i njegovoj ugodnosti, kao i svakoj slobodi bila ona moralna ili ne, ali to nije naklonjeno i njegovom duhu, dok je u Srbiji čovekov duh svakodnevno na ispitu sopstvenog postojanja usled društva punog suprotnosti i oštrih sukoba. Kako kaže apostol u Poslanicama: „Tamo gde ima puno greha tamo ima i najviše blagodeti“.
Srbija ima zanimljive ljude, koji su po mom mišljenju daleko ozbiljniji od italijana ali mnogo srčaniji i emotivniji od Nemaca, Srbija ima odličnu klimu, zanimljivu geografiju i plodno tlo. Ukusno i mirišljavo voće i povrće, još uvek solidno meso, na nekim mestima nedirnutu prirodu, raznovrsnost u svakom pogledu, sve to tvori da je naša zemlja jedna velika Bašta Balkana. I to možemo s ponosom reći, jer dok sam prolazio Sloveniju uzduž i popreko, uvek sam se pitao kako bi spektakularno Srbija izgledala da je sredjena nalik Sloveniji. Jer, ona lepa raznovrsnost i zanimljivost u pogledu geografije, flore i faune, malo koja zemlja ima. Jedina zemlja koja po meni ima sve podjednako dobro, od kulture, duha, stila, zemlje i klime je Francuska. Možda najidealnija zemlja, samo da nema onaj programirani društveni dizajn kalibriranja ljudi na materijalno a ne na duhovno.
Srbija ima pravoslavnu duhovnost čiji značaj shvatite tek kada odete u zapadne zemlje pa gledate ili u srednjovekovne katedrale koje oslikavaju političku, materijalnu i svaku drugu moć zapadne vere kao politike, ili pak gledate savremene hrišćanske crkve koje su spektakularni arhitektonski eksperimenti ali bez duha i mira koje pravoslavni hram nudi. Tek na tom mestu shvatite, da možete imati svo blago sveta ali ako nemate smirenoumlje duše, ništa nemate. Samo ste putnik kroz vreme kome materijalne igračke služe da ga zabave kroz besmisleno putovanje istorijom. Rodiš se, zabavljaš se, rušiš, gradiš i umreš, i nikom ništa. To podsvesno saznanje o prolaznosti a bez putokaza gde ići, stvara melanholiju zapadnog sveta u koju oni lagano zapadaju, svesno srećni što žive u bogatstvu i cveću, koje ljubomorno čuvaju i po cenu svoje slobode i pristajanja na sve što taj komfor i tu slobodu štiti, pa čak i na nemoral, dok u Srbiji još uvek postoji sloboda pojedinca da ustane protiv svega što je zlo i po cenu materijalnog stradanja.
Naravno, sve je to složenije i iznijansiranije, generalizacije su uvek pogrešne, ali ovde se služimo njima da bi se podstakli na razmišljanje i našli trajnu vrednost u svetu kome pripadamo. I da bi odgovorili na pitanje koja je zemlja u svetu najbolja za život. Srbija je najbolja zemlja za život na svetu, definitivno. U njoj možda nisam opušten ali se osećam slobodan. U njoj možda ništa ne funkcioniše kako bi trebalo ali je zato samo malo više novca dovoljno da se u njoj komforno osećate. I uvek je tu onaj nevidljivi dodir neba koji nam stiže kroz naše sakralne objekte, dodir Svetog Duha koji dušu jača i prevazilazi svo ovozemaljsko blago i svaku zemaljsku bajku.
Zlatko Šćepanović
Tekst nije baš dobro napisan, nije koncizan, vidi se da je pisano bez plana. Prvo poredi Sloveniju i Srbiju, a onda poredi neki doživljaj srpskog manastira sa katedralom? Valjda se doživljaj katedrale poredi sa doživljajem velokog hrama, a male seoske crkve s drugom malom seoskom crkvom?
Takođe, živeo sam dve godine u Sloveniji, većina zapažanja je tačna, jedino o ljudima je slika vrlo pogrešna. Ima puno druželjubivih Slovenaca veselog duha ali je potrebno vreme da ih nađete i da vas puste u svoj život, a kada se to dogodi imate prijatelja za ceo život, za razliku od Srba koji su kao preljubazni, goste te, a na prvoj krivini… znate i sami.
Ne bih da narušavam vašu nostalgiju, ali osim ako niste deo visoke beogradske klase, Slovenija je mnogo bolje i dostojanstvenije mesto za ljudski život od Srbije.