autor:Dimitrije Vojnov
Mora da prizna da je ovo oduzimanje prava Srbima da žive i rade na svojoj osnovnoj zemlji ostavilo sve ljude bez reči, u meri da to izgleda kao prećutkivanje.
Sve ljude, sem Naprednjaka koji krunski dokaz svoje izdaje pokušavaju da predstave kao uspeh, umesto da malo za promenu budu normalni, ćute, i mole Boga da će ovo nekako proći i da će kazna za ovo doći kasnije a ne sad odmah.
Srbija ne pamti ovakve izdajnike u miru kakvi su Aleksandar Vučić i njegovi saradnici, kao što ne pamti ni odsustvo reakcije naroda na izdaju jer ne pamti ovaj stepen dekadencije u javnom životu i medijima. Ljudi još uvek nisu u dovoljnom broju čak ni upućeni u to na koji je način Aleksandar Vučić izdao zemlju, i u kojoj meri.
To postaje jedan od njegovih aduta jer objašnjavanje svega što je uradio u proteklih trinaest godina na neki način pobuđuje nevericu i ljudi koji nisu godinama čuli istinu i uključili mozak da malo razmisle o tome, ne mogu ni da pojme šta je on sve uradio.
Takvo skrivanje istine se može sprovesti samo nad ljudima koji žive u svinjcu, i on je uspešno stvorio svinjac u kom su svi dezorijentisani, nokautirani viškom besmislenih informacija i dezinformacija, i kondicionirani da histerično reaguju na sve.
Jedan veliki deo naroda iskreno ni ne želi da poveruje u činjenice o njegovoj izdaji jer im ona teško pada i oni ne žele da shvate tu istinu jer je poražavajuća, a oni ne žele da budu poraženi, i radije biraju da žive u njegovoj laži koliko god da ih ona skupo košta.
Te ljude takođe moramo razumeti. Sudbina Kosova i Metohije i Srba koji tamo žive vremenom je postala nešto do te mere apstraktno za najveći deo naroda da je postalo sasvim moguće svesno živeti u iluziji o tome šta se sa tim ljudima dešava. Ljudi su umorni od poraza i poniženja, izdaje i podvaljivanja, tako da onda biraju da poveruju u laži najvećeg izdajnika kog su ovi prostori ikada sreli, bez rata.
Dobro -Srbija će možda zaista pamtiti izdajnike, a posebno izdajnika astronomske- veličine merene svetlosnim godinama, čoveka kodiranog imena „Oskar“- i u žargonu „Oskara“ rečeno PA ŠTA? Srbi u svojoj dosta kratkoj istoriji bitisanja na Balkanu od oko 800 do 900 godina, su imali bezbroj izdajnika, i pravih i samo u narodnim pesmama pominjanih kao „Kraljevića Marka“, Vuka Brankovića i drugih -a u novijoj istoriji i gomile Srba -dupeuvlakača jednom austrougarskom kaplaru- strelcu koji je u Beogradu, sa položaja na Banovom brdu nišanio na Srbe u Velikom ratu- navodnog Josipa Broza tobožeg „Tita“! Zar ste im zaboravili imena? Pa- bili su to skoro svi Srbi oko njega od 1941.g. -zatim posebno i od oktobra 1944.g. kada su partizani sa Rusima (bez njih to sigurno ne bi uspeli) najurili jednog okupatora -Nemce i postali novi okupatori Beograda. A samo nešto kasnije i cele Srbije! I -PA ŠTA? Zar Aleksandar Ranković, Krcun, Mijalko Todorović, Draža Marković, čak i Jeverjin Moža Pijade, pop Vlado Zečević i mnogi, mnogi drugi nisu bile izdajice srpskog naroda uvlačući se u kasnije podebelu stražnjicu Brozu? Jesu. itekako. Ali su im bile važnije otete vile po beogradskom Dedinju, u komunističke krevete uvučena po koja glumica, vlast i moć itd. od i Srbije i Srba! Pogotovo sve navedeno nije bilo nimalo važno pravoslavcima -često samo kobajagi Srbima pristiglih sa one strane Drine, Zete i Morače, Laba i Sitnice , a delimično i sa Save pa čak do Drave! Svi sa Titom i uz Tita, urlajući uvek i na svakom mestu čuvenu parolu tog vremena „Tito je naš-mi smo Titovi“ -ne pitajući sami sebe da li su Srbi zaista bili „Titovi“!
Veoma im je bio „važan“ kroz Skupštinu proguran zakon da se sa Kosmeta prognanim Srbima -od iz Albanije nadirućih Albanaca i šiptarskih starosedelaca ZABRANI POVRATAK NA KOSOVO na nekada njihove, srpske kuće i imanja! Zar nas to ne potseća i na današnja delovanja nekih koji se samo, onako uzgred, deklarišu kao „srpski političari“? „Lep“ primer partizanske okupacije Beograda je bio i jedan davni intervju nekadašenjeg majora zloglasne OZNE Milana Trešnjića,u beogradskim Večernjim novostima, iz neke ličke vukojebine oktobra 1944.g. pristiglog u BG, čija je glavna želja bila da na Dedinju u blatnjavim cokulama legne u čist, beo krevet nekog od tadašnjih bogataša! I da tu spava. I- šta su Srbi u svojoj najnovijoj istoriji naučili od dokumentovanih nekadašnjih izdajnika? Naravno- ništa! I dalje se bar deo srpskog naroda oduševljava ne nekim „prastarim“ poganim izdajicama, već potomcima ovih 1944.g. pristiglih u Srbiju i BG iz ko zna kog dela bivše Kraljevine Jugoslavije -u njihov tada novi, iako bezbožnici, „raj“ pogodan za otimačinu i pljačku, u BG i u Srbiju! Onih koji su izrodili današnje izdajice. A u njima nije ni bilo pa delom ni ostalo ništa što je srpsko i sveto! Nauka kaže da je genetika čudo -i da se u mnogim oblicima i negativne osobine nasledno prenose sa pokolenja na pokolenje. Zašto karakter jednog nekadašnjeg izdajice ne bi nasledio i neki današnji potomak, pa bio to možda čak i „Oskar“ za koga su neki sumnjali u njegovu pravoslavuo „genetiku“, šireći priču o njegovom tobožem delimičnom šiptarskom poreklu? Ako je tu bar samo delić istine, zar se onda treba čuditi istinitoj izreci u Srba da „svaka ptica svome jatu teži“ pa tako i taj tip koji izdajama teži možda zaista svojm bar delimičnim biološkim sunarodnicima- da na Kosmetu Šiptarima preda sve, što je već odavno i učinio, a da Srbima ne ostane ništa -do samo eventualnog masovnog begstva u Srbiju – da spasu i pripadnost narodu, veri i običajima, ali, i kako se to kaže -i glavu? Verovatno!
Почивши психијатар Рашковића остао је упамћен и по својој констатацији „Срби су луд народ“. Данас после деценија једног очигледно менталног болесника на власти може се аргументвати да је био у праву нажалост. Питање јесте само да ли је цело друштво заразио својом патологијом или је и сам производ патологије у друштву.
Чак и ако се посматрају ствари са становишта искључиво личне користи јасно је да урушавање друштва које је спровео промовисањем издаје и корупције не може одговарати ником нормалном и поштеном. Нажалост обични људи су по правилу несклони неопходним методама укључујући грађанску непослушност која је легитимна али непопуларна јер захтева излазак из зоне комфора. Оне међутим једино могу да зауставе осионе карактере каквима се он окружио да му бране фотељу.
Зато ће наставити урушавање друштва на свим пољима док штета не буде толика да више неће бити изговора за ћутање и пасивност. Докле ће све трајати остаје да нагађамо.
Svaki poraz AV je pretvarao i jos uvek pretvara u veliku pobedu. Kosovo i Metohija su nam sve dalje i dalje a narod jos uvek uzvikuje Aco srbine. Kada se taj narod bude osvestio nece biti vise Kosova i Metohije a bojim se i cele Srbije.