SRBIJA – ‘oaza pesimizma’

0
711

11873-pesimizam-580x0U martu ove godine sprovedeno je istraživanje čiji su rezultati nedvosmisleno i jasno pokazali da su Srbi najveći pesimisti u regionu. Na sličnim listama u Evropi i svetu navikli smo da budemo lideri, a već dugo društvena klima koja nas „obavija“ daleko je od razdragane i entuzijastične.

Nezaposlenost, potpuna obezvređenost obrazovanja, atmosfera bede, lak uspeh onih sa partijskim knjižicama, nedostatak reda, i večito „presipanje iz šupljeg u prazno“ obeshrabrila su Srbe u optimizmu, pa polako od vesele nacije koja je neretko „udarala brigu na veselje“ postajemo ona koja prednjači u negativnim mislima.

Posebno zabrinjava podatak da svega 14 odsto građana smatra da je obrazovanje važno za uspeh u životu, te se nameće pitanje da li je školovanje u Srbiji potpuno degradirano?

– U Srbiji se nije „iskrivio“ pojam obrazovanja, ali se jeste izvitoperio pojam uspeha. U ogoljenom potrošačkom društvu u kome živimo, uspeh je izjednačen sa količinom novca, a za zgrtanje novca u Srbiji često vam nije potrebno obrazovanje, već neke sasvim druge veštine. Sa jedne strane to jeste poražavajuće po sistem obrazovanja u društvu u kome se oduvek govorilo da „treba da završiš fakultet ako hoćeš da uspeš u životu“, i to je porodilo čitavu jednu „industriju surogat obrazovanja“ gde fakulteti za novac onima koji su već „uspešni“ prodaju diplome visokog obrazovanja –  ističe filozof i humanista Nikola Tanasić.

– Obrazovanje se sa jedne strane temelji na prirodnoj žeđi za znanjem i radoznalosti mladih, a sa druge na potrebi društva da duhovno uzdigne svoje građane. Obrazovano i prosvećeno društvo je društvo koje ne toleriše laž, koje prezire svaki oblik političke manipulacije, društvo koje odbacuje pseudokulturu (i malograđanštinu kao njen osnovni oblik). Najzad, prosvećeno društvo je društvo slobode, to je jedna od osnovnih tekovina prosvetiteljstva. Nema slobodnog društva i države bez sopstvenih obrazovnih institucija, njihovo odsustvo je od pamtiveka bilo instrument porobljavanja i kolonizacije – dodaje on.

Sumnja u bolje sutra nije nova pojava na našim prostorima – nestajala je i „oživljavala“ nebrojeno puta od davnina. Nameće se pitanje – da li je trenutni pesimizam zaista samo odraz dugogodišnje teške ekonomske situacije ili je duboko ukorenjen u našim genima i istorijski potkovan?

– Pesimizam, ili da ga nazovemo još oštrije – prenemaganje i kukumavčenje – jeste ritualna pojava u našoj kulturi. Mislim da je u pitanju jedna slovenska crta, a ne balkanska, budući da istu sklonost ka jadikovanju imaju i Rusi, Poljaci, Bugari. Obično se govori da je to posledica „slovenskog maksimalizma“ – mi želimo mnogo od života, mi svoja očekivanja od njega gradimo neskromno, i samim tim nam je teže da ih ostvarimo. Ali istovremeno kod nas dolazi do izražaja i ta crta balkanskog (ili orijentalnog, zavisi kako se gleda) vitalizma, koja se često kritikuje kao pogubna. To je ono naše „lako ćemo“, koje nam je istorijski pravilo mnogo problema, ali koje nas istovremeno rasterećuje od tih naših velikih očekivanja i daje nam mogućnost da poredamo prioritete. I onda obično kažemo „nek’ smo živi i zdravi“, ili čak „ud’ri brigu na veselje“. To zvuči poražavajuće, ali to je jedan odbrambeni mehanizam koji Balkanu omogućava da bude jedna zemlja još uvek koliko-toliko duhovno zdravih i veselih ljudi, što je sve veća retkost na globalnom planu, a pogotovo u daleko „bogatijim“ i „uspešnijim“ zemljama – naglašava istraživač-saradnik na Filzofskom fakultetu u Beogradu.

Da Vas podsetimo:  Srpski gladijatori

Određeni pesimizam u društvo doneo je i snažan prodor zapadnih vrednosti koje nas uče robovanju novcu, ali i pokušavaju da izgrade novi, pretežno potrošački mentalitet.

– Srbija (i Balkan uopšte) nije zemlja u kojoj je novac na prvom mestu, to je zapavo problem naše političke, kulturne i medijske elite, koji svi ritualno plaču nad „kulturom novca“. Ako se ugasi televizor i izađe na ulicu, videćete da Srbija živi jednim životom u kome je skoro sve preče od novca. Naravno, bez novca se ne može, ali on ipak nije na prvom mestu. Kada odete na srpsku pijacu kada krene sezona voća, videćete da se u Srbiji i dalje gaje domaće sorte voća, koje donose manji prinos i skuplje su, ali ukusnije. Ali naši ljudi i dalje više vole ukusno voće, nego dodatni novac koji treba da potroše na njega. I tako je u svemu – naša kultura sedenja po kafanama, naša kulturnoumetnička društva, naša strast prema putovanjima, naša dokolica uopšte. Naši sugrađani teško rade da bi obezbedili novac za svoje porodice, ali kada završe sa poslom, novac ne diktira njihove porodične i socijalne odnose. Odnosno, diktira ih samo onima koji svoj vrednosni sistem pozajmljuju sa televizije i iz tabloida. Ali to nije problem samog novca, nije problem ni nemaštine, to je problem upravo iščašenja kulturne i medijske elite iz naroda – priča naš sagovornik.

„Od novca više zavise ovi koji su uzurpirali srpsko društvo, nego samo društvo!“

 U trenutku kada smo svedoci sudara zapadne i tradicionalne kulture i balansiranja između istih, naše dominantne vrednosti neumitno se menjaju i činjenica je da novac zauzima prioritetnu poziciju. Ipak, suštinski, Srbe nedostakak novca nikada nije omeo da žive – zaista žive.

Da Vas podsetimo:  Dnevnik Diane Budisavljević – vidi li se svetlost istine?

– Mi u Srbiji živimo u vremenu kada nam se preko medija i „kulturne elite“ nameće vrednosni sistem koji predstavlja „surogat američki san“. Međutim, kada se ugasi televizor, bace u stranu tabloidi, i udalji iz okruženja pseudo-elitnog polusveta i njihovih ulizica i parazita, vidimo jednu sasvim drugu Srbiju – Srbiju vrednih i poštenih ljudi, koji cene iskrenost i pravdu, koji su solidarni bezmalo sa patnjama cele planete, koji se bave umetnošću i pomažu drugima (iako od toga „nema ‘leba“). Paradoksalno, što je u zemlji manje novca, do ta iskrena i vredna Srbija više dolazi do izražaja. Jer nama ne treba novac da bismo pevali i igrali, ne treba nam novac da bismo se družili, a pogotovo nam ne treba novac da bismo razlikovali dobro i zlo. Od novca više zavise ovi koji su uzurpirali srpsko društvo, nego samo društvo. Mi već vidimo kako oni gube moć i uticaj na građane, pa se dovijaju sa sve agresivnijim nastupom i sve očiglednijim strategijama manipulacije. Kada to presuši, i kada novac kojim se hrane presahne, tada će na površinu da izađe ona prava Srbija, sa svojim radnim ljudima, talentovanim provrednicima i inženjerima, stručnjacima koji sada ne mogu da dođu do izražaja, i tada će nešto početi da se menja. Kao što je, uostalom, bilo toliko puta u našoj istoriji – kaže Tanasić.

Srbi su, paradoksalno, na neki način upeli da sačuvaju dostojanstvo i ponos u svim tim pesimističkim pogledima na svet.

– Postoji jedna crta te domaće sorte pesimizma, koja je u osnovi veoma samoljubiva. Ona podrazumeva da mi „vredimo više, nego što nam se priznaje“ i kao takva je uvek zgodan izgovor za svaki neuspeh. Štaviše, ona je osiguravanje od neuspeha u najavi, i samim tim veoma loša. Ali sa druge strane, pesimizam našeg naroda je veoma ozbiljno utemeljen u njegovom istorijskom iskustvu – među nama nema generacije koja ne pamti neki rat, ekonomski kolaps, smutno vreme, koja nije na svojim leđima osetila udarac globalnog imperijalizma u nekom obliku. Utoliko običan Srbin znatno bolje poznaje prilike u svetu i način na koji globalni sistem moći i političkog uticaja funkcioniše od blaženo naivnih građana nekih „srećnijih društava“, pa čak i od njihovih politikologa i društvenih teoretičara. To je jedan organski pesimizam, jedan „prostonarodni cinizam“, ako hoćete, koji je utemeljen u stvarnosti, osnovan na gorkom iskustvu, i koji nas čini onim što jesmo – obrazlaže Nikola Tanasić.

Da Vas podsetimo:  Kad srbin izgubi rat za ćirilicu – gubi pravo na državu i goli život

Na koncu svega, s obzirom na velike nepravde, socijalnu neravnopravnost i bezakonje, koliko optimistični Srbi uopšte mogu da budu? Čini se da je to upavo naša veština – bolje nego išta drugo spajamo ponekada „suludu“ pozitivnost i destruktivnu negativnost.

– Srbi su uvek i pesimistični i optimistični, to je, možda, još jedna crta naše slovenske prirode. Mi sanjamo o velikim stvarima, i razočaravamo se u surovu stvarnost. To nas čini napetim i anksioznim, i to može da nas baci u očajanje, ali istovremeno i da nas pokrene napred. Svi periodi naše istorije su svedoci da je uvek bilo ovo drugo – naš narod je uvek vaskrsavao iz situacija najvećeg i najstrašnijeg beznađa, i baš tada dosezao svoje najveće visine. Nikoli Pašiću se pripisuje izreka „spasa nam nema, propasti nećemo“, i ona izuzetno dobro zahvata naročiti egzistencijalistički položaj našeg čoveka – razapetost između neumitne propasti i inata koji toj propasti uporno prkosi – zaključuje naš sagovornik.

Država – to smo mi

 Da li možda treba tražiti rešenje u sebi kao pojedincu, ili čekati društvene reforme i boljitak? Koliko je utopijska zamisao osloniti se na državu?

– Subjektivistička ideja da je „pojedinac rešenje svega“ veoma je strana balkanskom načinu razmišljanja. Nekim životnim izazovima mi svakako pristupamo lično, nekima pristupamo kao porodica, nekima kao kolektiv (mesna zajednica,opština, grad, država), nekima kao pripadnici globalnog društva. Samo ako se ostvarimo kao delatni građani na svim ovim poljima znaćemo da smo „učinili sve što možemo“ da živimo dobar i ispunjen život, i to će nam biti dovoljno da budemo srećni, čak i ako nam ne pođe za rukom da uz put „usrećimo celo čovečanstvo“. Što se tiče očekivanja da „država sve to uredi“, u pitanju je sistemska greška. Država – to smo svi mi. Kada shvatimo da smo mi ti koji joj naređuju, a oni ti koji se povinuju (zato se kaže državna služba), onda ćemo i početi da sami pomeramo svoje društvo u smeru u kome želimo da se kreće – objašnjava Tanasić.

Stefana Pavlović / Foto: Pixabay.com

dnevno.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime