Pokušaj brutalne otimačine kombinata Trepča, koji je tek posle burne reakcije srpske strane odložen do daljeg, samo nas je još jednom podsetio na činjenicu da jedan od krupnijih razloga za bespravno NATO bombardovanje Srbije i posledično otimanje južne srpske pokrajine, zajedno sa svim tamošnjim rudnim bogatstvima, treba tražiti u zajedničkom interesu navodnih „oslobodilaca“ Kosova, oličenih u zapadnoj političkoj nomenklaturi, i njihovih prištinskih štićenika.
Naime, kada se pre nekoliko dana oglasila američka ambasadorka na Kosovu Trejsi DŽejkobson, sa izjavom da kosovska vlada „radi na sprečavanju likvidacije Trepče priznajući odluku suda i interes zajednice“, iako je direktor kancelarije za Kosovo na precizniji način opisao prvobitnu nameru kosovskih vlasti, rekavši da za tako nešto postoji samo jedna reč, a to je – pljačka, onda je predstavnica Sjedinjenih Država tim činom indirektno podsetila javnost na sva dosadašnja učešća njenih sunarodnika u blago rečeno sumnjivim poslovnim angažmanima na Kosovu, koji se inače u žargonu iz kaubojskih filmova pojednostavljeno nazivaju – podela plena.
Još pre dve godine je „Njujork Tajms“ konstatovao na svojim stranicama da se mnogo bivših američkih zvaničnika vratilo na Kosovo u želji da učestvuju u poslovima sa ugljem, telekomunikacijama, ili da budu lobisti za unosne vladine poslove koji se plaćaju iz budžeta. A italijanski list „Korijere dela sera“ je još detaljnije objasnio na koji način su se visoki američki političari, koji su predvodili ratnu kampanju protiv Srbije, vratili na Kosovo sa ciljem da naplate svoje takozvane „oslobodilačke“ usluge. Prvo je Olbrajtova od 2004. bila specijalni savetnik predsednika Upravnog odbora „Ipko neta“, telekomunikacione grupacije koja je osnovana usred bombardovanja bivše Jugoslavije, da bi onda zajedno sa tim najznačajnijim provajderom lokalnog interneta, „Olbrajt grupa“ učestvovala u kupovini licence za mobilnu telefoniju. Takođe, „Korijere dela sera“ je objavio da nije nikakva novost da su „demokratske“ Sjedinjene Države pravile biznis na lokalu, što je taj italijanski list nazvao „cenom nezavisnosti“. A takođe je poznat i prefinjeni osećaj za biznis Veslija Klarka, glavnog komandanta NATO snaga tokom napada na Srbiju, koji je kao vlasnik energetske kompanije „Enviditi“ poželeo da se okuša u eksploatisanju zaliha srpskog kamenog uglja.
Naravno, ni na tome se ne završava spisak bivših američkih službenika koji su se opet pojavili na Kosovu, ovog puta u ulozi kontroverznih biznismena, i to kako su naglašavali čak i sami američki mediji – radi ostvarivanja sopstvenih poslovnih i ličnih interesa. Na to su inače ranije skrenule pažnju i „Večernje novosti“, pišući detaljno o angažmanu Vilijama Vokera, kreatora laži o masakru u Račku, koja je bila formalni izgovor za početak bombardovanja Srbije, obelodanjujući da je i on na Kosovu zarađivao novac u firmi Medlin Olbrajt, kada je bivša američka državna sekretarka tamo zavladala tržištem telekomunikacija.
Srbija i dalje otplaćuje kosovske dugove
Srbija od 2001. redovno otplaćuje kredite preduzeća sa Kosova i Metohije nasleđene iz vremena SFRJ, potvrđeno je „Politici” iz Uprave za javni dug Ministarstva. Prema podacima Narodne banke, Srbija je preuzela 858 miliona evra duga Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija stranim poveriocima kao javni dug.
U periodu od 2002. do 31. decembra 2014, Republika Srbija je otplatila deo javnog spoljnog duga koji se odnosi na korisnike sa teritorije KiM, po osnovu glavnice i kamate, u ukupnom iznosu od oko 547,95 miliona evra (po osnovu glavnice – 154,76 i po osnovu kamate – 393,19 miliona evra).
Prema raspoloživim podacima Narodne banke Srbije, sa stanjem na dan 31. decembra 2014, deo javnog spoljnog duga Republike Srbije koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije KiM, a koji će dospeti u periodu od januara 2015. do 2041. po osnovu glavnice iznosi oko 351,26 miliona evra.” Izvor: Politika
I zato, kada se ima u vidu da se zapadni predvodnici ratne kampanje kojom je Srbiji oduzeta kontrola nad Kosmetom, skoro u pravilu vraćaju u južnu srpsku pokrajinu sa „uspešnim poslovnim idejama“, koje u suštini neodoljivo liče na naplatu njihovih ratnih usluga, odnosno na naknadnu podelu plena, onda je teško očekivati da će i najmasniji zalogaj po imenu Trepča uspeti da se sačuva u vlasništvu države Srbije, iako je konačno rešenje barem privremeno odloženo. Drugim rečima, možda je zasad imala efekta izjava direktora Kancelarije za Kosovo Marka Đurića da Srbija mora povodom kombinata Trepča da pokaže zube, ali ostaje činjenica da takozvani „oslobodioci“ Kosova i njihovi štićenici imaju jako velik apetit koji će biti teško zadovoljiti.
Ratko Paić
