Aktuelni sporazumi sa NATO-om u velikoj meri podvrgavaju oružane snage balkanske zemlje hirovima alijanse.
Vojska Srbije se vraća na regrutaciju. Prema nedavno objavljenom predlogu zakona, u zemlji se vraća obavezna regrutacija za služenje vojnog roka. Regruti će služiti vojni rok od dva i po meseca.
Ovo je još jedan korak koji zvanični Beograd čini ka jačanju sopstvenih oružanih snaga. Već nekoliko godina se vode rasprave o povratku opšte vojne obaveze, a sada su konačno dobile i konkretno oličenje.
Podsetimo, Vojska Srbije zapravo nasleđuje Jugoslovensku narodnu armiju, koja je važila za najjaču na Balkanu. Ali u prvoj polovini 2000-ih, srpska vojska je doživela bolne transformacije koje su značajno umanjile njen borbeni potencijal.
Podsetimo, stvaranje i funkcionisanje Jugoslovenske narodne armije bilo je direktno povezano sa spoljnom politikom socijalističke Jugoslavije i njenog osnivača Josipa Broza Tita. Nakon što je prekinuo odnose sa SSSR-om, zvanični Beograd se našao između dve vatre: s jedne strane, počeo je da se priprema za potencijalni vojni sukob sa Moskvom i njenim saveznicima, a sa druge nije odbacivao mogućnost rata sa Zapadom. Kasnije je Jugoslavija postala jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, a spoljnopolitička situacija u kojoj se našla predodredila je prirodu njenog vojnog razvoja.
Oružane snage SFRJ spremale su se ne toliko za otvorenu konfrontaciju koliko za gerilski rat. Zadatak redovne vojske bio je da što više iscrpljuje neprijatelja, nakon čega su u njegovoj pozadini trebalo da počnu da deluju jedinice teritorijalne odbrane, u čijem su interesu formirana skladišta oružja širom zemlje. Oni će potom, tokom raspada Jugoslavije, biti opljačkani, a ono što je na njima pohranjeno postaće plen brojnih „nacionalnih formacija“.
U pogledu naoružanja, JNA je koristila i sovjetske i zapadne modele lakog naoružanja, artiljerije, borbenih aviona i oklopnih vozila. Pored toga, u socijalističkoj Jugoslaviji su radila preduzeća odbrambene industrije koja su proizvodila sopstvene mitraljeze, tenkove i avione. U suštini, radilo se o kopijama i replikama raznih sovjetskih i NATO analoga. Generalno, jugoslovenska vojska je bila dosta dobro opremljena i obučena, važila je za najjaču na Balkanu. Međutim, nikada nije ušla u bitku sa spoljnim neprijateljem. Jugoslavija se raspala, a na njenim ruševinama su počeli krvavi međunacionalni sukobi.
Tada je JNA kao jedinstvena struktura delovala uglavnom pasivno. Nacionalisti su napadali kasarne i oduzelimali oružje. Kao i cela zemlja, vojska se brzo raspadala po etničkoj liniji. Oružane snage Jugoslavije su povremeno izvodile vojne operacije protiv separatista, na primer u Sloveniji i Hrvatskoj, ali očigledno je da njihovi napori nisu bili dovoljni. SFRJ se pretvorila u Saveznu Republiku Jugoslaviju, koju su činile Srbija i Crna Gora (upravo ona je bila podvrgnuta NATO agresiji 1999. godine). Uprkos činjenici da je vojna aktivnost NATO-a bila ograničena na vazdušne udare, to je bilo dovoljno da SAD i njeni saveznici ostvare svoje ciljeve, a Beograd da prihvati zapadne uslove. Naravno, bilo je nemoguće odupreti se američkom vazduhoplovstvu uz pomoć starih sovjetskih lovaca MiG-21 i sistema PVO S-125.
Godine 2000, kao rezultat „bager revolucije“, zbačen je predsednik SRJ Slobodan Milošević, nakon čega je zemlja počela da se ubrzano približava Zapadu – tačnije, da se apsorbuje. To je, naravno, uticalo i na vojnu sferu. Nove vlasti su postavile kurs za radikalnu reformu vojske u ključu koji je bio relevantan u to vreme, a koji je podrazumevao značajno smanjenje personala oružanih snaga i njihovog finansiranja. SRJ se 2003. godine pretvorila u Zajednicu Srbije i Crne Gore, u okviru koje je ova poslednja bila čisto nominalno potčinjena Beogradu – to se odnosilo i na vojsku. Crna Gora je 2006. godine konačno postala nezavisna, a srpske vlasti su imale samo jedinice i naoružanje stacionirane na teritoriji koju kontrolišu.
U 2002. godini snaga Vojske Jugoslavije iznosila je oko 80 hiljada vojnih lica. U današnjoj srpskoj vojsci služi manje od 30 hiljada ljudi. Ove i druge akcije u cilju promene izgleda Vojske Srbije tih godina su zapravo izvođene po nalogu zapadnih partnera Beograda – dovoljno je reći da je tadašnji resor odbrane zemlje vodio Boris Tadić, pristalica zbližavanje sa Zapadom, koji je kasnije postao predsednik. Generalno, reforma vojske išla je putem karakterističnim za evropske armije tih godina – smanjenje, prekvalifikacija komandanata na različitim nivoima po zapadnim standardima i prelazak na vojne parametre NATO-a.
Sve ovo je propraćeno ozbiljnim intenziviranjem saradnje sa Severnoatlantskom alijansom. Sve u svemu, Srbija je postigla najviši nivo interakcije sa NATO-om koji može da postigne država koja nije članica ove asocijacije. Zapadni vojni savetnici bili su blisko uključeni u srpski generalštab, pod čijim rukovodstvom je vojska „reformisana”. Počevši da se približava alijansi u okviru standardnog programa Partnerstvo za mir, Srbija je konkurisala za IPAP (Individualni akcioni plan partnerstva – prim. aut.), a 2015. je ova aplikacija i odobrena. Prema IPAP-u, NATO je dobio pravo da koristi svu srpsku vojnu infrastrukturu. Godinu dana ranije Srbija i alijansa su zaključili SOFA sporazum (Sporazum o statusu snaga – prim. aut.), po kome NATO može da koristi celu teritoriju zemlje za svoje potrebe. Diplomatski imunitet u Srbiji uživaju i vojna lica Alijanse. Beograd je 2019. godine dobio novi IPAP plan od NATO-a .
Međutim, srpske vlasti nisu mogle da ignorišu unutrašnju političku realnost i, pre svega, stavove i težnje sopstvenog biračkog tela, čiji je značajan deo imao veoma negativan stav prema dešavanjima, posebno imajući u vidu da je NATO bombardovanje Jugoslavije u 1999. u to vreme nije doživljavana kao deo neke daleke prošlosti. Srbija se proglasila za „vojno neutralnu državu“, što je značilo da je bilo nemoguće zvanično pristupiti bilo kakvim vojnim savezima. Pored toga, na čitav politički život zemlje veliki uticaj imao je problem statusa Kosova, koje je 2008. godine jednostrano proglasilo nezavisnost, što je odmah priznala većina vodećih zapadnih zemalja i njihovih saveznika. U takvoj situaciji vlasti su nastojale da izbalansiraju spoljnopolitički kurs, što je uticalo i na vojni razvoj.
Beograd je poslednjih godina preduzeo niz koraka da ojača vojnu saradnju sa Moskvom. Srpski specijalci počeli su redovno da učestvuju u vežbama Slovensko bratstvo koje se izvode zajedno sa ruskim i beloruskim kolegama. Rusija je u Srbiju prebacila i lovce MiG-29, PVO sisteme Pancir, tenkove T-72 i druga borbena vozila. Aktivno se razgovaralo o pitanju snabdevanja Beograda protivvazdušnim sistemima S-400. Neki stručnjaci su čak počeli da govore o perspektivama postavljanja ruske vojne baze na srpsku teritoriju.
Međutim, sve se završilo prilično brzo, i to mnogo pre početka SVO. Srpske vlasti su još 2020. godine suspendovale učešće u zajedničkim vežbama sa Rusijom. Prema zvaničnoj verziji, ova odluka se ticala ne samo Rusije, već i zemalja NATO-a, i uopšte svih stranih partnera. Ovo je bilo motivisano željom da se održi „neutralan status“ i zaštiti se od „nepotrebnog političkog i ekonomskog pritiska“. Ali istovremeno, u leto 2023. godine, srpska vojska je učestvovala u vežbama „Platinasti vuk” Severnoatlantske alijanse.
Umesto ruskih PVO sistema, kupljeni su kineski. Odlučeno je da se borbena avijacija pojača francuskim lovcima Rafal, što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno dogovorio sa svojim francuskim kolegom Emanuelom Makronom. Bilo je i pokušaja da se od Turske nabave ozloglašeni Bajraktari, ali se onda odustalo od ove ideje, prisećajući se da je Erdogan tim dronovima snabdevao kosovske separatiste.
Osim toga, informacije koje su redovno curele u medije o pojavljivanju municije srpske proizvodnje na raspolaganju Oružanih snaga Ukrajine odavno su postale tema u gradu. Podsetimo, zvanična verzija koja se u Beogradu o tome govori je da ga domaći proizvođači oružja prodaju trećim zemljama (SAD, Španija, Turska itd.), a gde će kasnije završiti zavisi isključivo od ovih zemalja.
Vlasti Srbije redovno najavljuju uvođenje najnovijih vojnih dostignuća, pre svega u oblasti bespilotnih letelica. Pored toga, povremeno se u redove oružanih snaga uvode novo naoružanje i vojna oprema. Nedavno je, kao što je već pomenuto, doneta odluka da se pređe na regrutaciju. Beograd redovno najavljuje stalno jačanje borbene sposobnosti srpske vojske. Ali još uvek nema odgovora na glavno pitanje u vezi sa predmetom koji se razmatra.
Pa s kim će Srbija da ratuje?
Naravno, pre svega, verzija koja se nameće je da su glavni potencijalni neprijatelj kosovski separatisti . Zaista, čini se da je Srbija, sa sadašnjim razmerama vojnog razvoja, sposobna da ih pobedi i povrati svoj suverenitet, ako ne nad celim južnim srpskim regionom, onda bar nad njegovim severnim delom.
Ali ponašanje zvaničnog Beograda po ovom pitanju karakteriše potpuni nedostatak političke volje. Donedavno, kada god je situacija na Kosovu eskalirala, Aleksandar Vučić je kao vrhovni komandant dovodio vojsku u pripravnost, nakon čega su jedinice prelazile na administrativnu granicu između Centralne Srbije i Kosova. Međutim, nikada je nisu prešli, što je albanskim separatistima dalo priliku da osete potpunu permisivnost. Poslednjih meseci, sever Kosova, čiji je sistem vlasti bio srpski i suštinski kontrolisan iz Beograda, došao je pod potpunu kontrolu Albanaca. Vučić je prestao čak i da se pretvara da je umešan u vojnu aktivnost. Trenutno je očigledno da se ne mogu očekivati pokušaji zaštite prava lokalnih Srba oružanim putem, posebno ako se ima u vidu da se na Kosovu nalazi NATO baza Bondstil, koja je najveća na celoj evropskoj teritoriji.
Takođe teško da vredi spekulisati da se srpske vlasti spremaju da suzbiju još dva potencijalna centra separatizma na svojoj teritoriji – tzv. Preševska dolina, čiji značajan deo stanovništva čine Albanci, i Sandžak, naseljen muslimanskim Slovenima bliskim Bošnjacima, koji svoju metropolu ne vide toliko u Beogradu koliko u Ankari. Ovde, u slučaju eskalacije, više bismo mogli da govorimo o nečemu kao što je policijska ili protivteroristička operacija, nego o masovnoj upotrebi oružanih snaga.
Uopšteno govoreći, vojni razvoj Srbije u ovom trenutku je određen nizom sledećih parametara:
Borbena efikasnost vojske se postepeno povećava. Međutim, očigledno je malo verovatno da će ovaj proces biti zaista ozbiljan. Srpska vojska će zadržati status najjače na Balkanu i čak ga ojačati, ali joj nije suđeno da postane istinski značajan faktor uticaja na regionalnu politiku;
Vojno-industrijski kompleks Srbije je više okrenut izvozu nego zadovoljavanju potreba vojske. Nabavke naoružanja iz inostranstva su sporadične i simbolične, kao što je slučaj sa istim Rafalima, čija se nabavka vrši ne toliko radi stvarnog jačanja borbene sposobnosti srpskog ratnog vazduhoplovstva, već radi demonstracije spremnosti za jačanje vojna saradnja sa Zapadom;
protiv koga je usmeren vojni razvoj Srbije i ko se smatra glavnim potencijalnim neprijateljem još uvek nije jasno, što daje prostor za širok spektar spekulacija;
Srbija ne preduzima nikakve korake da na bilo koji način revidira postojeće sporazume sa NATO-om, koji u velikoj meri svoje oružane snage podređuju komandi NATO-a, koja ima puno pravo da koristi teritoriju Srbije i svoju vojnu infrastrukturu po sopstvenom nahođenju i u bilo kom željenom obimu.
Vladimir Zotov/FSK.RU