Srbija potonula u kolektivnom sportu – Od šampionskih generacija do (skoro) kompletnog potopa

0
74

Godina u kojoj se nije moglo pobeći od sporta. Godina koja je trebalo da iznedri nove šampionske generacije srpskog sporta. Godina u kojoj je srpski sport potonuo i sada mu treba osveženje.

Pixabay

Svi ljubitelji sporta u Srbiji nadali se su da će krajem septembra, možda čak i na čuvenom balkonu, videti i dočekati naše sportiste sa medaljama oko vrata. Tu pre svega mislimo na vaterpoliste, odbojkaše, fudbalere i ponajviše na košarkaše. Zapravo, samo su odbojkašice opravdale očekivanja. Stigle su bronze u Ligi nacija, a onda i odbranile zlato na Svetskom prvenstvu tako što su izgubile samo pet setova u 11 mečeva. Dugo takva dominacija nije bila viđena, pa ipak i one su ostale bez selektora Danijela Santarelija kog je nasledio Đovani Gvideti.

Umesto toga svi oni su se sa velikih takmičenja vratili pognutih glava, pa smo umesto trubača, muzike i veselja, pre mogli da pustimo neku tužnu baladu.

Košarkaši Srbije su doživeli i treći, a može se reći i četvrti neuspeh zaredom. Počev od Mundobasketa 2019. pa preko kvalifikacija za Olimpijske igre sve do Evrobasketa, ali i upitnog plasmana na naredno Svetsko prvenstvo, koje je na programu naredne godine.

Ni dolazak Svetislava Pešića na klupu nije oporavio domaću košarku, a da li je samo produbio probleme pokazaće naredni period. Ni Predrag Danilović ni Pešić niti bilo ko treći nije podigao ruku i preuzeo odgovornost.

Mnogo je tu bilo sumnjivih poteza, poput otpisivanja Miloša Teodosića ili prebacivanja karata na one koji su navodno vređali nakon neuspeha (bilo bi dobro da Danilović kaže tačno ko je to, kako i kada vređao, a da pritom u tu grupu ne uvrsti „Tviter navijače“), pa bi valjalo da rezultati na naredna tri velika takmičenja opravdaju ljude koji su na vodećim pozicijama.

Teško je nemati poverenja u naše košarkaše, koji su na individualnom i klupskom nivou pokazali klasu, a i nakon niza neuspeha nisu izgubili poverenje nacije.

Talenta imamo, kvalitetni igrači se odazivaju na poziv selektora (tu je Pešić odigrao bitnu ulogu), atmosfera u reprezentaciji je po svemu viđenom izuzetno dobra, ali kockice na terenu se još nisu sklopile, a i valjalo bi da nas povrede zaobiđu. Samo ovog leta ih je bilo između pet i deset što se i te kako odrazilo na konačno stanje stvari (daleko od toga da tu treba tražiti alibi).

Da Vas podsetimo:  Dodik razgovarao sa patrijarhom Porfirijem

Što se vaterpolista tiče, istina je da su nas oni razmazili. I mi u Srbiji smo prestali da im brojimo medalje, a na svakom takmičenju sve manje od zlata bilo nam je pomalo razočaravajuće. Nije ni čudo što je tako, pošto su nas godinama uveseljavali braća Pijetlović, Filip Filipović, Andrija Prlainović… Međutim, „veličanstvena šestorica“ su ispisali istoriju i otišli u zasluženu penziju. Iako je bilo najavljeno da će smena generacija biti bezbolna, ispostavilo se da nije baš tako.

Za Srbiju u tranziciji uopšte nije bilo toliko loše što je sumanuti kalendar napravljen sa tri velika takmičenja ovog leta. Osvojena su dva peta mesta, najpre na Svetskom prvenstvu, a onda i u Svetskoj ligi. Ipak, mora se reći da je na Evropskom prvenstvu u komšijskom Splitu doživljen debakl zbog ispadanja u osmini finala.

Bolja od „delfina“ bila je Francuska rezultatom 10:9, ali se mora reći da nam je igra bila daleko od najbolje. Zapravo, rezultat koji je pokazao koliko smo trenutno daleko od svetskog i evropskog vrha, jeste poraz od Mađarske, kasnijeg finaliste, u grupnoj fazi sa 16:7.

Problemi su bili primetni i u razigravanju sa Holandijom koja je savladana nakon petaraca, dok je Rumunija deklasirana za deveto mesto.

Istina je da je na Mediteranskim igrama osvojeno zlato, što nije zanemarljivo, iako je jasno da ekipe tamo ne dolaze sa najjačim sastavima.

Zlato su osvojili: Petar Pajković (Vojvodina), Mitar Maraš (Šabac), Marko Dimitrijević (Partizan), Bogdan Gavrilović (Valis), Nikola Kojić (Partizan), Vuk Anđelić (Valis), Zoran Poznanović (Radnički), Viktor Urošević (NBG Vukovi), Aleksandar Kovačević (Valis), Bogdan Brešćanski (Vojvodina), Petar Stanić (Šabac), Nikola Radulović (Banjica) i Radoslav Virijević (Radnički), a u stručnom štabu su bili Uroš Stevanović, Dragan Kozomora i Darko Bilić.

Dobro zapamtite sva ova imena, jer bi upravo ti momci mogli da budu okosnica reprezentacije u narednim godinama, uz već profilisane igrače poput Dušana Mandića, braću Rašović, Save Ranđelovića…

I selektor Dejan Savić bio je svestan neuspeha, od njega nije bežao, a više puta je samo ove godine označavao rezultate Srbije kao debakl i agoniju.

Uprkos tome, Savić zna sa kojim snagama raspolaže i šta treba da radi, pa je potrebno samo malo strpljenja da kockice posloži na najbolji mogući način.

Da Vas podsetimo:  Jovanović: Sme li Beograd bar da pita: Nije li plan Šolc-Makron uzurpacija mandata SB UN?

U tome ne može da uspe sam. Potrebno je da Srbija ima stručnjake i u klubovima i u radu sa mlađim generacijama, a budući šampioni u zemlji vaterpola trebalo bi da dobiju i adekvatne uslove za rad, a ne hladne bazene ili manjak termina. U međuvremenu je i Dejan Savić poručio da mu dosta svega, podneo je neopozivu ostavku, a to mesto je preuzeo Uroš Stevanović.

Kao i u košarci i vaterpolu, i u odbojci smo ispali u osmini finala Svetskog prvenstva. Bolja od Srbije bila je Argentina sa 3:1, iako su izabranici Igor Kolakovića i te kako imali šanse u tom meču.

Još od 2010. godine Srbija nije uspela da uzme medalju na Svetskom prvenstvu za odbojkaše, a svetsko zlato nikada nije bilo u našim rukama.

Nakon zlata na Evropskom prvenstvu 2019. godine imali smo čemu da se nadamo, ali su usledila dva neuspeha.

Srbija nije bila ni na Olimpijskim igrama u Tokiju, kao ni 2016. u Riju, pa se postavlja pitanje šta uopšte da očekujemo od muške odbojke i gde se trenutno nalazimo u odnosu na ostale.

Moglo bi se reći da lutamo, da rezultati nisu konstantni, iako poraz od Argentine, koja je bila bronzana u Tokiju, nije debakl.

Što se tiče stanja u klubovima, samo je Vojvodina u Ligi šampiona, te prostora za napredak i stvaranje novih Ivana Miljkovića, Marka Podraščanina i njima sličnih sigurno da ima.

Sport u koji smo se sa razlogom razočarali zbog neuspeha i ispadanja već u grupnoj fazi je tenis. Naši reprezentativci predvođeni Viktorom Troickim pobedili su Južnu Koreju i Kanadu u grupi u Dejvis kupu, ali si izgubili od Španije, pa tako nisu uspeli da se domognu nokaut faze.

Daleko od toga da su se obrukali, činjenica je i da je falio Novak Đoković, ali i na individualnom i na timskom planu Srbi ne pružaju partije za pamćenje u poslednje vreme.

Dušan Lajović već dugo nije u formi, Filip Krajinović se muči još od finala Kvinsa u junu, Laslo Đere igra promenljivo, dok je Miomir Kecmanović posebna priča.

Miša nam je nekim partijama ove godine pružio nadu da može do top 20 na svetu, ali je svaki put kada je trebalo da bude najbolji podbacio.

Ni na betonu ne briljira, iako mu ta podloga odgovara, ali bi sa još rada i truda sigurno mogao da se ravnopravno nosi i sa ljudima iz svetskog vrha. Za sada je za klasu ili dve ispod njih, iako je na početku godine sve izgledalo potpuno drugačije.

Da Vas podsetimo:  Kako je Beogradu bio zabranjen rast u visinu

Sve ove neuspeha valjalo bi iskoristiti za diskusiju na više nivoa, analizu strategije i plana srpskog sporta, ali i pojedinačnih saveza.

U maloj zemlji, ekonomski ne tako jakoj, kao što je Srbija, potrebno je da se zbiju redovi, u prvi plan isplivaju posvećeni sportski radnici koji će znati da talente usmere ka pravom cilju. Potrebno je i da konstantno stvaramo stručnjake, trenere i sportske radnike, jer je nekad teže uspeti u tome nego u „oblikovanju“ igrača.

Uostalom, videli smo najbolje na primeru fudbala da nemamo neograničeni fond talenta. Kada su sa povredama kuburili Aleksandar Mitrović, Dušan Vlahović i Filip Kostić, zatim i Sergej Milinković-Savić Srbija nije mogla više.

Porazi od Brazila (2:0) i Švajcarske (3:2) uz remi sa Kamerunom (3:3) bili su dovoljni Srbiji da dođe samo do boda i da bude poslednja reprezentacija u grupi G Svetskog prvenstva u Kataru. Srbija je postala prva reprezentacija u istoriji koja je završila kao poslednja u grupi, a da je pritom postigla više golova od svih ekipa u grupi.

Srbija je igrala atraktivno i napadački, ali nije imala odbranu. Čak i kada je vodila sa 3:1 protiv Kameruna nije bilo direktive za povlačenje nazad, već za ponovni juriš. To smo skupo platili.

Čak i kada smo poveli protiv Švajcarske sa 2:1 nisu mnogi verovali u „orlove“. Nažalost, u poslednjim minutima prvog i prvim minutima drugog poluvremena sve nade u prolazak dalje su potonule. Delovalo je da reprezentativci nemaju snage za više od 60 minuta fudbala, pa su na kraju završili Mundijal na 29. mestu od 32 selekcije.

„Orlovi“ su ispraćeni sa velikim ambicijama, a onda su brzo potonuli. Fizički, ali ni taktički nisu bili dorasli momentu takmičenja, a kada se uz to dodaju i povrede ključnih igrača… Prosto, ishod nije mogao da bude drugačiji.

Takođe, važno je odrediti i odnos prema angažovanju stranih sportista kako u domaćim klubovima, tako i u reprezentacijama, kako se ne bi gušio srpski potencijal i stvarala nepotrebna loša energija i atmosfera u narodu.

Nije sramota upisati nekoliko loših rezultata zaredom i biti kritikovan zbog toga, ali je poražavajuće ako se ne pogledamo u ogledalo i ne shvatimo da (trenutno) ne idemo baš pravom rutom.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime