Zar opet o Rusiji i Ukrajini? Pa, ne, nego ću o uštipcima, klimatskim promenama i „strašnim“ dilemama u vezi formiranja beogradske vlasti?!
Dakle, naravno da ću o ratu, Ukrajini, Rusiji i Zapadu. Ipak, ovoga puta ćemo se malo više pozabaviti time kako se ovaj globalni sukob (a da je globalni, nema nikakve sumnje) reflektuje na Srbiju i kako deluje sa srpske tačke gledišta.
Rekoh već onomad da uopšte ne mislim da je Rusija automatski i apriori nepobediva ili nepogrešiva. Elem, u svojoj nesumnjivo sjajnoj i slavnoj istoriji (svi pamtimo Napoleona i Hitlera, i sudbinu njihovih „pohoda na istok“), umela je Rusija i da gubi – npr. samo u novijem periodu, poražena je u Krimskom i Japanskom ratu. S tim da su, po političkim, psihološkim i teritorijalnim posledicama, neuporedivo teži i dalekosežniji bili porazi koje je doživela u Prvom svetskom, kao i onom poslednjem, neobjavljenom, tzv. „hladnom“ ratu, u drugoj polovini 20. veka. (A između njih, kao najviša zvezdana tačka i ultimativna demarkaciona linija, stoji veličanstvena pobeda u Drugom – „Otadžbinskom“ – svetskom ratu.)
Ono što je za ta dva pomenuta dvadesetovekovna ruska poraza zajedničko jeste to da su bili porazi „de fakto“, ali ne i „de jure“, i da nisu bili prevashodno vojni, nego su se u oba slučaja naprosto srušili i urušili vlast i država, a onda i sve ostalo. Drugim rečima, nije bilo formalne kapitulacije, niti vojne predaje, ali je bilo mnoštvo bolnih i teških gubitaka u ljudstvu i teritoriji. (Mada je, realno gledano, onaj Brest-litovski „mir“ koji su boljševici pod pritiskom sklopili sa Silama osovine i po formi i po sadržini i po posledicama na kapitulaciju veoma ličio – i kapitulacija je faktički bio. Za razliku od njega, „Bjeloveški dogovor“ Jeljcina, Kravčuka i Šuškjeviča nije imao pečat spoljnjeg diktata već unutrašnje političke zavere i unutar-ruskog raskola. Ali, kada je suverenistički pir prošao, država Rusija, ekonomski devastirana i demografski osakaćena, ostala je – da se izrazim srpskoj publici razumljivom analogijom – u svojim, takoreći, „pred-kumanovskim“ granicama.
U moru što opravdanih, što neopravdanih paralela ovog sovjetsko-ruskog slučaja sa jugoslovenskom krizom, raspadom SFRJ i sudbinom srpskog naroda, možemo uočiti jednu veliku sličnost i jednu jasnu razliku. Naime, Miloševićeva Srbija nije mirno prihvatila raspad zajedničke države. Usprotivila se, doduše, nedosledno i polovično. S jedne strane je prihvatila zaključke Badinterove komisije kojima su unutrašnje („avnojevske“) granice postale međunarodne, ali je faktički i podstakla srpsku pobunu u Hrvatskoj i BiH i podržala tamošnje srpske političke entitete – „Republiku Srpsku Krajinu“ i „Republiku Srpsku“.
Ali to je bilo vreme najveće i praktično apsolutne zapadne (čitaj, američke) globalne dominacije. Srbija je kažnjena najtežim sankcijama, Milošević proglašen za „balkanskog kasapina“, Srbi iz Hrvatske brutalno proterani, RSK je pregažena, a RS potkresana i primorana da se vrati u okrilje BiH, doduše, sa značajnim i državolikim ovlašćenjima koja su od tada trn u oku i neprestano na udaru Sarajeva i zapadnog dela „međunarodne zajednice“. Za to vreme, Rusija je uglavnom mirno „prihvatila realnost“ (kao i unutrašnje, „sovjetske“ granice), te činjenicu da je gotovo 20 miliona Rusa preko noći ostalo van ruskih granica, kao i da su izvan Rusije ostale mnoge vekovne ruske zemlje i teritorije.
Iz ovog ili onog razloga, Rusija je trideset godina grozničavo pokušavala da se prilagodi i nagodi. Malo iz slabosti, malo zbog Jeljcinovog pijanstva, a najviše zbog opijenosti i opčinjenosti novoformirane ruske „nove elite“ tzv. „američkim načinom života“, dolarima, jahtama i „partnerstvom sa zapadom“. Sve su prihvatili i progutali, ignorisali, pravili se da ne vide, ostali gluvi za položaj i vapaje miliona svojih sunarodnika. I to ne važi samo za Jeljcinovu, nego uveliko i za Putinovu eru. I opet ništa nije vredelo. Čim su svoj slučaj i svoje interese energičnije stavili na sto – sve se vratilo, čak još gore i drastičnije. Putin je automatski postao „hitler“ i „kasapin“, a ruska država i vojska od zapadnog javnog mnjenja rutinski optuženi za „genocid“.
Bukvalno preko noći „kenselovani“ su ruski sportisti, diplomate, naučnici i čitava ruska kultura. Zapad je još jednom pokazao da je majstor anihilacije, manipulacije, te simboličkog i medijskog „poništavanja“ i uništenja. Ali se, istovremeno, pokazala i ograničenost tog projekta. On je, naime, danas uveliko izgubio svoju globalnu privlačnost i moć, i – uprkos svoj predstavljačkoj ornamentici i sili – uglavnom ostao u EU-NATO okvirima, ili, još tačnije, u granicama anglosaksonskog sveta i njegovih voljnih ili nevoljnih satelita.
Daleko od toga da su Srbi i Rusi „uvek u pravu“, ili da „uvek pobeđuju. To se, naravno, ne može reći ni za jednu zemlju, niti narod. Ali se zbilja može reći da najčešće pobeđuju onda kada se bore svom snagom, kada su složni i kada su duboko uvereni da se bore za ispravnu i pravu stvar.
U Srbiji 90-tih takve snage, sloge i uverenosti nije bilo – sem nekoliko meseci 1999. tokom otpora NATO agresiji. A tek ćemo videti da li ih i koliko ima u današnjoj Rusiji. A ne bih rekao da ima previše, bez obzira što je posledih godina i kod ruskih građana i kod elite primetan trend trežnjenja od decenijskih zabluda o „ravnopravnom partnerstvu“ sa Zapadom.
Oficijelna ruska verzija zbog čega „specijalna operacija“ u Ukrajini ide prilično sporo kaže da je to zbog želje da se maksimalno smanje sopstveni gubici, kao i žrtve među civilnim stanovništvom. I ja verujem da je to – bar većim delom – zaista tako. Veruju to, pretpostavljam, i mnogi čitaoci ovog teksta. Ali nevolja je što uopšte nije jasno da li u to veruju svi u Rusiji?! Ali čak i da je zbilja tako, i čak pod pretpostavkom da u to veruju svi u Rusiji, i dalje, rekao bih, važi jednostavna mudrost najvećeg ruskog vojskovođe Suvorova – ako želiš mir, treba što pre da okončaš rat. I to, razume se i podrazumeva – okončaš pobedonosno, kao što je on, Suvorov, bukvalno svaki put i činio. U protivnom, samo se produžava agonija i patnja svih, uključujući i civilno stanovništvo.
Milošević se tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji tog jednostavnog principa nije držao. A ne drže ga se ni Rusi u Ukrajini. S tim što devedesetih nije bilo jasno ni ko komanduje vojskom (Milošević, ostaci eks-jugoslovenskog vojnog vrha ili lokalni komandanti na terenu), pa su se realni haos i konfuzija u odlukama i akcijama („ofanziva-pregovori-primirje“, promena plana, „kreni-stani“) mogli bar delimično time pravdati. Putin i ruski državni vrh, međutim, nemaju taj izgovor i to, eventualno, opravdanje.
Ali zato imaju atomsku bombu. Tačnije, mnogo atomskih bombi, različitih formata i profila. I to je – sviđalo se to nekom, ili ne – definitivno razlika koja čini ogromnu razliku u odnosu na jugoslovenski i srpski slučaj. I neće biti dobro ako stogodišnji Henri Kisindžer i moja malenkost budemo jedini koji shvataju značaj toga.
Srećom, čini se da poslednje i najnovije izjave Bajdena, Stoltenberga i Borelja pokazuju da čak i najborbeniji atlantistički jastrebovi postaju svesni ove razlike. Razume se, neuporedivo bolje i lepše bi bilo reći da verujem(o) u „pobedu razuma“. Ali, ako se već pokazalo da to u današnjem svetu, nažalost, nije moguće ni realno, možda će onda taj preko potreban, otrežnjujući efekat imati i izazvati – strah?!
Piše: Đorđe Vukadinović
(bivši narodni poslanik i urednik NSPM)
Izvor: NSPM
