Ekološka svest većine stanovnika Srbije je na veoma niskom nivou. Baca se u prirodu sve što im je nepotrebno, počev od komunalnog otpada, do hemijskog i industrijskog. Svojevremeno je Ministarstvo ekologije i prostornog planiranja Srbije pokrenulo akciju “Očistimo Srbiju” koja je bila kratkog daha i koja je bila predmet raznih potsmešljivih komentara.
Akcija „Očistimo Srbiju“ 2011. godine je prvih meseci od njenog nastanka počela sa velikim entuzijazmom i stvarno je očišćeno više stotina tona komunalnog i drugog nadzemnog otpada. U toj akciji je učestvovalo oko 300 hiljada volontera, očišćeno je 5311 lokacija i uklonjeno je više od 150 hiljada kubnih metara komunalnog otpada. Umesto da se s tom akcijom nastavi, ona se jednostavno ugasila. Desilo se kao što se kod nas redovno dešava, da se svaka korisna akcija pretvori u svoju suprotnost i propadne. Da li je propala zbog toga što je ministar koji je sa svojm timom sve to osmislio, optužen za neka nezakonita dela, ili su se volonteri umorili, ko bi ga znao, tek ovaj koristan projekat je obustavljen! Ono što je izvesno i očigledno je da se Srbija guši u raznom smeću, koje nesavesni građani bacaju gde god stignu. Dovoljno je samo proći autoputem od Beograda prema jugu Srbije u rano proleće ili kasnu jesen, kad vegetacija miruje pa da se vidi na svakom proplanku ili udolini pokraj puta ogromna kolićina smeća koje se nekontrolisano baca. Naročito su đubretom zagađene reke, nekad čiste i bistre. Najupečatljiviji primer za to je reka Južna Morava, koja ima tu nesreću da prolazi pored nekih neuređenih deponija, odakle vetar i kiša raznose otpad i ubacuju ga u reku. I ljudi svojim direktnim učešćem, ubacivanjem otpada u reku svesno je zagađuju. Zagađenje J(T)užne Morave je najekstremniji slučaj, i ostale naše reke, rečice i potoci zu zatrpani komunalnim i hemijskim đubretom. Nesavesni ljudi bez ikakvih moralnih skrupula bacaju u reke otpad koji se ne razlaže, kao što su plastične flaše, stari šporeti, ostaci delova plastičnih stolica i kesa. Nije retkost ni da se voda u rekama hemijski toliko zagadi da se ubija riblji fond, počinilac se obično ne otkrije i sve se na tome završi!
Briga o našem okruženju u Srbiji je stavljenana na poslednje mesto. Jedan od uslova za ulazak u EU je da se Srbija usaglasi sa evropskim ekološkim zakonima po pitanju otpada i zagađenja prirode. Da li Evropa treba da nas dozove pameti zbog bacanja smeća svuda gde stignemo? Valjda bi trebalo svi mi da se podjednako ozbiljno bavimo ovim zaista velikim problemom u Srbiji. Postoje zakoni, ali ih se niko ne pridržava. Akcije lokalnog karaktera nisu donele nikakvo poboljšanje u ovoj oblasti. Uglavnom se čisti centar gradova, a dalje od centra na svakom koraku se nalaze ogromne gomile raznog komunalnog smeća. I to nije ono najgore što imamo, otkrivene su ogromne količine zakopanog hemijskog otpada koji sadrži otrovna mineralna ulja i kancerogene supstance, kao što su benzol i toluol. Pitanje je šta se nalazi u tom “mineralnom otpalom ulju”! Možda otrovna supstanca piralen, što za nesavesne i neznalice nije nikakva problem!
Naša zemlja je ekološki zagađena NATO bombardovanjem pa naši ljudi svojim zdravljem i životima plaćaju danak tom krvavom ratu iz 1999. godine te nam nije potrebno da se na to zagađenje nadovezuje i zagađenje životne sredine nesavesnim i nezakonitim skladištenjem opasnog otpada. Ovde ne treba zanemariti ni ogromnu količinu otrovnih materija koje se iz fabričkih dimnjaka “inostranih investitora” oslobađaju u našu životnu sredinu, zagađujući nam vazduh, vodu i tle. O tom zagađenju i njihovom odnosu prema ekologiji Srbije i zdravlju ljudi ne poklanja se dovoljna pažnja. Važno je da se zaposle ljude a o zdravlju stanovništva, država ne vodi dovoljno računa. Ukoliko se neki pojedinac pobuni protiv takvog zagađenja, obično dobija pretnje od “inostranog investitora” krivičnim prijavama. Nedavna otkrića divlje hemijske deponije u dvorištu jednog srpskog „domaćina“ u selu Vukićevici kod Obrenovca, zaprepastila je sve ljude u Srbiji. U selu Veliko Polje takođe kod Obrenovca je pronađeno oko stotinak buradi sa otrovnim otpadom. Bezbedno uklanjanje takvog otpada košta, od 3 do pet evra po kilogramu, pa je veoma “zgodno”, uz naravno odgovarajuću novčanu nadoknadu, zakopati ga na nečijem imanju i – rešen problem! Primer je da je za odnošenje više od 1000 tona otpada sa lokacije na kojoj se nalazi fabrika“Meita“ u Bariču, njegovo ispravno zbrinjavanje, koštalo milion evra!
U Novom Sadu u krugu fabrike Hemijske industrije Novi Sad pronađeno je na jednoj lokaciji 1080 tona opasnog otpada, a na drugoj u nadzemnim rezervoarima nađeno je 300 tona a na trećoj lokaciji nađen je podzemni rerezervoar u kome se još nije saznalo koliku količinu hemijskog otpada sadrži. Otkriće da je u Novom Sadu skriveno preko 1000 tona opasnog otrova ministar zaštite životne sredine, Goran Trivan je nazvao „zločinom prema sopstvenom narodu“, i ekoterorizmom!. Mora da se sankcionišu na najstroži način ljudi koji ovo rade, istakao je ministar Trivan.
U inspekcijski rad uključuje se Bezbednosno-informativna agencija, nadležno tužilaštvo i inspektori za zaštitu životne sredine, ali neophodna je i budnost građana. Za takav nezakonit i opasan posao prestaje komšijska solidarnost, jer su u tom lancu izlivanja opasnog otpada u zemlju i vodu ugroženi svi..
U Apatinu je ovih dana pronađena rupa veličine sedam sa četiri metra, duboka dva metra u kojoj se nalazi neka uljasta tečnost, nepoznate količine i sastava, najverovatnije otpad nekih naftnih derivata.
Prema statistici Agencije za zaštitu životne sredine, u našoj zemlji ima više od 3. 500 divljih deponija smetlišta, pored 150 velikih gradskih smetlišta, na kojima se odlaže i građevinski otpad, lepkovi, farbe, gume…
Zakonska regulative je jasna, ali se kod nas ne poštuje – ako se stvara opasan otpad, on treba da se predaje ovlašćenom operateru, koji je dužan da ga primi, izda dokument o kretanju otpada, da o tome izvesti Agenciju za zaštitu životne sredine i da obavesti kompaniju šta je uradio sa tim otpadom. To bi tako trebalo da se radi, ali kod nas je najrasprostranjeniji “sport” zaobići svaku komplikaciju koju predviđa Zakon!
Ova otkrića nedozvoljenog skladištenja hemijskog otpada je tek mali deo onog što se u Srbiji nalazi. Postoje ogromne količine, reda miliona tona, “istorijskog otpada”, koji je zaostao iz perioda SFRJ, ali se pored toga svake godine kod nas stvara oko 150 do 200 tona takvog opasnog otpada. Opasan otpad je sav onaj otpad koji se nekontrolisano skladišti i može da ugrozi životnu sredinu a samim tim i podzemne vode, koje tako postaju neupotrebljive.. O ovom otpadu uglavnom niko ne brine, pa se nesavesni pojedinci “snalaze” tako što svoj otpad prosleđuje uz odgovarajuću novčanu nadokandu privatniku ili na neku divlju deponiju. Otpad koji je pronađen, bio je upakovan u metalne i plastične buriće, koji su skloni koroziji i prelomu, te opasna hemikalija izlazi iz ambalaže i kontaminira okolno zemljište.
Rešenje postoji, a to je izgradnja peći za sagorevanje otpada na visokim temperaturama. To su posebne peći koje moraju da budu ekološki potpuno obezbeđene, kako se ne bi dozvolilo da nijedan opasan produkt termičkog sagorevanja otpada izađe van u okolinu. Za takvu peć bi moralo da se brižljivo izabere lokacija, van naseljenih mesta i tamo gde bi bila najmanja ekološka šteta od neke nepredviđene havarije. Ako smo nekad po belom svetu pravili mostove, hidroelektrane, fabrike i bili poznati i priznati kao graditelji i konstruktori, valjda je deo te pameti ostao u Srbiji! Treba nam idejni plan, stručni kadar koga još uvek imamo na fakultetima, novac i naravno dobra volja odgovarajućih faktora u državi da podrže jedan takav projekat. Nikome nije u interesu da budemo zatrpani raznim opasnim otpadom, stoga se mora podići svest stanovništva a država mora da odreši kesu, da omogući domaćoj pameti da konstruiše takvu peć. Najlakše je uvesti gotovu fabriku za spaljivanje smeća iz inostranstva koja bi sigurno bila skuplja od domaće, a naše stručnjake pri tom zaobići i zaposliti jedino nekvalifikovanu radnu snagu. Srbija ima obrazovane inženjere svih profila i Srbija to može. Ako postoji dobra volja odgovarajućih struktura u zemlji naravno!
Za Korene
dr Mirjana Anđelković Lukić
да смо имали чистију Србију не би нас ни бомбардовали
Potpuno ste u pravu, gospodine Pero!
Jednog najhladnijeg februara sam naplacivao djubrarinu!
To je nova etapa u pridruzivanju EU. Postavljen je ministar za ekologiju Trivan, koji kao vrabac prica istu pricu. Sustina je da se priprema veliko ,,zahvatanje,, odnosno zaduzivanje zemlje u cilju bolje ekoloske svesti i priblizavanju evropskim standardima. Prevedeno , to znaci da cemo se dobro zaduziti i za ,,debele,, pare, po kozna koji put, kupiti stranu pamet i istrosenu i losu tehnologiju koju nam zapad dobrodusno namece i nudi. Sve u cilju ocuvanja zivotne sredine Srbije. U medju vremenu smo u Srbiji skoro unistili vodoprivrednu inspekciju, silnim pravilnicima i izmenama smo prepisali i usvojili tudje paragrafe, po sistemu videla zaba kako se konj potkiva. Isto je i u drugim segmentima drustva tako je i u vodoprivredi, vise decenija se potire autoritet i strucno iskustvo. Zamenjeno je sa ekspertima koji su se ,,skolovali ,, na ne obaveznim visemesecnim kursevima (prevashodno sa turistickim sadrzajem) u Svedskoj, Japanu, Holandiji, Poljskoj, i Kini). Sadasnja inspekcija je rudimentirana sa ,,ekspertima,, koji nisu vise mladi i nemaju strucna iskustva. Tu je sada Trivan koji unosi svetlost svojim ,,znanjem,,. Jednom pesmicom koju u svako doba dana stalno recituje a sustina je da da hoce da nametne rog umesto svece. Predlozen je da obavi navedeni zadatak, takva je i osoba.Minorna osoba, strucnost nikakva….
Kao i obicno Zapad je kriv za sve. Za nedostatak osnovne higijene i kulture. Za kretene koji prazne kantu za djubre sa terase. Za ljude koji u osnovi nemaju postovanja ni za svoju zemlju, ni za svoj narod, ali zato palamude po ceo dan o Kosovu i bombardovanju. Na Zapadu su ulice ciste, u Srbiji nisu. Nema tu mudrovanja i opravdavanja. A vi drndajte po starom, pocepanom, lako je tandrljati kao pokvarena ploca, treba zasukati rukave i oznojiti se. A to Srbi bas i ne vole.