U poslednje vreme tragovi političkog odvajanja među zvaničnicima Srbije postaju sve vidljiviji. Sve češće jedan ili drugi političar dozvoljava da daje neke izjave, nakon čega su lideri države prisiljeni da kažu da je izrazio samo privatno svoje mišljenje, a ne mišljenje zemlje u celini. U poslednje vreme su morali to reći nakon izjava ministra spoljnih poslova Ivice Dačića.
U ovom trenutku, politička arena Srbije izgleda je više kao lisnati tort. Mesto predsednika vlade zauzima otvoreno pro-zapadna Ana Brnabić, poznata po otvorenoj i neiskrivenoj vezi sa USAID-om. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da dobije neke bonuse iz Rusije i Kine, proglašavajući svoju posvećenost bratstvu ruskog i srpskog naroda, u isto vreme želi da dobije profit na Zapadu, uključujući ulaskom u broj evropskih zemalja. Sada u srpskom političkom životu pored radikala Vojislava Šešelja postoje samo dva konzervativca – Boško Obradović, šef pokreta „Dveri“ i ministar spoljnih poslova, šef Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić.
Ivica Dačić je više puta dozvolio izjave različitih stepena strogosti. Otvoreno je govorio o činjenici da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije i da nije moguć nikakav kompromis sa albanskim okupatorima. Ministar spoljnih poslova podržava približavanje Rusiji i je protivnik bilo kakvih daljih pokušaja ulaska u politički prostor ujedinjene Evrope. Po njegovom mišljenju, kompromis sa Albancima u principu nije moguć. „Nije nikakva tajna da je glavna prepreka za postizanje dogovora rešenost Prištine da u razgovorima nastupa sa maksimalističkim ciljevima. Oni ne žele kompromis već da mi priznamo nezavisnost, ali i da dobiju još nešto – kako oni zovu istočno Kosovo – Preševo i Bujanovac“, rekao je Dačić za Radio televiziju Srbije.
Ove reči izazvali su oštru reakciju predsednice Vlade Ane Brnabić, koja je odmah požurila da proglasila da su sve reči gospodina Dačića njegovo lično i personalno mišljenje i da nemaju nikakve veze sa zvaničnim stavom vlasti.
Takva reakcija premijerke trebala je ugasiti sve moguće sporove i tvrdnje. Međutim, bilo kakav pokušaj Ane Brnabić da daju izjave Dačića kao lično mišljenje nisu ništa više od diskreditacije državnog službenika s obzirom da svaka reč državnog službenika sličnog ranga ne može biti privatno mišljenje.
Protivrečnosti između članova vlade nisu ekskluzivno pitanje Srbije. Mnogi zemlji u različitim periodima svog postojanja suočili su se sa činjenicom da u svojoj vladi počinje konfrontacija najrazličitijih grupa, donoseći određenu konfuziju vladi. Najznačajniji primer modernosti je Makedonija, u kojoj predsednik odbije da potpiše zakon za upotrebu jezika i time odbije daje albanskom jeziku status državnog jezika već mesec dana. Jednako su dobro poznati izjave Đorđe Ivanova o ratifikaciji sporazuma između Grčke i Makedonije, koji još uvek nije odobren od strane predsednika.
Nije manje indikativan primjer takozvane „Republike Kosova“, u kojoj se bivši braća u oružju posvađali. U ovom trenutku, funkcije premijera i predsednika samoproklamovane države okupiraju bivši teroristi OVK. Čini se da su u pitanju granica zemlje trebali doći do zajedničkog mišljenja lako i opušteno. Međutim, dok Hašim Tači proglašava referendum o korekciji granice, Ramuš Haradinaj daje izjave, čije opšte značenje svede na frazu „ne milimetar svete albanske zemlje neprijatelju“.
Najspornija konfrontacija između šefa države i šefa vlade se odvija u Hrvatskoj. Andrej Plenković, šef vladajuće stranke HDS, je pristalac postepene transformacije Hrvatske u punopravnu evropsku državu, koja bi trebala da se sastoji ne samo od pristupanja EU već i od daljih koraka. Jedan od ovih koraka bio je ratifikacija Istanbulske deklaracije, koja je izazvala neuobičajeno oštru reakciju ne samo od nacionalista, već i od mnogih članova HDS-a, koji su pristalice konzervativizma i hrvatskog nacionalizma. Centar atrakcija za ove ljude, čiji se broj u Hrvatskoj povećava, je predsednica zemlje Kolinda Grabar Kitarović. Specifičnost ove konfrontacije je da se sastoji u unutrašnjoj partijskoj borbi. Plenković i Grabar Kitarović su članci HDS. Međutim, predsednica zemlje je očito nesrećna zbog svoje uloge kao jednostavne članice i želi da zauzme mesto šefa stranke, koju sada zauzima premijer. Stoga je intrapartijska borba prevazišla striktno partijske ratove i uticala na politiku države u celini. Jedino pitanje u kojem su obe strane u solidarnosti jedan s druge i spremne da se upoznaju jedan druge je problem demografske krize koja obuhvata zemlju.
Različita mišljenja koje su izrazili premijer i ministar spoljnih poslova Srbije su veoma različiti i dokazuju duboku političku krizu u kojoj se zemlja kreće. Ako ključni ministri vlade nisu u stanju da postignu dogovor jedni sa drugima, u bliskoj budućnosti vlada će se neizbežno suočiti sa podelom u svojim redovima i nemogućnošću da zapravo radi. Ovo bi moglo da bude početak nove sistemske krize, slično onoj koja je već 90-ih godina preuzela kontrolu nad zemljom.
Jasna Krivokapiceva