Srbija školuje kadrove za jezik koji se ruga i srpskom jeziku i srpskom imenu

0
126

ODBORU ZA STANDARDIZACIJU SRPSKOG JEZIKA

Kao stari (i, formalno, „nerazrešeni“) član Odbora za standardizaciju srpskoga jezika, potpisnik ovih redova, iz više izvora, saznaje da se na Grupi / Katedri / Odeljenju / Departmanu / Odseku (ne znam kako se to zove) za srpsku književnost i srpski jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru uvode predmeti / kursevi „jezika“ za koje je Odbor za standardizaciju davno rekao da ne postoji nigde u svetu („bosanski“), ali da je on već postao znamenit po tome što uz njega ide i nekakva „književnost“ koja nije njegova nego nekakva druga i ne zna se čija („bošnjačka“). Taj jezik „ustrojen“ je u septembru 1993. i sad bi njegovi „uštrojitelji“ hteli da njihova pamet važi i za mnogo onih vekova tokom kojih su „Bošnjaci“ (makar od Adama do Broza) bili – Srbi.

Kako će se oni u Bosni (i Hercegovini), sami sa sobom, dogovarati o tome „kad su bili u laži, a kad u istini“, Srbiju to ni na koji način ne mora zanimati, ali ih vredi upozoriti na to da se na njenim univerzitetima i iz njenog budžeta može studirati samo na srpskom jeziku, a na stranim jezicima – po striktno određenim pravilima i na utemeljenim jezicima: može engleski i rumunski jezik jer uz njih idu i engleska i rumunska književnost, ali ne može „bosanski“ jer je taj jezik „klepan na pogrešnom nakovnju“ i ostao bez književnosti, a ono što se „potura kao njegovo“ višestruko je besmisleno.

A i to treba temeljito „protresti i provetriti“ (vele neki da se to može činiti i preko nek[akv]ih „silabusa“ – koji se negde čuvaju kao ozbiljna „državna tajna“). I najpre videti kako to funkcioniše po međunarodnim bilateralnim pravilima, tj. da li su to što hoće u Srbiji „Bošnjaci u svojoj BiH“ uredili s Hrvatima, Crnogorcima, Srbima, Mađarima pa im sad ostaje jedino da to sa Srbima „oposle“ u Tutinu i Karajukića Bunarima i da tamo Meši Selimoviću i Osmanu Đikiću potpišu nove „bošnjačke krštenice“ i da ih tako svuku na onu svoju („bošnjačku“) pamet koja se još nije potvrdila ni dotle da bi im opanke mogla pritegnuti. Ako „Bošnjaci“, dakle, hoće da „sakriju“ jednu istinu, oni to mogu činiti tamo gde se srpska reč ne čuje, ali na srpskom državnom univerzitetu takva se obespamećenost ne može zamisliti. Kao što se ne mogu zamisliti ni dve istine o istoriji istog jezika budući da je ona pr[a]va dosad overavana nebrojeno puta, a ona druga tek stigla „znalcima“ koji su od svih znanja ovladali jedino onima kako se jeziku treba rugati. I pričati da je „bosanski jezik“ stariji od svakoga drugog, a „bošnjačka književnost“ bogatija od svake druge svoje posestrime koja se na balkanskom književnom pazarištu može pojaviti (pa se ona meri po tome da je samo u 20. veku ima „za dva univerzitetska kursa“, a kad stigne i ona „iz raškog i sandžačkog kraja“ – biće je makar još toliko; a svemu tome njeni će periodizatori dodati i objašnjenje hoće li „Starija bošnjačka književnost“ počinjati od Adama ili samo od Avde).

Da Vas podsetimo:  KAKO TO DA SE MURAL MAŽE NA HLEB, A KOSOVO NE?

I to bi mogao biti „stručni aspekat“ problema pred kojim se nalazimo: onaj čudan strani jezik, s književnošću koja nije njegova, već se dugo, ilegalno, uvlači u Studijski program Srpska književnost i jezik na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru i tako Srbija školuje kadrove za jezik koji se ruga i srpskom jeziku i srpskom imenu. I sve se to čini po nalozima i pod nadzorom BNV, najviše instance za sertifikovanje „bošnjačke pameti“. Ispostavilo se, naime, da za takvu pamet kadrove ne treba školovati i da je za nju dovoljno imati sertifikat koji BNV izdaje od 23. maja 2013. godine, s overom tročlane komisije sastavljene od univerzitetskih profesora srpske književnosti sa Državnog univerziteta u Novom Pazaru – na kome nisu zasnovane studije „toga čudnog stranog jezika“, pa se sad Elma i Esad spore oko toga ko se u svim tim igrankama uspešnije narugao Srbima i srpskom školstvu.

Te pojedinosti smatram dovoljnim za predlog da se srpsko Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja umeša u svoj posao, da ispita ulogu BNV u Esadovoj i Elminoj trgovini sertifikatima i da utvrdi do koje je mere sve to deo projekta za uvođenje obrazovnog sistema strane države na prostore suverene Srbije. To Ministarstvo odavno je temeljito urušilo i srpsku školu, i srpsku nauku, i sve čega se dohvatilo. Pominjem o tome tek pokoji ministarski podvig u razaranju temelja srpske budućnosti.

Neka prvi bude onaj koji je i najtragičniji: Zavod za udžbenike, kao najznačajnija institucija srpske kulture i duhovnosti, bačen je u blato i sveden na rang vašarske tezge pored Kalenićeve ili Limanske pijace.

Drugi je iz njega proistekao: Ministarstvo je licenciralo 78 stranih i domaćih pljačkaša i lopuža za srpsko udžbeničko tržište i uredilo da u njihov krug najuspešnijih uskoče najuspešniji srpski koljači u prošlom veku – hrvatske ustaše i njihovi nemački nacistički zaštitnici i mentori (da dovrše ono što kamom i metkom nisu uspeli i da, uzgred, iznesu iz zemlje 90% vrednosti „srpskog udžbeničkog tržišta – na godišnjem nivou“).

Da Vas podsetimo:  Izbori – liste za parlamentarne izbore u Srbiji 2022.

Treći je sitnuljav, ali lepo overava meru ministarske pameti koja – uvodi lektorat „hrvatskog jezika“ na Odseku za srpski jezik i lingvistiku istoga dana kad se u Zagrebu proslavlja ukidanje Katedre za srpski jezik osnovane 1874. godine.

Četvrti je posebno zanimljiv po tome što je, uz rasprodaju srpskog školstva, Ministarstvo počelo da rasprodaje i srpski teritorijalni i nacionalni suverenitet: pre desetak godina, neki neovlašćeni činovnik, „Bošnjak“ (ne znam da li iz Ministarstva ili nek[akv]og zavoda) poslao je „sandžačkim školama saglasnost“ da mogu izvoditi nastavu na „bosanskom jeziku“. I time prizvao „bošnjačku okupaciju Sandžaka“. Na tu veliku međunarodnu provokaciju (da ne kažem – svinjariju) Ministarstvo je ostalo i nemo i gluvo i pristalo da, na teret sopstvenog državnog budžeta, izdržava škole na stranom jeziku i na inostranoj pameti (po istom obrascu po kome je Broz „školovao naše domaće Arbanase“ po pameti koja je uobličavana u Tirani). I time je Ministarstvo pristalo i na odricanje od suvereniteta nad delom svoje teritorije i na amputaciju njegove jezičke suštine i njegove istorije. Odbor za standardizaciju srpskoga jezika upozorio je tada da se jezik imenuje po narodu-nosiocu (i da se može zvati jedino „bošnjački“), ali su Avdo i Tunjo odlučili da „istrče ispred istorije“ i da imaju „gotov jezik“ kad tamo istrebe i Srbe i Hrvate. Srbija u Bosni na takvo kumstvo nije mogla uticati, ali je to u Raškoj morala sprečiti. Neobavešteni srpski ministri toga se „nisu setili“ i sad Državni univerzitet u Novom Pazaru služi Bošnjačkom nacionalnom vijeću kao kiosk kroz koji se najuspešnije šire i „bosanski jezik“ i „bošnjačka pamet“ – na račun srpskoga državnog budžeta. I zbog toga srpsko Ministarstvo mora udesiti da se iz studija na srpskom jeziku uklone svi „bosanski jezici“ i sve „bošnjačke književnosti“, kao i da se povuku oni programi koji su već sertifikovani; i da sve to važi makar dok se o celom problemu ne postigne međunarodni bilateralni sporazum.

Da Vas podsetimo:  Šolc krenuo putem Hitlera

Peti je praktična potvrda svih prethodnih: Ministarstvo je počelo da rasprodaje i zatvara srpske škole i da na njihovim mestima otvara druge, pod nekim čudnim imenima: „Privredni sud u Kraljevu, rešenjem Fi. broj 99/2016 upisao je u sudski registar, u registarskom ulošku broj 5-288-00, OŠ Khalifa bin Zayed Al Nahyan, podatke: Briše se Osnovna škola »Rastko Nemanjić Sava«, Dojeviće. Upisuje se Osnovna škola Halifa bin Zaid Al Nahjan (Khalifa bin Zayed Al Nahyan), sa sedištem u Dojeviću, Fi broj 99/2016 – iz Privrednog suda u Kraljevu, A–1250“.

Nema više.

Sve je rasprodato.

Autor: Dragoljub Petrović, Tekst upućen: na četiri najodgovornije „državne adrese“, Politici i Novostima

https://borbazaistinu.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime