Da li se Srbija nalazi u Evropi ili u Evroaziji, i može li postati član Evroazijskog saveta?
Pitanje iz naslova teksta svakako je trik-karaktera, jer jedini ispravan odgovor – ukoliko se govori o geografskom položaju naše zemlje – glasi da se Srbija nalazi i u Evropi i u Evroaziji, negirajući, na taj način, tvrdnju onih koji uporno ponavljaju da je Srbija Evropa i deo Evrope. Sama činjenica da je Srbije deo Evroazije već ukazuje i na druge pravce njenih integracionih potencijala i alternative koje se ne odnose samo na Evropsku uniju.
S druge strane, celokupna površina evroazijske kontinentalne ploče, u političko-etničko-religioznom smislu, mogla bi se podeliti na tri dela koja se uslovno mogu nazvati Evropa, Evroazija i Azija.
Jasno je da Aziju (u gornjem smislu) čine stare civilizacije Kine, Japana, Indije, Arabije i Persije (Irana) zajedno sa manjim političkim jedinicama koje se već hiljadama godina o njih oslanjaju: himalajske kraljevine, Indokina, malajsko-indonežanski arhipelag, Filipini i izvestan deo Okeanije.
Evropi pripada teritorija zapadno od linije Finska-Poljska-Rumunija/Mađarska-Hrvatska.
Sve između toga je Evroazija koja je sastavljena od prostora sa slovenskim i turkijsko-mongolskim etničkim elementima.
Srbija po gotovo svim ozbiljnim parametrima, po gornjoj podeli, pripada Evroaziji, kako religiozno (pravoslavno hrišćanstvo), tako i etnički (slovenstvo), ali i istorijski (osim, u izvesnoj meri prostora severno od Save i Dunava). Evroaziji, pored Srba, neupitno pripadaju i Bugari, Makedonci, Crnogorci, Rusi sa Belorusima i Ukrajincima, kao i celokupan muslimanski luk od Mongolije, preko bivših sovjetskih centralnoazijskih republika i Azerbejdžana, kao i Gruzije, Jermenije, do Turske i bošnjačkih teritorija u BiH.
Kada su u pitanju komšije poput Grka (bez obzira na ortodoksno ispovedanje hrišćanskih dogmi), Albanaca i Rumuna, autor se ne bi usudio da ih bezrezervno svrsta u evroazijski ambijent, dok je za Hrvate potpuno jasno da pripadaju evropskom miljeu.
Evroazija je, dakle, prirodno stanište Srbije, iskovano u zajedničkom poreklu i istoriji sa narodima koji dele ovaj prostor. Srbi su naučili da žive sa Turcima (makar to često bilo i bolno), hranili su svojim genima ovaj narod, a taj proces je tekao i obrnuto, a sva ta nadgradnja kalemila se na temelj višemilenijumskog slovenstva i zajedničkog duhovnog zidanja sa ruskim svetom.
Zbog toga je srpskim nacionalistima blizak ruski arhetip: ruski popovi identični su srpskim, ruske liturgije nalikuju srpskim, jezik je gotovo isti, narav ruska, karakter, mane i vrline, saobrazne su srpskoj naravi i temperamentu. O ličnim imenima i obrascima prezimena ne bi trebalo ni trošiti reči – razlika je samo u onome što je srpski nacion preuzeo od naroda sa kojima je bio u interakciji (Turci, Grci, Mađari, Nemci…) tokom poslednjeg milenijuma.
Sa velikim i uticajnim nacijama Evrope Srbi nisu imali kontakte velikog intenziteta, opet ako se izuzme prostor Vojvodine i Slavonije, pa i ovde su oni Srbi koji su izgubili molitvenu nit sa pravoslavnim slovenstvom, sa generacijskim protokom, pretapali se u Hrvate.
Izbor kao u vreme Svetog Save
Danas je srpska nacija opet u situaciji, kao u vreme Svetog Save, da bude granični kamen između dve civilizacije: katoličko-protestantske i pravoslavne, kao i između dva sveta: evropskog i evroazijskog. Ukoliko bismo i danas birali ugledajući se na izbor Svetog Save koji je Srbima darovao istočnopravoslavnu sabornost u nasleđe, jedini logičan izbor bi bio evroazijskog karaktera, oličen u političku odeždu Evroazijskog saveza, bilo da se on politički zaustavi u dalekim stepama Kazahstana, ili se uveže sa turkijsko-mongolskim etnicitetom.
Protivnici ovog, u svakom smislu svetosavskog izbora, mada za sebe tvrde da su modernih shvatanja, iznose argumente koji ne dolikuju čak ni osamnaestom veku. Oni tvrde da je srpsko biće daleko od Evroazije, da je deo Evrope, ne shvatajući da Evroaziji pripada veći deo Balkana. Kada se pominje Evroazija oni misle na Rusiju kao da je do Rusije nekakav nedefinisani prazan prostor, a kada se pominje Evropa, oni računaju kilometražu do hrvatske ili mađarske granice, iako je svakom jasno da je srce Evrope mnogo, mnogo dalje.
Čak i danas, kada su Rumunija, Bugarska i Grčka deo Evropske unije, Srbija može da opstane kao deo Evroazijskog saveza.
Oni koji tvrde suprotno kao da ne znaju da se danas ne putuje brodovima kao u 19. veku (mada je Britanska imperija i tada kontrolisala mnoge zemlje do kojih se ne putuje brodom), da je Moskva bliža Beogradu nego Čečeniji – da ne pominjemo Vladivostok, da se danas putuje vozom manje od dva dana do Moskve sa beogradske železničke stanice, a avionom svega nekoliko sati.
Oni koji tvrde da Srbija ne može privredno-ekonomski opstati u okruženju EU neka objasne kako je enklava Zapadnog Berlina ne samo opstala u ideološki neprijateljskom okruženju DR Nemačke, nego se i ekonomski superiornije razvijala. Postoji i drugi primer iz sadašnjeg vremena – ruski građani iz Kalinjigradske enklave ne putuju u Moskvu ili bilo koji drugi grad Rusije brodom, iako imaju morsku obalu, već železnicom ili drumom preko teritorija zemalja Evropske unije. Sve se danas rešava međudržavnim sporazumima i dobrom voljom svih strana, pogotovo ako je jedna od zainteresovanih strana sila kakva je Rusija.
S druge strane, Srbija ima šta da izvozi u zemlje Evroazijskog saveza (u prvom redu Rusiju), a šta to može, u većoj količini, da izveze u EU? Sirovine, kao i svaka kolonija.
Protivnici Evroazije smatraju da je izvozni put Srbije ka istoku dalek, ne objašnjavajući kako se kineskim izvoznicima isplati da u Evropu, na još daljoj relaciji, izvoze čak i šarafe, razne đinđuve i slične sitnice.
Na kraju, ako se politički prostor od Atlantika do Vladivostoka danas definiše kao Velika Evropa, i ako se saobrazno podeli Rimske imperije ovaj prostor može podeliti na Zapadno (Evropska unija) i Istočno (Evroazijski savez) carstvo, Srbi kao nacija mogu opstati samo držeći se izbora Svetog Save – a to je put Istoka. Oni pojedinci u srpskom narodu, koji su kroz istoriju, odabrali Zapad, katoličanstvo, darivali su svojim današnjim potomcima u nasleđe hrvatsku svest.
Koju ćemo mi nacionalnu svest ostaviti našim potomcima ako danas odaberemo put Zapada, a ne put Svetog Save, ideju Mamona ili istinitog Boga, ideju srpstva, porodice, časnog imena, ili pozapadnjačene dekadencije, homoseksualizna i materijalističke telesnosti bez sadržine?
Ono u šta mi danas verujemo postaće jednog dana svet naših potomaka.
Milan Milivojević
