Evropa u Srbiju može da stane, imamo mi još uvek dovoljno ljudske širine a i naivnosti da bi tako bilo, dok Srbija u Evropu, i ako bismo mi hteli, ne može i ne sme, bar ne ovakva kakva je. Da je to tako, potvrđuje sledeći događaj iz naše nedavne prošlosti. Prethodnik sadašnjeg nadbiskupa beogradskog, Stanislav Hočevar, na svom ustoličenju u svojstvu papinog izaslanika za našu zemlju, izjavljuje:,,Srbi, sa Svetim Savom ne možete u Evropu”. Sve je rečeno u samo nekoliko reči, to im je trn u oku, i sav njihov podli trud, i pare, i sve ostalo što nude, uslovljavaju, daju, već vekovima zasniva se na tome da se odreknemo svoje vere, svog bića, svog identiteta, svojih predaka, da pljunemo na sve žrtve Jasenovaca, da zaboravimo naše bližnje bačene u jame, da oprostimo sve silovane, i obešene majke, sestre iz Mačve, da zanemarimo vekove opstojavanja na Kosovskoj duhovnoj vertikali, Albansku golgotu, Plavu grobnicu, Solunski front…, da bacimo pod noge sjaj i slavu naših predaka. I kada bismo sve to učinili, što ne dao Bog, ostao bi onaj zadnji trzaj, onaj srpski ili srbski, da se ne hvatamo za slovo kao sitničari, poznati inat ovog naroda – zapravo ne inat u prizemnom značenju, već izraz srpskog nepokleka.
Ali, imamo mi još uvek mnogo toga što nas odvaja od evropskog čoveka, ako bi se uopšte mogao nazvati tim imenom neko ko je bombardovao nemilosrdno ovu našu zemlju više puta, pod različitim izgovorima. Ima razlike, nedodirljive, upravo tamo gde je temelj ove zemlje, u dostojanstvu običnog čoveka iz naroda. Ovo je priča, iz svagdašnjeg života, iz našeg vremena, sa našeg prostora. U okolini Raške, 2007. godine sveštenik je završavao sahranu jednog, reklo bi se običnog srpskog domaćina. Sve je teklo po ustaljenom redu i, taman kada se narod vratio sa groblja da bližnji pokojnika posluže prisutne, dogadjaj je dobio tok koji zaslužuje da se opiše i pamti, prepričava i uči kao lekcija. ,,Oče, oprostite”, ustavši kazao je postariji čovek, inače komšija pokojnika, ,,moram vam ispričati nešto bitno, vezano za ovog neobičnog i velikog čoveka koga danas sahranismo”.
Tada kao da mu neka knedla zastade u grlu, grudi počeše da mu se nadimaju od plime osećanja, ruka nervozno poče da gužva kapu u ruci, a druga krenu ka očima da zakloni onu tešku, starački, mušku suzu. Ne čuju se više noževi i kašike, zastadoše žene sa posluženjem koje nose, muk neki, čak i ptice se više ne čuju. ,,41. ja i moj komšija, sada pokojni, Bog da mu dušu prosti”, prekrsti se starina (,,Bog da mu dušu prosti”,, prošaputaše svi), ,,krenuli smo u Kraljevo, kao mladići, da prodajemo sir, mleko i još po nešto što nam majke spremiše. Situacija, ratna, teška, treba da se preživi. U Kraljevu, na pijaci, uhvate nas Nemci, i sprovode na streljanje, odmazda za neke njihove poginule. Odmah odvojiše nas koji smo za streljanje, a one prekobrojne na drugu stranu.Ja padoh u grupu koja gleda ovaj svet još koji trenutak, a moj komšija biva pušten. Ali on ne odlazi, traži razgovor sa glavnokomandujućim. Šta traži ta balkanska svinja, da moli za život, sav uvažen što mu je dato da vlada nad životom i smrti misli u sebi oficir. Tada moj komšija izgovara reči, koje će, siguran sam,ostati svim prisutnim duboko urezane u pamćenje do kraja života, a posebno glavnokomandujućem oficiru. Molim vas, izgovara moj pokojni komšija, ja sam čovek oženjen ali nemam dece, moj komšija – i prstom ukazuje na mene – on je oženjen, ima i dvoje dece, njega ste odredili za streljanje, možete li mene zameniti sa njim. Svi su bili zgranuti neočekivanim rečima, niko od Nemaca nije mogao da poveruje da neko traži da bude streljan, da neko nudi svoj život za život drugog. To u evropskoj kulturi nije poznato, toga nema u njihovim bibliotekama, nema u njihovim manirima i bontonu. Bilo kako bilo, nas dvojica smo uskoro trčali ka svojim kućama, daleko iza nas čuli su se rafali, zbunjeni komandant nemačkih trupa odlučio je da nas pusti obojicu. Tada, pred samu kuću, moj komšija još jednom pokazuje svu širinu svoje pravoslavne duše i duhovnu dubinu srbskog čoveka: traži od mene da obećam da o ovom dogadjaju niko ne sme saznati dok je on živ.”
Završivši svoje izlaganje, preživeli govornik baci kapu koju je do malo pre gužvao, sede za sto i rukama pokri lice, samo su duboki pokreti ramena i tiho oglašavanje iz dubine duše otkrivali sa koliko bola je sve ovo izgovoreno. Sveštenik ustade krsteći se više puta, supruga pokojnika pade oko vrata svome sinu, on je prihvati na svoje grudi, suza krenu niz lice, a iz sinovljevih očiju je sevao ponos na svoga oca.
Živeće ovaj narod, živeće ova Srbija. Živela!
Autor: Goran Josijević
