Negde početkom 90-ih godina prošlog veka pojavila se knjiga Džona Kolmana (John Coleman), pod naslovom “Hijerarhija zaverenika: Komitet 300” (Conspirators’ Hierarchy: The Story of the Committee of 300). Knjiga se bavi tzv. teorijom zavere, odnosno, ukazuje na određene činjenice koje govore u prilog tome da svetom vlada relativno uzak krug ljudi. On te ljude naziva monstrumima, koji ne prezaju ni od toga da narede ubistvo na desetine, pa i stotine hiljada ljudi.
Ne ulazeći previše u istinitost onoga što Kolman iznosi u pomenutoj knjizi, teško je da se s njim ne složimo makar u onom uvodnom delu gde on tvrdi da svetom vladaju ljudi iz „tajnih društava“, ma kako se ta društva zvala (Iluminati, Masoni, Trilaterala, Bilderberg, Komitet 300), a ne one osobe koje se samo formalno nalaze na čelu država. Naime, oni političari koji vode vlade u većini država u svetu, zapravo su samo puki izvršioci onoga što im naloži „svetska vlada u senci“. Na primer, ko god ozbiljnije analizira ponašanje „najmoćnijih“ svetskih državnika, morao je da primeti da oni nemaju u stvarnosti nikakvu personalnu moć. Obama je obična marioneta, baš kao što je to pre njega bio i Džordž Buš. Otuda, kada je u pitanju ono što zovemo „zapadni svet“, gotovo da je sigurno da tamo nema nijednog državnika koji o bilo kakvom državnom pitanju može (i sme) da odlučuje autonomno.
Na istoku stvari još uvek nisu baš do kraja jasne. Ponašanje Vladimira Putina ili kineskih državnika deluje spolja kao da oni velikim delom drže upravljačke konce u svojim rukama, barem u onom delu koji se tiče unutrašnje politike Rusije i Kine. Ipak, i tu je dosta nepoznanica, a prava istina saznaće se, eventualno, tek u bližoj ili daljoj budućnosti. No čak i da Rusija i Kina imaju autonomiju u svojim delovanjima i u svetskim okvirima, konačnu odluku o sudbini sveta, to jeste o ratu i miru, doneće oni koji najvećim delom kontrolišu finansijske tokove na planeti. Ukrajina je danas primer jednog „kontrolisanog poduhvata“, koji potpuno iskače iz ustaljene logike „zdravog razuma“. Jasno je da provociranje građanskog rata u Ukrajini nikome u Evropi, a ni u svetu, ne može doneti nikakvu korist. Podsticanje takvog bratoubilačkog rata neizbežno mora dovesti do njegove internacionalizacije; pošto Rusija, bez obzira koliko bi htela da tu ostane po strani, na kraju, verovatno, neće imati izbora. A ulazak Rusije na teritoriju Ukrajine mogao bi da označi otvoren početak Trećeg svetskog rata.
Još 1945. godine jedan drugi Amerikanac napisao je jednu knjižicu pod naslovom „Razmišljanja na temu implementacije američke posleratne doktrine u odnosu na SSSR“ (‘Reflections on the implementation of the American post-war doctrine against the USSR‘). Bio je to Alen Dals (Allen Dulles), koji je od 1942-1945 bio zadužen za politička pitanja u Evropi, da bi 1953. godine bio naimenovan za direktora CIA. Dals je i glavni ideolog Hladnog rata. Njegova „analiza“ iz davne 1945. godine, danas se čine aktuelnijom više nego ikada ranije; a oni Kolmanovi „zaverenici“ takvu Dalsovu „hladnu“ doktrinu uspeli su, izgleda, da dovedu do savršenstva.
Dals je tvrdio da je ljudski mozak, odnosno svest, sklon(a) promenama. Ako se u mozgu poseje haos, tada se u ljudsku psihu mogu „instalirati“ pogrešne vrednosti, za koje će individua istinski verovati da su prave. Na Zapadu takav proces „zbunjivanja“ čoveka daleko je odmakao. U Srbiji, pak, obavlja se odavno jedan eksperiment, koji ima za cilj da se srpski narod dobrovoljno odrekne vlastitog identiteta i istorijskog trajanja, te da potpuno isprane svesti krene u „svetlu budućnost“. Deo takvog brisanja svesti sprovodi se stalnim „reformama“ obrazovanja (najnovije je smanjenje časova srpskog jezika i prebacivanje istorije i geografije u neobavezne predmete); a deo se vrši putem medija koji su već uspeli da značajno izmene svest srpskog čoveka po receptu Angele Merkel (onih sedam ultimativnih zahteva Bundestaga). A sve se to postiže širenjem ideja i koncepata „slobodnog društva“ putem finansiranja obrazovnih projekata, otvaranja škola i univerziteta (Megatrend, Privredna akademija i druge slične“obrazovne“ institucije) i „pomaganja“ u kreiranju „liberalnih“ medija. Ako znamo da je i Hitler imao sličan plan prema Srbima (i ostalim Slovenima), tada moramo da uvidimo da „zapadna“ doktrina ima kontinuitet i da je ona samo nastavak nacističke ideologije, ali na drugačiji, daleko prikriveniji i sofisticiraniji način.
Literauturu, pozorište i, posebno, filmsku industriju treba usmeriti ka podgrevanju najnižih ljudskih strasti (setimo se ogavnog „ostvarenja“ pod imenom „Srpski film“), koje treba da u ljudsku svest usade kult seksa, nasilja, sadizma i izdaje. Glavnu ulogu u ostvarenju ovakvog cilja treba da odigraju takozvane „neprofitne“ i „nevladine“ organizacije (NVO). U Srbiji su danas takve organizacije, na čijem su čelu Nataša Kandić, Sonja Biserko, Borka Pavićević (zanimljivo, sve žene), postale jače od Vlade Srbije, a sam vrh države živi u stalnom strahu pred onim što će o njima reći Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor ili Centar za kulturnu dekontaminaciju.
U Srbiji je Dalsov plan sejanja haosa i konfuzije u državnom vrhu dosegao svoj vrhunac. Vlast više nema izbora nego da se okrene ka otvorenoj (beskrupuloznoj) tiraniji nad društvom. Među današnjim srpskim političarima poštenje i integritet su predmet podsmeha, kao nešto prevaziđeno i kao ostatak srpske „komunističke“ prošlosti. Sve je u Srbiji podređeno stvaranju nekakvog imaginarnog „građanskog društva“, koje se bazira na iskrivljenom shvatanju zapadnog modela kosmopolitizma, liberalizma i ljudskih prava. Onaj mali broj ljudi, koji još vide kakva se nesreća sprema srpskoj državi i srpskom narodu, podvrgava se sistematskom progonu, poruzi i proglašavaju se talogom društva.
Za www.koreni.rs
T. Rajić
