Cena podrške MMF-a?
Koga “hvali” MMF – taj je “nadrljao”, može se u žargonu reći za uticaj i dominaciju MMF i Svetske banke na nacionalne ekonomije i politike. Iskustvo sa mnogim državama u EU, pre svega Grčkoj, pokazuju da je MMF “gazda” i da kontroliše ne samo finansije već i vlade, i utiče na izbor političkog rukovodstva mnogih država. Srbija je nakon državnog kapitalizma u vreme vlasti Miloševića, sa formiranjem tajkunske oligarhije nastale na sankcijama i inflaciji, nakon 2000. do danas u sferi neoliberalne politike. Takva politika je “guljenje do kosti“ nacionalne ekonomije i stvaranja jeftine radne snage. Upravo zbog toga se državama na Balkanu i nudi dualno obrazovanje za jednostavnije radne operacije. Srbija, kao i veći deo Balkana je tržište jeftinog rada za razvijeni deo EU. Srbija traži svoju šansu upravo u takvoj politici, gde će se raditi 10 pa i 12 sati za 200-250 evra bez ikakvih sindikalnih i radnih prava. Tamo gde nema sindkalnih prava, vlada klasičan vid eksploatacije ljudi, i to govori o državama slabih demokratija i institucija. Zbog toga premijer Srbije koji zagovara protestantski model kapitalizma kaže: “Vreme utopijskog socijalizma i samoupravljanja je prošlo. Uspećemo samo radom ili nam preostaje da kukamo, pa da batalimo sve“. Građani Srbije nisu toliko lenji koliko se govori, a i u vreme socijalizma u Srbiji se radilo i bilo je stručnih i sposobnih koji su gradili fabrike i industriju, ali i bili sposobni da rade na zapadu. Treba pitati recimo bivšeg premijera Srbije Desimira Jeftića kako je podizao privredu Srbije i njene fabrike ili iskustva Milenka Bojanića, Savićevića i stotine nekadašnjih uspešnih direktora velikih srpskih firmi. Premijer Srbije smatra da sve počinje od njega, a ne konsultuje se sa iskusnim privrednicima iz prošlosti, koji bi mogli da mu budu od koristi, već ima ministre koji su uvezani u MMF i strane savetnike.
Preobraćena politika u ime vlasti
Da bi bili potpuno tačni, Srbija do 1990. godine nije propadala zbog socijalizma, već zbog korumpirane vlasti, uzimanja velikih kredita i stvaranja dužničkog ropstva prema MMF i Svetskoj banci i prodiranja ekstremne politike koja je vodila u sukobe, ratove i izolaciju. Deo takve politike je i hipoteka sadašnjeg premijera koji je o EU i MMF do 2008. mislio sve loše, a sada su oni faktor spasa Srbije. Struka i znanje nedostaju sadašnjim vlastima u Srbiji, ali i moralni integritet koji se “prodaje” za put Srbije u EU i iščekivanje šta će reći MMF. MMF je u suštini deo tzv. Svetske vlade, koja je pod dominacijom SAD i svetske finansijske oligarhije. Model MMF je krajnje neoliberalni, a to znači privatizacija svega na najnižim osnovama i jeftina radna snaga. Premijer Vučić, koji sam nema ozbiljno radno već, političko iskustvo, sada propoveda rad kao osnovnu kategoriju što nije loše, ali treba videti šta stoji iza toga. Ono što se do sada može videti, Srbija plaća strancima da rade u Srbiji bez ikakve odgovornosti i rizika. Rizik preuzima država preko poreskih obveznika. Strane firme dobijaju sve na “tacni” – od zemljišta i oslobađanja od poreza, pa do živih para, uz obavezu da zaposle jedan broj građana Srbije sa platama nešto većim od 200 evra.
Srbiji je potreban ekonomski patriotizam
Socijalizam u Srbiji nije bio “utopija”, već model koji je iškolovao i samog premijera i dao mu šansu da bude sada elita vlasti. Premijer Srbije, koji ima optimizam za poštovanje, nešto ipak ne želi da razume. Šta to? Premijer ne razume duh svoje nacije gurajući je u Veberovski model i nemački model ponašanja. Na takvom modelu nije insistirao ni dr Milan Stojadinović, najveći stručnjak za finansije i jedan od najuspešnijih premijera svih vlada u Srbiji bar sa ekononske strane. Stojadinović koji je doktorirao na nemačkom budžetu 1910. godine i razvijao ekonomiju Kraljevine Jugoslavije na saradnji sa Nemačkom od 1934. do 1938., nije gurao srpskog seljaka i radnika da bude protestant, već dobar pravoslavac i uspešan poslodavac. Problem je što vlada premijera Vučića “gura” u prvi plan strane investicije koje mogu brzo da napuste Srbiju zbog globalnog tržišta rada, a nema veće projekcije za domaći kapital, mala i srednja preduzeća i na taj način jačanje ekonomskog patriotizma. Umesto toga, na sceni su preduzetnici iz Hrvatske, Slovenije, Nemačke i drugih država EU, a otvara se prostor i za tajkune iz Albanije. Srbiji je podjednako potreban domaći kapital i preduzetnik kao garancija podizanja Srbije; i da kapital neće pobeći i da će se plaćati porezi. Građanima Srbije treba dati šansu da sami stvaraju poslovni ambijent uz konkurenciju stranih kompanija. Ukoliko Srbija nastavi trend širenja stranog uticaja u Srbiji, sa jeftinom radnom snagom i bez domaće konkurencije uz dodatna zaduživanja, Srbija će za pet godina biti ekonomski opljačkana i prezadužena. To će značiti kolonijalni i protektoralni status poverioca prema Srbiji, uz postavljanje veoma nepovoljnih, ne samo ekonomskih, već i političkih uslova i dodatno prolongiranje za status u EU. Takva Srbija onda neće biti potrebna EU u nekom od njenih modela reorganizacije.
Tomislav Kresović
Vidovdan
