Srbija u rikvercu

1
393

Već tri meseca industrijska proizvodnja u Srbiji neprekidno pada. U novembru prošle godine bila je za jedan odsto manja nego u istom mesecu 2017, u decembru je pad iznosio čitavih 6,3 odsto, dok je u januaru ove u odnosu na januar 2018. industrijska proizvodnja je smanjena za 5,5 odsto.

Srbija je u recesiji – moglo bi se reći. Doduše, „strogo“ ekonomski gledano to još nije recesija, jer je za takvu „kvalifikaciju“ potrebno da bruto domaći proizvod u dva uzastopna tromesečja bude u opadanju, ali za Srbiju, koja i inače muku muči da ostvari iole značajniji rast, i ovo je previše.

Uzroci su dvojaki – spoljne okolnosti, ali i „unutrašnje slabosti“. Kada je reč o ovom prvom, tu se pre svega ima u vidu usporavanje privrednog mehanizma u zapadnoj Evropi. Ekonomisti su još prošle godine, kada je vlast slavodobitno isticala visoku stopu rasta, upozoravali na njenu „ranjivost“, to jest na činjenicu da bi „prehlada“ u razvijenim zemljama mogla da izazove zapaljenje pluća u Srbiji.

Još su važniji unutrašnji uzroci. Koji bi se takođe mogli podeliti u dve grupe – akutne i hronične. U prve bi spadala u poslednje vreme često pominjana Elektroprivreda Srbije. Odnoseći se prema ovom kapitalnom državnom resursu kao prema partijskom dobru, Vučić je kadrovskom politikom gotovo potpuno razorio ovo najvažnije javno preduzeće. Tako je EPS, umesto da bude motor rasta i zamajac razvoja celokupne srpske privrede, postao kočnica i kamen o njenom vratu.

Drugu grupu čine sistemski uzročnici. Koji su, sistematski i godinama, sputavali razvoj privatnog sektora. Pre svega tako što su destimulisali i/ili sasvim onemogućavali nova ulaganja. Nasilje koje je poslednjih meseci izbilo na površinu društva potiče od čireva koji se već dugo gnoje u njegovoj utrobi.

Represija i korupcija u ekonomskom životu traju već poodavno ali su, delom i zbog ponašanja samih privrednika, ostali skriveni od očiju javnosti. Kako god bilo, sposobni i preduzetni ljudi su izbacivani iz privrednih tokova ili su se sami povlačili u mirnije vode. Osta(ja)li su oni koji mogu da otmu – firmu ili posao – ali ne umeju ništa da naprave niti da stvore novu vrednost.

Mijat Lakićević
Izvor: Peščanik.net

1 KOMENTAR

  1. Obrazovani i inventivni odlaze iz Srbije. Ove godine će ih otiće od 40.000 do 50.000!
    Kadrovska politika se na žalost vodi u kafanama i u uskom krugu interesnih grupa.
    „Oni“ koji danas vode privredu u Srbiji vode se maksimom: „use, nase i podase“…
    Privredni rast nije moguće održati na stranim investicijama, koje se svode na motanje kablova i sa zaradama od 250 eura neto, jer to ne može da pogura tražnju na gore.

    Jedan moj prijatelj mi reče pre nekoliko meseci: „Srbija je robovlasničko društvo u kome za razliku od starog Rima robovi gladuju. Gladan rob ne može da stvara profit za svog robovlasnika.Što mu manje hrane daješ on će biti manje produktivan. Štednjom na platama u poslednjih 50 godina ni jedna nacionalna privreda u svetu koja je bila u krizi, nije uspela da izađe iz krze pa neće ni srpska“.

    Devizne doznake naše dijaspore će na žalost još dugo godina biti jedina privredna grana u kojoj se stvara nova vrednost.

    Neko će reći da mora tako dok ne rešimo problem KiM.

    Do kada će KiM biti opravdanje za sve što ne valja u srpskoj ekonomiji?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime