Dok su kod nas čak i najveći jugonostalgičari u proslavama 29. novembra izbegavali sintagmu „socijalističko samoupravljanje“, u Berlinu, na tribini u organizaciji Fondacije „Roza Luksemburg“ primećeno je da je samoupravljanje bilo „seksi“.
Ignorisanje komunističke prošlosti i socijalističkog samoupravljanja sociolog dr Slobodan Reljić, bivši glavni i odgovorni urednik NIN-a, tumači kao talas antikomunizma, u kome je sve što je bilo vezano za bivšu Jugoslaviju bačeno niz vodu.
Reljić, autor eseja o samoupravljanju u zborniku „Istorija jedne utopije“, posvećenog stogodišnjici Jugoslavije, dodaje da bivša SFRJ nije bila zemlja bezvrednih stvari a jedna od onih kojih Južni Sloveni ne bi trebalo da se stide je samoupravljanje.
U jednom kulturno-istorijskom smislu, to je jedna od najvećih vrednosti evropske prosvetiteljske civilizacije. To što se zove ekonomska demokratija nikad u zapadnim društvima nije ostvareno i zbog toga su zapadna društva svedena na to da imate pravo, kao u Hajd parku, da govorite šta hoćete u političkoj sferi, ali kad dođete na posao, prava se svode na minimum.
Radite samo ono što vam se kaže i ne treba nikakva vaša inicijativa ka popravljanju toga šta se radi, čak i ako radite gluposti. I onda, na kraju, što smo i mi doživeli, stavite pelene. To je jedan sistem tako podeljen da vam je sloboda u bespravnom govorenju, a sa druge strane, imate rad“, ističe Reljić.
On dodaje da su i najveći evropski umovi, od Humbolta preko Džona Stjuarta Mila do Marksa, razumeli da je u evropskoj civilizaciji rad jedna od najvažnijih čovekovih sposobnosti i osobina i da je oslobađajući. Kad se rad pretvori u svoje otuđenje, onda je logično da u kapitalizmu stalno postoji ideja aktiviranja ekonomske demokratije.
U Jugoslaviji je napravljen takav eksperiment koji se zvao socijalističko samoupravljanje, koje je nastalo u specifičnim istorijskim okolnostima posle svađe sa Staljinom, zbog čega je „nasađeno“ na ono što smo imali pre — zadrugarstvo.
Svetozar Marković je još u 19. veku poredio odnos života radnika u zapadnoj Evropi i naših u zadrugama i ustanovio je da je tadašnji nivo i materijalni, a posebno moralno-ljudski, bio na strani srpskih radnika-zadrugara.
Sistem samoupravljanja koga su stvorili Milovan Đilas i Edvard Kardelj imao je zapažene rezultate na oba plana. Taj sistem je u čitavoj tadašnjoj svetskoj eliti smatran pozitivnim, a sa druge strane, pobornici kapitalizma su ga se vrlo plašili.
Reljić navodi da je Milton Fridman dolazio u dva navrata na nekoliko meseci u Jugoslaviju da izučava samoupravni sistem jer ga je razumeo kao nešto što ugrožava uobičajeni kapitalistički sistem. Sa tim saznanjima, on je napravio Čikašku školu koja je posle ubila Aljendea jer su potpuno razumeli rizik uvođenja radnika u upravljanje.
„Imate i drugu stvar, da se prigovaralo kako je to sistem u kome će radnici da pojedu svu zaradu, da nema obnove proizvodnje, međutim, to je bio sistem koji je bio izrazito organizovan u smislu da je ulagao u svoju budućnost. Jedne od šezdesetih godina, mi smo imali 30 odsto novostvorene vrednosti koje je taj sistem ulagao u svoju budućnost, a jedina zemlja koja je imala veći procenat bio je Japan. Dakle, oko tog samoupravljanja postoje gomile propagandno-ideoloških laži koje se proizvode“, smatra Reljić.
On dodaje da je jedan od glavnih napora MMF-a u bivšoj Jugoslaviji bilo uništenje samoupravljanja. Kad čitate Čomskog, dodaje naš sagovornik, onda vidite da je bombardovanje Jugoslavije bila posledica te ekonomske nediscipline koju je Srbija preuzela iz tog sistema.
„Mislim da se mi bez ikakve potrebe odričemo samoupravljanja u oba smisla. Naravno, trebalo nam je četvrt veka otkad su nam uveli ekstremno, liberalno antiljudski i antihumani kapitalizam da bismo shvatili da je sistem u kom smo živeli pružao neuporedivo bolje uslove i materijalne, a i ljudske“, kaže Reljić.
Dodaje da danas živimo u potpunom ideološkom ludilu i počinjemo da shvatamo da je samoupravljanje bilo ozbiljan sistem, bolji od današnjeg, a da je u rad u samoupravljačkim firmama bio neuporedivo efikasniji od današnjeg.
Objašnjavajući fenomen da se evropska levica i danas bavi samoupravljanjem dok se kod nas ta epizoda gura pod tepih, Reljić kaže da je to isto kao što danas idemo u EU, iako toga više nema, tako se i odričemo svega što je bilo dobro u našoj istoriji, želeći da postanemo nešto što niko ne zna šta je.
Mi smo društvo u kome jedna elita, koja ne prelazi dva odsto stanovništva, ponavlja te etablirane, neoliberalne fraze i drži nas u jednoj užasnoj situaciji u kojoj se ne dozvoljava da se misli ni o dobrom, ni o lošem. Mi, u stvari, ne mislimo ni o čemu, smatra Reljić.
U Zapadnoj Evropi razvijaju se ideje koje moraju da oslobode društvo od (neo)liberalnog kapitalizma, sistema koji je doterao stvari do kraja. Zbog toga na zapadu i ima rasprava i o jugoslovenskom samoupravljanju.
„Samo što se mi ne bavimo tim. Mi smo usmereni na Brisel, na Kocijančičevu i Mogerinijevu, to su jedini naši veliki izvori misli, potpuno efemerne pojave u svakom smislu. Kad imamo to, onda mi ne znamo šta se tamo zbiva. A valjalo bi nam, bilo bi nam od koristi, više nego od Kocijančičeve bismo saznali“, kaže Reljić.
Jugoslavija je deo naše istorije i u njoj smo imali neke segmente prema kojima ne treba da imamo pozitivan odnos, ali i druge delove kojih ne bi trebalo da se stidimo. Jugoslavija nije bila uopšte beznačajna tvorevina, posebno druga, smatra Reljić.
„Ona ima u različitim delovima sveta pozitivne odjeke i danas, i mi bismo mogli od toga imati velike koristi. Tu bi trebalo podeliti stvari na nešto čime ne treba da se bavimo i nešto što ne treba da se baci. U socijalizmu se govorilo da mi sa prljavom vodom bacamo i dete, a mi to danas radimo maksimalno — svu decu izbacujemo a ostavljamo samo prljavu vodu“, ističe naš sagovornik.
Za razliku od nas, Rusi su prevazišli taj problem samoubijanja sopstvene prošlosti, zaključio je Reljić.
Vladimir Sudar
Izvor: sputniknews.com
Пази сад Владу Чоколаду !
За њега је ПЕШЧАНИК “плаћеничко другосрбијанско гласило”
Па Владо, ти се пребаци на патриотска првосрбијанска гласила као ИНФОРМЕР, КУРИР, ТЕЛЕГРАФ, АЛО . . .
@Vlada Cokolada
Не изненађује да плаћеничко … гласило као “Пешчаник” повезује самоуправљање са фашизмом. “
То је прво што сам угледао када сам тражио назив документа на интернету па сам кликнуо на њега. Иначе не бих ни поменуо Пешчаник. (И да га читам, не бих се правдао због тога.) Знам понешто и о Светозару Марковићу, Крагујевцу и црвеном барјаку самоуправе, није то спорно. Само сам рекао да нас је експеримент скупо коштао, јер није ни донет ради добробити тих на које се позивао, него из других разлога. Претерано везивање за мртве идеје и мртве људе није добро.
@Милош
Како то да се Словенци сасвим добро сналазе Њима не треба самоуправљање ни сличне небулозе“
Ваш коментар је погодио суштину, што остали нису, и представља најјачу реакцију на Рељићев халуцинантни чланак. Објављивањем прилога као што је овај Рељићев, неће се постићи некаква одмереност и непристрасност којом се редакција можда поноси, него обрнуто, добиће се једна идејна безбојност,неусмереност и духовна аморфност, што је иначе познато српско својство. Ваше питање, Милоше, како се Словенци добро сналазе (у оваквом систему, у оваквом свету) је једно фантастично питање. Ја ћу покушати да одговорим на њега. ОНИ СУ СЕ ДОБРО СНАЛАЗИЛИ , И СНАЛАЗЕ СЕ У СВАКОМ СИСТЕМУ ЗАТО ШТО ЗНАЈУ ШТА ХОЋЕ – ДА САЧУВАЈУ СЕБЕ И СВОЈ ИДЕНТИТЕТ И ДА ИМ БУДЕ ДОБРО, за разлику од нас који се тиме не можемо подичити – нас, којима је било лоше и када смо блистали и када смо побеђивали и када нам је свет аплаудирао чак и више него што нас данас демонизује. Њима је дакле било добро у СВАКОМ систему, а ми смо морали да измишљамо систем и да се попут неваспитаног предшколског детета хвалимо тим „најсавршенијим“ системом који смо наводно имали. Хвалили су нас типови као што су били Сартр, Ерих Фром, који су посећивали Југу око 1961 и дивили се политици несврставања. Кабинетски људи, интелектуалци, заљубљени у своје заблуде које их уосталом ништа нису коштале, док нас, наше, јесу. Нико не спори да је било врхунских стручњака у бившој Југи, као што рече коментатор Dr Miggyy. Не заборавимо да су многи од њих стекли своје образовање и усвојили висок лични морал у капиталистичком друштву пре 41. (Павле Савић нпр). Није тачно да онда није било плагијатора. Кардељ је дословце преписао концепт социјалистичког самоуправљања из истоименог Мусолинијевог манифеста пред крај рата. То је општепознато и веома добро документовано. Уклањањем Ранковића 66. тај концепт је победио те заједно са несврстаношћу постао темељац оперетске политике Брозовог дизниленда.
Хвала, драго ми је да се слажемо. Али добро, не треба да будемо превише строги према себи, јер нам је све то тада било наметнуто, и то уз свакодневно прање мозга, лажима о некој нашој важности и успешности. Образованије народе, што (у просеку) Словенци јесу, теже је тако изманипулисати. Занимљива информација о самоуправљњу и Мусолинију, покушаћу да сазнам више.
Sa Peščanika, prvo što sam našao, inače imate o tome mnogo na internetu: „Ideju samoupravljanja prvi put su pravno formalizovali – pretvorili u zakon, italijanski fašisti koji su inače zdušno rušili špansku republiku. Zakonski dekret od 12. februara 1944. godine italijanske fašističke Republike Salo glasi: “Svaka proizvodna jedinica pripada u jednakim iznosima svim radnicima – nema više ni gazda ni slugu”. Pošto su prilikom kapitulacije Italije Nemci uspeli da spasu Musolinija, on je rešio da se osveti monarhiji osnivanjem sopstvene republike na severu Italije. Pomenuti zakonski dekret trebalo je da privuče radnike na njegovu stranu. Ova republika trajala je 30, zakon o samoupravi 18 meseci – a onda se sve raspalo.“ Poznato je da je Bevc pri kraju rata imao kontakte sa Italijanima na severu Italije. …Inače, ne bih rekao da je Slovence teže izmanipulisati zato što su obrazovaniji, nego zato što vole svoju deželu.
Не изненађује да плаћеничко другосрбијанско – или да их назовемо „малосрпско“? – гласило као „Пешчаник“ повезује радничко самоуправљање са фашизмом. То им је у опису посла. Тако Мусолинијев очајнички покушај да изманипулише раднике, који је наравно остао мртво слово на папиру, постаје „прва формално-правна дефиниција самоуправљања“. Ако ћемо о чињеницама, вероватно једина истинска примена ове идеје – и формално и правно сасвим јасно дефинисане још у 19. веку, како кроз радове појединаца, тако и кроз акте политичких, синдикалних и радничких организација – била је у анархистичкој Каталонији, током шпанске револуције 1936-39. Узгред, сасвим успешна…
Како то да се Словенци сасвим добро сналазе у том „неолибералном антихуманом капитализму“? Њима не треба ни Југославија ни социјалистичко самоуправљање ни сличне небулозе од Ђиласа и Кардеља, и не пада им на памет да се врате на тај систем.
Pogledaj koliki je dug Slovenije… Cela Evropa zivi na kreditima, kao i mi, a novac bez realnog pokrica. Lele majko kad to bude doslo na naplatu. Zivi bili pa videli.
GDE SU INTELIGENCIJA I INTELEKTUALCI U SRBIJI??
Ako su nekada intelektualci u Srbiji bili neko i nešto, bavili se naukom, usavršavali sebe i društvo, smišljali, projektovali, gradili puteve, fabrike, usavršavali proizvodnju i razvijali zemlju. Pomenuo bi nekih, da mi ostali ne zamere, Branko Žeželj, Miomir Vukobratović, Dušan Kanazir, Aleksandar Stojanović, Pavle Savić i mnogo drugih inženjera, lekara, hemičara su uzdigli Srbiju od poljoprivredne u srednje razvijene industrijske i poljoprivredne zemlje. Njihov doprinos je nemerljiv, s jedne strane, a s druge njihovo mišljenje, rad i rezultate rada su poštovani od strane politike, nauke i naroda. Sada u XXI veku sve se promenilo. Politika i političari su u prvom planu, na inteligenciju i intelektualce niko ne računa, oni su dovoljni za sve. Jedan čovek obavlja funkcije predsednika, premijera ministra, sudstva, policije, vojske, nauke, kako sve to stigne? Stigne, okružen je: poltronima, klimoglavcima, šlihterima dupeuvlakačima i mnogo drugih. On se za sve priupita i pita, on za sve odlučuje, a saradnici služe da mu aplaudiraju do iznemoglosti. Koj će njemu vrag inteligencija i intelektualaca, kada je u njemu sve to gusto i čvrsto skoncentrisano. Pored onolikog broja poznatih u svetu elektroinženjera, našeg EPS je zajahao pečenjar, mnoge funkcije obavljaju “doktori” nauka plagijatori (svi znate koji su: Šapić, Stefanović, Tabaković, Tončev, Mali i još namnoženih), eksperti sa kupljenim i potkupljenim diplomama, partijsko i rođačko zapošljavanje. Nekada vodeća firma u SFRJ RTB Bor pao je u rujmoćnijeg po mišićima ne po pameti, preletač sa partije na stranku i uz podršku vlasti doveo je RTB Bor do bunara propasti, oterao je u nevidljivost i nečujnost intelektualce i stručnjake, jer on sve zna, ume i može. Zbog toga vođa je morao da puzi i kleči pred kinezima i sada RTB Bor je kineska zemlja. Ukoliko njegov čelnik preleti u kinesku četvrt uspeha sve sam izlagao(?). Epilog toga je da smo kao država pali na nivou podsaharske Afrike, plate na začelju Evrope, penzije dovoljne samo da se ne umre pre vremena, a s druge strane bajkolaži i hvalospevi bez ograničenja. Najnovije je, izjavio vođa, da se u Srbiji bolje živi nego u Nemačkoj, analiza nije pokazala na kom sloju ljudi se odnosi, možda na Merkelovoj i sebe?