Srbijanska nacija i put ka nacionalnom usponu Srbije!

Za zdravlje Srbije i nacionalno osvešćenje!

Da bismo definisali jednu fizički i psihički zrelu ličnost, morali bismo uzeti u razmatranje čitav jedan niz kompleksnih osobina. Svaka ličnost je jedinstvena organizacija, unutrašnji stroj, koji se formira uzajamnim delovanjem jedinke i sredine. Što znači da ličnost pojedincu nije data po rođenju, već se formira tokom njegovog života.

Ovde dolazimo do suštine daljeg teksta, do transfera ličnosti ka celokupnoj naciji. Ukoliko jednu definisanu i izgrađenu jedinku sačinjavaju njen um, duh i telo, u ovoj komparaciji isto to bi sačinjavalo i jednu nacionalno orjentisanu vladu. Telo u slučaju ovakve vlade sačinjavao bi narod, koji je pri tom i vojska, zatim um, odnosno vladar i duh koji bi činila crkva.

Osnovu jedne nacionalne misli treba tražiti u ovoj tročlanoj vlasti, koja prirodno sačinjava jednu kompletnu ličnost a samim tim i komletno nacionalno uređenje jedne pravoslavne države kakva je Srbija.

Takvo uređenje Srbija je imala jedan izvestan period u doba Nemanjića gde je vladarski stalež obavezno bio i vojni a svaka odluka je prolazila i kroz moralne i duhovne dileme. Pomenute tri stavke bile su neraskidive u samom vladaru (što se najbolje može videti i iz Dušanovog zakonika), odnosno država, vojska i crkva bili su maltene jedno telo.

Sličan način uređenja bio je začet za vreme vladavine Obrenovića. Tada je nakon viševekovnog terora pod Tucima, preostali srbinski živalj, oslobođen i ohrabren krenuo u jedno obrazovanje nacionalne misli. Tri faktora koji su činili srbi(j)ansku naciju koja je trebala da se rodi u oslobođenoj Srbiji, bili su: jezik, istorijska tradicija i pravoslavna crkva.

Pored očuvanja jezika, i usmeno i kroz knjige, i tradicije, odnosno istoriju, Srpska Pravoslavna Crkva je kroz vekove okupacije pod Osmanlijama, kao istinska narodna ustanova okupljala oko sebe porobljeni narod podsećajući ih na državotvornu ideju srbskog naroda i slavnog doba Nemanjića. Osim toga, uloga Srpske Pravoslavne Crkve je nemerljiva u oslobađanju Srbije od Turaka, pa se može reći i da je ona svojim postojanjem i nepokolebljivošću obdržala srbski narod od potpune propasti i nestanka.

Dakle, ova tri faktora bili su začetak stvaranja nacionalne ideje, koja je nakon Majskog prevrata i dolaskom Karađorđevića na vlast tendeciozno iščezavala, da bi nakon stvaranja Kraljevine Jugoslavije potpuno nestala.

Nakon ubistva poslednjeg Obrenovića, zavernici na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem–Apisom dovode u Srbiju Petra Karađorđevića. On kao poslušna marioneta obezvređuje ideju rađanja nacije začete od Obrenovića i gasi je. Dolaskom na vlast Aleksandra Karađorđevića, ujedinitelja ali i konačnog ubice srbi(j)anske nacije, Kralja Srba, Hrvata i Slovenaca, misao o nacionalnoj ideji potpuno iščezava. Kralj koji se već skoro jedno stoletje tako naziva, zapravo nikada nije krunisan. Krunisanje koje se inače vrši u Žiči, jednom od najvećih pravoslavnih svetinja i zadužbini Velikog Župana Stefana Nemanje, ovom Kralju nikada nije priređeno.

Pored ekonomske katastrofe u koju su uveli Srbiju Pašić i Karađorđevići, pogibijom preko milion Srba u Prvom ratu, odricanjem nacionalne ideje i utopljavanjem Srba u čudovištu Jugoslavije, u neartikulisanoj jugoslovenskoj naciji gde Srbi gube svoje nacionalne identitete, ovaj nekrunisani Kralj, odričiću se takvog jednog svetog čina određuje dalje svoj pravac, indirektnim okretanjem leđa pravoslavnoj veri daje primer i srbskom narodu – u kojem se polako gubi ona duhovna sila koja ga je kroz vekove održavala.

Poslednji od vladara iz dinastije Karađorđevića, čije je ime poslednjih dana opet u žiži javnosti zbog prenosa njegovih posmrtnih ostataka na Oplenac nije za Srbiju učinio ništa drugačije od njegovih prethodnika. Naime, za njegovog namesnikovanja Dubrovnik uglaviše u Banovinu krvacku koja, uzgred rečeno, dobi ne samo teritorijalno proširenje tada nego i mnoge prerogative državnosti, tada Dubrovnik prvi put od postanja bi ono što nikad nije bio.

Nekoliko godina pre početka Drugog Svetskog rata, javlja se jedan broj srbskih intelektualaca poput Ratka Parežanina, Dimitrija Ljotića, Dimitrija Najdanovića, Stanislava Krakova i mnogih drugih, sa donekle izdefinisanim nacionalnim idejama. Međutim, nijedna nije ostvarena. Nakon završetka rata, narod koji je u prethodnoj Kraljevini Jugoslaviji već bio duhovno oslabio a pod naletima komunista i boljševika i moralno, verujući u demagoška obećanja Josipa Broza o jednakosti bez aristokratije, popušta i prihvata da je Bog poginuo u ratu. Dopunjujući oslabljenu Srbiju kolonama iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine i onima što šiptariše srbsku zemlju kao npr. Tijanić, čiji su deda i otac dva puta prodali zemlju šiptarima koju su dobili nakon Prvog rata (prvo u opštini Srbica, pa se preselio u Podujevo i tu prodao zemlju) i Veljka Odalovića, a istovremeno ubijajući i progoneći preživeli vrlo mali postotak građanskog stanovništva. Komunistima nije bilo teško ubediti onaj neobrazovani svet (skotrljali iz neke hercegovačke ili crnogorske zabiti) da je Bog umro, ostavljajući njih drugu Titu – da im pruži bolji i lakši život u gradovima.

Tada je za Srbe, opet izgubljene u Jugoslaviji, nastala još jedna utopija ateističke vladavine drugova i drugarica. Treba napomenuti da je muslimanima i rimokatolicima Bog bio pošteđen, kao i da je još za vreme kraljevine Jugoslavije katolička i muslimanska vera samo jačala.

Upravo to je ono na šta je još dvadesetih godina prošlog veka upozoravao avangardista Ljubodrag Micić, govoreći o Srbima koji će jugoslovenstvom stvoriti državu svim bivšim srpskim narodima a i onima koji će se tek oformiti, a da je pitanje šta će sa Srbijom biti.

Micić je sa pravom u jednom momentu kazao da je čitava srbska politička elita, i komunisti i nacionalisti, deluju kao bez glave, čak i sam Dimitrije Ljotić, čiju ličnu žrtvu i borbu za više dobro niko nikada neće moći da dovede u pitanje, ali ideja o jugoslovenskoj naciji bila je samo naivna želja i podilaženje zapadnim interesima. Strah od odbacivanja i izbacivanja onih koji i danas misle da su nosioci savremene civilizacije a da su svi ostali koji ne slede njihove vrednosti zaostali Balkanci.

Sve do devedesetih, gde su se komunisti, preobraženi u socijalizam, videvši da je srbski narod svesniji utopije u kojoj je živeo pola veka, sve više budan, a i da Bog oživljava među njima, u svom lažnom iskazivanju nacionalizma, upravo crkvu i svetinje koriste za svoje ciljeve.

Većinu svojih predizbornih i predratnih govora Slobodan Milošević je držao na Gazimestanu. Ovaj rođeni Crnogorac, komunista za koga je postojao samo jedan Bog – Josip Broz, tada odlazi na jedan od najvećih spomenika i duhovne i nacionalne kulture, gde je svoj život pored Svetog Cara Lazara dala i cela srbska vojska, da duh koji obitava na tom mestu i koji je simbol srbi(j)anske nacije, ponizi i okalja samo svojim nedostojnim prisustvom.

Naime, videvši da će im prisustvo crkve biti od koristi da pridobiju narod oni je, dokle im je potrebno, propuštaju je u javnost postavljajući u njene redove sve veći broj svojih kadrova. Na taj način – od Miloševića pa do danas – od SPC prave jednu ustanovu koja gubi onu svetosavsku zaostavštinu i prestaje da bude narodna ustanova.

„Debeli sveštenici, nisu opasnost za komunizam“, rekao je Lenjin, znajući da će upravo takvi i biti poželjni – da svojim delima onim preostalim vernima ogade pravoslavnu crkvu.

Danas imamo situaciju u kojoj je na jedan lenjinistički način u Srbiji ubijen Bog. Lenjin je pre jednog veka u Rusiji napravio Ateistički muzej, razlasio među Rusima: „Bog je mrtav, živela sloboda nemorala“. Ali, Pravoslavna Rusija se nije tako lako pomirila sa Njegovom smrću i dok ga nije našla nije mogla ni doživeti preporod i doći do blagodeti koju sada ima.

Kod nas je Bog umirao nekoliko puta. Jedan deo, mali deo Srbijana(c)a je tražio i vraćao Boga u Srbiju i svaki put bi zaživela sa njim srbijanska nacionalna ideja. Ispunjavajući želju jedne minorne grupe ljudi koji su kontraverznom izložbom, inače zabranjenom u celom svetu (nad kojom su čak i Muslimani izrazili gađenje i osudili je), ova vlada je po treći put u ovoj zemlji ubila Boga. Nije ona ubila veru u ljudima, nisu to mogli ni udbaški piuni u monaškim i sveštenim odorama, jer kada je opet probuđen taj duh on neće zamreti. Ova vlada je samo pokazala odsustvo jedne od najbitnijih komponenti koje sačinjavaju jednu nacionalnu vladu kakvom se ona predstavlja narodu.

Pored te duhovne, ova vlada nema ni telo, vojsku. Tva ministra vojna zaredom, Dragan Šutanovac, Aleksandar Vučić i Aleksandar Vulin od kojih nijedan nisu služili vojsku, jesu još jedno od poniženja koje je priređivano svih ovih godina vojsci Srbije. Kontinuitet se nastavlja crnogorskim i zagrebačkim kadrim pri razvaljivanju srbijanske Vojske.

Osim duhovne i vojne, odnosno telesne, ova vlast nema ni um. (NE)Dela ove sadašnje vlasti jasno pokazuju odsustvo narodne volje i činjenja za dobrobit svog naroda, odričući se jedne teritorije, za koju su upravo oni koji treba da budu osnov svake srbijanske vlade dali svoje živote, ostavljajući nama nebesku Srbiju i put kojim treba ići, ovako delo nije moglo proisteći iz srbskog uma.

Srbijanci nisu novi izraz , i samim tim nisu nešto novo proizišlo iz nečije fiks ideje. Smatra se da je Vuk Karadžić među prvima upotrebio izraz Srbijanci da bi označio Srbe koji žive u granicama tadašnje Srbije. Međutim taj izraz je dosta stariji, ali je njegova zvanična upotreba počela da daje naznake buđenje srbijanske nacije, njeno rađanje nakon viševekovnog ropstva pod Turcima. Jedno od najvećih dela o srbijanstvu, kao protiv teži jugoslovenstva napisao je upravo Micić (Manifest Srbijanstva), zbog čega je bio osuđen i odbačen od naroda koga je crv jugoslovenstva uništio.

Izraz Srbijanac ili Srbijanka obuhvatio bi sve Srbe i ostale lojalne građane Srbije koji žive u granicama Srbije. U ovom trenutku Srbija obuhvata centralnu Srbiju, Vojvodinu, Rašku oblast i Kosovo i Metohiju , svi njeni stanovnici od Prizrena do Subotice bili bi Srbijanci ili Srbijani, bilo da su u pitanju Mađari, Bošnjaci, Crnogorci , Albanci ili bilo koji manjinski živalj.

Zašto je to potrebno?

Pojedinci smatraju da bi taj izraz Srbijanci među Srbima napravio još veći jaz. Međutim ti ne shvataju da bi slučaj sa zaokruživanjem nacije bio upravo suprotan.

Dok neprijatelji u sred Srbije stvaraju nove nacije, grupišući svoje narode , kao što su na primer Bošnjaci uradili , i što isto pokušavaju separatisti na severu Srbije praveći Vojvođane ili Vlasi na istoku , i na taj način potražuju delove teritorija Srbije kao već formirana nacija kojoj je potrebna država , mi se ustručavamo da stvorimo , odnosno obnovimo svoju Srbijansku naciju, koja bi ujedinila sve te narode i ostavila ih bez „keca u rukavu“ da pod izgovorom nacionalnosti nastave sa daljim rasparčavanjem.

U jednoj ozbiljnoj državi kakvoj težimo da to postane Srbija, ne može biti više od jedne nacije. A to svakako neće biti bošnjačka ili vojvođanska već srbijanska , jer niti mi živimo u zemlji bošnjačkoj niti vojvođanskoj, nego su i Vojvodina i Bosna srbske zemlje.

Znači taj korak objedinjavanja svih naroda pod jedan naziv, države u kojoj žive , Srbije , mora biti Srbijanski.

Važno je napomenuti da se tim narodima , manjinama koje pripadaju nekim drugim narodima, na ovaj način ne ugrožava njihova narodnost niti je to udar na njihovu etničku pripadnost.

Kao što su svi stanovnici Amerike – Amerikanci ,i imaju američko državljanstvo, i samim tim pripadaju velikoj američkoj naciji, oni se nisu odrekli svoje narodnosti, ali ne potražuju priznavanje svoje nacije.

Znači po istom tom principu bi i u Srbiji, svaka narodna manjina zadržala svoju etničku pripadnost kao i do sada. Svako od njih bi po narodnosti bio Mađar, Rumun, Rusin, Slovak ali bi njihova nacionalnost bila srbijanska po imenu države u kojoj žive.

Najviše neslaganja po pitanju Srbijanske nacije dolazi od Srba koji žive van granica Srbije. Naime, oni smatraju da će se usvajanjem ovog naziva napraviti još veći raskol među Srbima. Ne shvatajući da će se ovim posrbijavanjem ugušiti „Jugoslavija u malom“ , jer više neće biti nacionalnih manjina već isključivo pripadnika drugih narodnosti čija je nacionalnost srbijanska.Srbi iz oblasti koje trenutno nisu u granicama Srbije takođe treba da teže ka pripajanju svojoj matici (Semberija, Brda, Boka kotorska, Slavonija, Hercegovina). Na taj način će i oni postati Srbijanci. Tako uređena i uvećana (prirodno) država sa definisanom srbijanskom nacijom može biti samo jača.

Problem većine je taj, što ne prave razliku između pojmova nacija i narod. Upravo ti govore da ne može postojati srbijanska nacija već samo srpska. Međutim, ne može svaki stanovnik Srbije biti Srbin, i samim tim ne može ni postojati srpska nacija, jer bi u tom slučaju mi pokušali jednu neprirodnu stvar da neku manjinu silom posrbimo i tako načinimo atak na njihovu narodnu pripadnost, što se nikada nije dešavalo da Srbi vrše prisilnu asimilaciju. Dok Srbijanac mora i može biti svaki državljanin Srbije jer je to nacionalnost, odnosno svaki stanovnik Srbije mora imati državljanstvo Srbije da bi bio njen zakonit državljanin a to državljanstvo neće biti srpsko jer on nije Srbin, već srbijansko jer primanjem tog državljanstva on postaje Srbijanac ma koje narodne pripadnosti on bio. Samim tim ta dva pojma srbski narod i srbijanska nacija su razgraničena i definisana.

Upravo onima kojima danas smeta nastanak srbijanske nacije do nedavno nije nije smetalo da se nazivaju Jugosloveni ,za vreme postojanja Jugoslavije. U toj Jugoslaviji naziv Srbijanac se vremenom izvrgnuo ruglu , omalovažavajući je , Srbi su zapravo izgubili pojam o samom značenju te reči.Pretapajući se u Jugoslovene , koji nisu nikada bili nacija srbske države već jedne neprirodne tvorevine , oni su ono što je još Miloš Obrenović započeo, stvaranje srbijanske nacije, potpuno zaboravili i prihvatili komunističku istinu u kojoj je srbijanstvo nešto pogrdno.

Oni takođe zaboravljaju da su u toj jugoslaviji samo Srbi bili ti koji su se odrekli i svoje narodnosti i svoje nacionalnosti. U Jugoslaviji su Hrvati bili Hrvati, Slovenci Slovenci a Srbi Jugosloveni.

To znači da Hrvati svoju nacionalnost nisu ni izgubili pa nema potrebe da je danas obnavljaju. Kada neko pita : Zbog čega Hrvati ne stvore hrvatsku naciju koja će imati Hrvatijance ? Postoje dva odgovora.

Prvo je – nas ne treba da zanima šta će raditi Hrvati i kako će oni uređivati svoju zemlju , koja je samo protektorat Austrije i zabavište EU.

Drugi odgovor je da su narodi koji su postajali slobodni i nezavisni od strane vizantijskog cara , i kada je njihova crkva postajala nezavisna od carigradske Patrijaršije, znači samo pravoslavni narodi su ( Kada Hrvatska nije ni postojala), dobijali uz svoj naziv i zvuk IJA.

Tako da ako na prefiks SRB, dodamo zvuk IJA , dobijamo SRBIJA, dalje prostom gramatikom ako pridevski promenimo imenicu Srbija , dobijamo – Srbijanski, Srbijanac, Srbijanka, Srbijanci.

Danas imamo situaciju u kojoj većina Srba slavi Putina , želi da se Srbija okrene Rusiji i da se uz njenu pomoć otrgne iz kandži zapada, divi se njenoj hrabrosti ali čak ni sam narod ne sme da se osmeli i zaista načini jedan korak ka tome. Tokom cele izborne kampanje Putin je govorio o velikoj rasijanskoj naciji u kojoj živi 300 različitih naroda i etničkih grupa. Jasno je da njega niko nije pitao o kakvim on to Rasijanima priča kad postoje samo Rusi i ruska nacija. U Srbiji međutim većina ljudi posmatra život kako prolazi pored njega, želeći da ga učini boljim a istovremeno plašeći se da učini prvi korak. Načinimo onda taj prvi korak , budimo hrabri i odvažni!

Prvi korak ka obnavljanju državotvorne svesti je pravilno shvatanje značenja reči Srbijanac i Srbijanka, te prideva – srbijanski, srbijansko i srbijanska. Ovi pojmovi su u proteklih 100 godina sasvim pogrešno upotrebljavani, tumačeni i omalovažavani. A kad je to tako onda nema ni države Srbije, kao što je nije ni bilo. Svaki stanovnik, državljanin Srbije je Srbijanac ili Srbijanka. Tako da nema nikavih „vojvođana“, niti ikakve „srpske vojvodine“, nego su stanovnici Srema, Banata (i to samo oko pola Banata) i Bačke – Srbijanci, a nažalost stanovnici Baranje (nekada u sastavu Vojvodstva srbskog) trenutno nisu. Takođe, i kada se pripoji Srbiji npr. Republika srbska – i stanovnici njeni biće Srbijanci i Srbijanke. U pamet se, i oglednimo se. S verom u Vaskrs Srbije.

Autor: Vesna Veizović

https://borbazaistinu.rs/