Srbijanski patriotizam

Vladimir Veljković

Idealni profil opozicionog predsedničkog kandidata na sledećim predsedničkim izborima, smatra Boško Obradović, mora posedovati nacionalna osećanja, i na osnovu njih jasne stavove o nacionalnim i državnim interesima. „Vučića ne može da pobedi neko ko nema patriotsku crtu ili ko se zalaže za priznanje nezavisnosti Kosova“, kaže Obradović i dodaje da je Srbiji potreban neko nalik sadašnjem crnogorskom premijeru Zdravku Krivokapiću.

Mora se priznati da su Dveri prošle veliku političku transformaciju, polazeći od svetosavske antipolitike, zatim desnog populizma – koji je napušten zato što je Vučić zauzeo taj politički prostor – do pragmatičnog prihvatanja demokratskog pluralizma i novog političkog identiteta, od pre dve godine, modernog konzervativizma. Transformacija se primećuje i u novom političkom programu, gde se Dveri zalažu za pravnu odgovornost, zeleni patriotizam, urbanizam, za mogućnost ostanka u zemlji a protiv emigracija iz Srbije, te za obnovu demokratije. Aleksandar Matković je dverjanski program ocenio kao predizborna „leva skretanja“ koja nemaju uporišta u realnoj političkoj borbi osiromašene Srbije, upozorivši levicu da bi eventualna saradnja sa Dverima značila da će uz njih dati sve, ali da neće dobiti ništa.

Ne bih da savetujem levicu kako će se postaviti prema desnici, ali ću se za potrebe teksta načelno složiti sa Obradovićem da je Srbiji potreban patriotizam. U Srbiji, međutim, patriotizam ne postoji, a za to je glavni krivac srpski nacionalizam, koji još uvek vapi za svojom državom i kojem postojeća nije dovoljna. Srbija je za srpski nacionalizam samo prolazna stanica, tako da se još uvek ne može – ali i ne sme – konstituisati kao politička zajednica, čiji bi građani (Srbi, Bošnjaci, Mađari i drugi) mogli imati i patriotska osećanja. Obično se građanski patriotizam naziva i liberalnim, ali ako bih ga nekako bliže odredio onda bi se on mogao označiti i kao srbijanski patriotizam. A glavni zadatak takvog patriotizma bio bi da suzbije revanšističke tendencije srpskog nacionalizma i poštedi Srbiju od novih poniženja i civilizacijskih katastrofa, koje su je već zadesile od kako je većinski prihvatila zov Kosovskog zaveta Slobodana Miloševića, obnovljenog i ustavno zakucanog za vreme Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, podržanih od strane tadašnje opozicije, a sadašnje vlasti SRS/SNS i SPS.

Od kada je Tomislav Nikolić sa funkcije predsednika Narodne skupštine 2008. pokazao spremnost da stavi u pogon Mitrovdanski ustav i proglasi vanredno stanje zbog „okupacije Kosova“, stranom je faktoru očigledno postalo jedino bitno da oni koji u Srbiji vrše vlast daju lične garancije da neće pritisnuti dugme za samouništenje. I to je glavni izvor autokratije u Srbiji: da se ustav Kosovskog zaveta (političke nestabilnosti, vanrednog stanja, militarizacije i mobilizacije) ne bi sproveo, mora se u celosti staviti van snage. Srbiju destabilizuje njen Ustav, tako da je mora stabilizovati ili – kao pre 2012 – višestranačka izvršna vlast ili – kao sada – lična vlast jednog čoveka (o čemu je detaljno pisao Aleksandar Molnar).

Slične je bezbednosne garancije zapadnim partnerima morala dati i nova crnogorska vlada – koju DPS opozicija uvredljivo i nacionalistički naziva srpskom – a te su garancije postale i osnova njenog sporazuma o formiranju: nastavak EU integracija, ostanak na snazi odluka o članstvu u NATO i o priznanju Kosova. Međutim, režimski mediji u Beogradu Krivokapićevu vladu napadaju upravo sa pozicija srpskog nacionalizma, optužujući je da je nedovoljno srpska. Istoričar Aleksandar Raković, prvo lice beogradske propagande, kada nastupa u srpskim medijima u Crnoj Gori, već duže vreme plasira priču o imperativu budućeg ujedinjenja „tri srpske države“: Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Dok je nedavno u studiju TV Pink Raković pred kamerama pocepao sporazum nove vlade Crne Gore, proglašavajući da je „mišljenje čitavog srpskog naroda da je sporazum štetan po Srbe“. I Obradović je, pre desetak godina, kada se borio za vidljivost na nacionalističkoj sceni, zagovarao iste političke ideje kao i – tada neafirmisani – Raković, pod nazivom „srpske unije“.

Krivokapićeva vlada se u Srbiji mahom posmatra kroz prizmu obaranja DPS-a sa vlasti i borbe za svetinje, ali je njen sporazum zapravo doveo do sledeće situacije: 1) priznanje Kosova više nije monopol nacionalističke crnogorske politike DPS-a; 2) pokazalo se mogućim postojanje političke zajednice koja priznaje Kosovo, članica je NATO i namerava da postane član EU, a u kojoj postoje i Srbi – još po meri SPC – koji nastavljaju baviti se politikom, smatrajući Crnu Goru, a ne Srbiju, svojom državom. Crna Gora je, usudiću se da kažem, tek sada u praksi postala građanska država, na koju se i u Srbiji valja ugledati, pokazujući nam da postoji život i nakon priznanja Kosova.

I kada Obradović i njemu slični jednom priznaju Srbiju za svoju otadžbinu, onda će možda i naći načina da, kao i prave crnogorske patriote, svrgnu tiranina sa vlasti i uspostave demokratiju, a ne novu kosovsko-zavetnu tiraniju.

Izvor: Peščanik