BIO je pruski oficir, ali je prešao u Srpsku vojsku i u njoj postao heroj.
Pavle Jurišić Šturm (1848-1922) bio je jedan od stranaca u Srbiji kojima poreklo nije smetalo, da rame uz rame sa srpskim vojnicima, stanu u odbranu naše zemlje. Kao oficir srpske vojske učestvovao je u sedam ratova, a hroničari navode da je zaslužan za blistave pobede naše vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bici.
Čuveni general, koji je za ratne zasluge dobio najveća srpska i svetska vojna odlikovanja, a jedno od prvih je Takovski krst, preminuo je 14. januara 1922. godine. Stogodišnjica njegove smrti protekla je u tišini.
– General Pavle Jurišić Šturm, „sav Srbin“ bio je vojnik od glave do pete, kod srpskih ratnika omiljeni „Šturma“, lužički Srbin, čiji su život i delo, od kada je sa bratom kao mladi pruski poručnik došao u Srbiju i bio primljen u Srpsku vojsku 1876, pa do smrti na Srpsku novu godinu 1922, vezani za vojne uspehe i ratne zasluge – kaže istoričar prof. dr Momčilo Pavlović za „Novosti“. – Njegovo ime je spleteno sa svim vojnim i ratnim prilikama i neprilikama kroz koje su Srbija i njen narod prolazili.
Jurišić je od komandira čete, pa sve do komandanta armije zauzimao gotovo sve položaje u Srpskoj vojsci učestvujući u sedam ratova.
– Srpskoj vojsci, služio je na čast u svima ratovima, a u miru na diku i ponos. Odlikovan je svima srpskim i mnogim stranim odličijima. Imao je 46 raznih ordena i šest velikih lenti – kaže Pavlović.
– Koliko je on širio i pokazivao ljubav prema Srbiji i njenom narodu toliko mu je narod uzvraćao. Možda ne i tadašnja vlast. Širenjem svesti i negovanjem pamćenja je najmanje što Srbija može i treba da uradi da bi se odužila liku i delu Šturma i mnogim drugim, za sve ono što su za nju učinili.
Šturm je sve dao Srbiji, ali ona njemu nije. Jedini je od velikih vojskovođa Prvog svetskog rata koji nije dobio čin vojvode, uprkos zaslugama koje su ga proslavile.
Penzionisan je iznenada i na brzinu. Srbija je, ipak, po njemu imenovala ulicu i kasarnu posthumno.
– Kao oficir srpske vojske, Paul Šturm menja ime u Pavle Jurišić, a svoje dotadašnje prezime uzima kao nadimak – navodi Žiža Radivojević, autorka knjige „Stranci koji su zadužili Srbiju“ u izdanju Kompanije „Novosti“. – Istovremeno uzeo je pravoslavlje kao svoju veru i Svetog Nikolu kao krsnu slavu. Ovom srpskom oficiru poverena je komanda nad Šabačko-posavsko-tamnavskim bataljonom, a posebno se ističe u borbama na Drini, što mu je i donelo prvo od mnogih srpskih odlikovanja, Takovski krst. Kada nije ratovao obučavao je vojsku i prenosio im svoje znanje. Od vojske je zahtevao poslušnost i gvozdenu disciplinu, što je bilo nepopularno, ali neophodno. Srbija je tek formirala vojsku i upravo joj je nedostajao jedan pruski, disciplinovani, školovan oficir.
Nekoliko godina je uoči balkanskih ratova bio je ađutant kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji je imao veliko poverenje u njegove vojničke sposobnosti. Kao komandant u Velikom ratu borio se protiv nemačkih i pruskih snaga kojima je komandovao njegov nekadašnji klasni drug iz oficirske škole feldmaršal August fon Makenzen.
Velikim zalaganjem Šturmove Treće armije sprečen je prodor austrougarskih trupa u Srbiju, čime je generalu Stepi Stepanoviću i njegovoj Drugoj armiji omogućeno da izvrše raspoređivanje i odnesu prvu pobedu Antante nad Centralnim silama.
SAVKA – NAJVEĆA LjUBAV
ZALjUBIO se u Srbiji i oženio Savkom, lepom ćerkom sreskog načelnika Stevana Piroćanca koja je mlada ostala udovica. Njen prvi muž, čuveni major Mihailo Ilić, junak iz Srpsko-turskog rata, nije imao sreću da se vrati kući, poginuo je na Javoru septembra 1876. Savka je u brak ušla sa osmogodišnjom ćerkom Jelenom. Pavle ju je usvojio i gledao kao da je njegovo rođeno dete. Savka je bila njegova najveća ljubav.
IZVOR: Večernje novosti
Ne samo da je na poziv Vojne akademije u Beogradu u Srbiju stigao pruski oficir, poreklom tzv. Lužički Srbin, (na nemačkom: Sorbe) iz naroda slovenskog porekla ali niukakvom srodstvu sa Srbima, imena Paul Eugen Sturm i delovao kao profesor na Akademiji a posle prelaska u pravoslavlje, ženidbe sa Srpkinjom i dužim vojnim stažom u srpskoj armiji postao čuveni srpski general i vojskovođa. Sa njim je došao i njegov brat imena Eugenije (Srbi su ga zvali Jevđenije) po činu kapetan. U Ratu sa Turcima Jevđenije je bio ranjen u obe noge pa je u Beogradu rano preminuo 1902.g. General Paul nije imao muške potomke. Iza Jevđenija je ostao sin Petar, takođe pripadnik tada već armije Kraljevine Jugoslavije, koji je dostigao do čina potpukovnika. Nemci su pokušali da ga vrbuju da kao poreklom nemački Lužički Srbin služi njima što je on odbio i priključio se pokretu Draže Mihailovića. Gestapo ga hapsi pa je verovatno oko 1942.g. streljan. Pošto nemački naziv Sturm na srpskom znači juriš, braća Sturm su u Srbiji, posle pravoslavlja preuzeli kao glavno porodično prezime „Jurišići“ uz navod i prezimena svog porekla -Sturm (čita se kao Šturm)
Pošto su Borozovići ili Titoisti, nazovite ih kako vam je milije, zatrli srpsku istoriju, najveći deo je ostao zatrt i do dan danas, pa je sve počinjalo tek od 1941.g. i od tobožih silnih „ofanziva“, sramotno je da se u BG dižu „spomenici“ u vidu starih kantara ili „terazija“, tu je sat kome pored milion mobilnih telefona koji pokazuju najtačnije vreme i miliona ručnih časovnika nikome ne treba -osim onima koji se kroz prenaduvane cene „nadograde“ na troškove za gluposti -pa i kojekakvi već zaprljani vodoskoci itd. vidi se da nigde nema spomenika jednoj vojno i oslobodilačko veoma značajnoj porodici braće i bratanca Jurišića-Šturm. Ali tu su spomenici podignutih onima koje i pored svega što su Srbi i drugi stanovnoci Srbije preživeli od oktobra 1944.g. do danas od komunista i njihovih potomaka, ili potomaka nekadašnjih potomaka, od kojih neki i danas vladaju Srbijom, ne treba ih rušiti. Neka nas ti stari „komunistički“ spomenici po srpskim gradovima i Srbiji ipak nekako potsećaju i na ružne godine naših suživota sa i pod komunjarama. Plašim se, počeće uskoro da se i današnjim mafijašima dižu spomenici- opet kao potsećanje na vreme kada su državu i vladanje njom, kao nekada komunisti, OTELI MAFIJAŠI! Ako ne podižu prave spomenike u ilku i (ne)delu nekoga iz današnje vrhuške, tu su već malo kome potrebni stadioni, putevi koji propadaju već posle stotinak dana korišćenja, fabrike poklonjene i plaćene strancima da ih otvore pa kada se dovoljno napljačkaju zatvore, razrovarena brda, zaprljani vodotokovi, uništana šume isl,. -takođe kao svojevrsni „spomenici“ jedne sulude vladavine i ugnjetavanja naroda itd.itd. Pa ako opstanu komunistički spomenici, neka nam služe za poređenje sa novim, pomenutim spomenicima mafiji, i po stilu, umetnosti i razlozima podizanja. A glavni razlozi su, to znamo odavno, pljačka svuda i kod svakog projekta!