Mada se u nastupima srpskih čelnika mogu čuti samo lepi i preuveličani pokazatelji o uspešnosti ovdašnje ekonomije, sada već ni administracija ne može da prikrije kako cifre drugačije prikazuju stvarnost.
Teško da išta može tako upečatljivo govoriti o lošoj situaciji u privredi kao 2,78 milijardi evra minusa u spoljnotrgovinskoj razmeni tokom prvog kvartala.
Svakako, ne mali deo toga otpada na neplanirani uvoz struje i dela gasa po aktuelnim, istorijski rekordnim cenama i što ne bi moralo da se u istom obimu dešava do kraja godine.
Ipak, i resorna ministarka Zorana Mihajlović je jasno ukazala da stanje u EPS-u neće biti u potpunosti sanirano pre kraja naredne zime, pa čak i kraja naredne kalendarske godine. U tom slučaju ćemo se još itekako nauvoziti struje, svakako i gasa iznad one količine koja nam iz Rusije stiže po više nego bratskoj ceni. Realno, i dalje nas očekuju ozbiljni devizni izdaci na koje nismo računali.
Dobro je znati da je lane naš spoljnotrgovinski minus iznosio šest, a godine 2017, koju predsednik Vučić navodi kao ključnu za stabilizaciju srpskog finansijskog sistema, bio je snižen na samo tri miljarde evra. Sad opet uzlet, i to do nebesa.
Ako se nastavi istim trendom do kraja godine će premašiti 11 milijardi evra, više od petine nacionalnog društvenog proizvoda.
Uzroci minusa
Nije slučajno naš izvozni minus visoko negativan, posledica je odgovarajuće ekonomske politike. Stoga se zapitajmo – šta je obeležje srpske ekonomije poslednjih sezona?
Nije teško odgovoriti, izgradnja brojnih puteva, luksuzne pruge, stambenih kvartova, stadiona, javnih palata i spomenika. Dominantni finansijer bio je državni budžet, ali ne na osnovu redovnih prihoda već po osnovu stalnog zaduživanja, što emisijom novih državnih obveznica, što direktnim ugovaranjem sa državama čije su banke finansirale a građevinske kompanije potom izvodile pojedine radove.
Ovakva politika zasnivala se na jeftinoj ceni novca na međunarodnom tržištu, kao posledice stava nacionalnih banaka najmoćnijih država na svetu da se nekako izbore za krizom razbuktalom 2008. godine. Potonji događaji dodatno su podstakli najače na neprekidne emisije novca, a njihove monetarne politike itekako oblikuju dešavanja na globalnom finansijskom tržištu.
Bećarska politika
No, ovakvoj, po mnogima bećarskoj, politici primakao se kraj. Inlfacija je ozbiljno zapretila da se u potpunosti otme kontroli, posebno u SAD gde je tokom maja dostigla 8,67 odsto, rekordno unazad četiri decenije.
Krajem pošle godine otpočeto relativno lagano zaustavljanje inflacije je u sredu 15. juna ozbiljno ubrzano. Tog dana Američke devizne rezerve su referentnu kamatnu stopu povećale čak za 0,75 odsto, pa se sada kreće izmneđu 1,5 i 1,75 odsto.
Toliki skok osnovne kamate u SAD nije zabeležen još od 1994. godine. Podsetimo, nekoliko godina, prvi put u istoriji, kamata je bila negativna i upravo tako jeftin novac je razbuktao maniju pozajmljivanja širom najbogatije države na svetu.
Naravno, uticaj Amerikanaca na svetski finansijski tok je dominantan, pa je i širom sveta novac godinama bio izuzetno jeftin. Kamata je retko kada prelazila dva odsto, države sa dobrim pokazateljima su se mogle zaduživati uz samo pola procenta kamate, pa čak i bez bilo kakvog opterećenja.
Korenite promene
Naravno da je i ovdašnja vlast, tako željna novca, počela masovno pozajmljivanje, pa je naš javni dug sa 15, koliko je iznosio 2012. godine, narastao na blizu 31 milijardu evra, pri čemu sva zaduženja nisu stigla do početka otplate, pa se administrativno još i ne vode kao dug. Ceni se da takvih obaveza ima do sedam milijardi evra, pre svega u aranžmanima sa Kinom.
No, promena američke monetarne politike menja sve, i to bukvalno za 180 stepeni. Tim pre što je promena brža nego što se očekivalo, pa tako stručnjaci procenju da će i naredno uvećanje, već u julu, takođe iznositi 0,7 odsto.
Prema ranijim naznakama američkog guvernera na jesen su planirana još dva, a u narednoj godini još pet uvećanja. Procene su da bi već do kraja decembra osnovna kamatna stopa u SAD mogla premašiti tri odsto, dvanaset meseci kasnije i 5,5 odsto. Sam Bog zna na koliko će tada narasti kamate poslovnog bankarstva.
Mada Evropska centralna banka još nije započela povećanje svoje referentne kamatne stope, na tržišu se promene već osećaju. Prisutne su i na srpskoj finansijskoj pijaci.
Kamate u deviznim kreditima već su dvostruko više nego godinu dana ranije, a za Srbiju je najgore što dramatično opada mogućnost zaduživanja u domaćoj valuti. Od januara Srbija je četiri puta izlazila na tržište nudeći na (re)prodaju obveznicu vrednu 15 milijardi, a ni nakon silnih pokušaja nije uspela u celosti, mada je i kamatu ozbiljno uvećala.
Nove prilike na finansijskom tržištu iznuđuju i promene u ekonomskoj politici. Daleko od toga da je dosadašnja ekonomska politika Srbije, zasnovana na ogromnim javnim ulaganjima i direktnim stranim investicijama pretežno u niskofinalizovane proizvodne programe, donela neke veće rezultate.
Jeftin novac i neprekidno pozajmljivanje su uspevali da brojne probleme, a pre svega stvarnu visinu državnih obaveza, privremeno sakriju. Međutim, nastavak ovakve politike u vreme sve skupljeg novca bio bi, blago rečeno, poguban.
Podsticanje privatnog kapitala
Promena mora biti brza i temeljna, iz osnova. Vreme je za one koje imaju ambicije i umeća da vode dugoročne razvojne politike, usredsređene na što potpunije iskorišćavanje domaćih resursa, i na što snažnije podsticanje privatnog srpskog kapitala, čvrsto vezanog za domaće potencijale.
Dakle, za one koji će ubuduće voditi ekonomsku poltiku dijametralno suprotnu od dosadašnje. Veliko je pitanje ima li takvih među onima koji su na vlasti već deset godina, a nedavno su ponovo uspeli da namagarče birače i zadobiju njihovo poverenje.
Piše: Živan Lazić
Izvor: 021.rs
