„U procesima za ratne zločine mora da se izbegne sukob nadležnosti između država. Srbija mora potpuno da sarađuje sa Haškim sudom i da sprovodi sve njegove odluke i presude, dok u tretmanu manjina Beograd mora da poštuje domaće i međunarodne obaveze“, glasi dogovoreno rešenje između Beograda i Zagreba , koje otvara put Srbije ka još većem poniženju i goroj okupaciji.
Vesna Veizović (Foto: Vaseljenska TV)
Vesna Veizović (Foto: Vaseljenska TV)
Ovaj dogovor postignut je pre više mesec dana i nakon dana prašine, koliko je šok trajao, sve se sleglo. Da li zbog nade da ćemo nakon jednog ovakavog istorijskog ustupka biti korak bliže nekom imaginarnom boljem sutra koje će nam doneti ulazak u EU, a u koje prema nedavno sprovedenom ispitivanju veruju još samo penzioneri, ili pre zbog toga što smo došli do stanja u kom više ništa ne može da nas iznenadi a što je još gore, više ništa ne može ni da nas pokrene.
U proteklih nekoliko dana vlastodržci Srbije i Hrvatske dobacivali su se protestnim notama. Jedni zbog rehabilitacije Alojzija Stepinca, što je prvi korak ka njegovoj kanonizaciji, a drugi zbog protivljenja prvih, da bi venac dobacivanja poneo niko drugi nego najlukaviji i najpokvareniji politikant u Srbiji – Ivica Dačić.
Ovaj besramni manipulant i slika i prilika komunističkog seniora koji će za opstanak na površini uraditi sve što se od njega traži, sinoć je izjavio kako Srbiju niko neće ponižavati:
„Svaka zemlja koja drži do sebe će uputiti protestnu notu. Slične stvari su bile i kada su se dešavale kod nas. Kada je bila zapaljena hrvatska zastava, bila je upućena nota Srbiji.“
Komparacija ovoj njegovoj izjavi bi se najbolje mogla shvatiti kroz primer u kom više puta osuđeni pedofil osuđuje svog kolegu iste izopačene seksualne orjentacije, budući da je Dačić politikant koji je uspeo da ponizi Srbe i Srbiju u svim mogućim delovima sveta.
Ako rezimiramo samo prvu rečenicu njegove izjave dolazimo do krajnje nelogičnosti, jer da je Srbija država koja drži do sebe prvi nikada ne bi imala na čelu ljude poput Ivice Dačića i ostalih koji bi doveli do sporazuma kakav je potpisan sa Hrvatskom a u kom se ogleda sva jadnost i mizernost nikakve diplomatije.
U nastavku Dačić poredi paljenje hrvatske krpe sa rehabilitacijom nezapamćenog zločinca poput Stepinca koji je za Jasenovac svojevremeno kazao kako je to božije delo,dakle on banalizuje genocid počinjen nad Srbima u Hrvatskoj, nad srpskom decom, spuštajući ga na nivo zapaljene zastave. Upravo dok govori o tome kako niko neće ponižavati Srbiju, on je ponižava.
Dačić dalje daje primer Nemačke i Hrvatske i pita se šta bi bilo kada bi u Nemačkoj neko vikao „Zi` Hajl“.
Nemačka je međutim stara država čiji su političari išlifovano, deo svetske elite, oni svoj poriv za zločinima nisu ugasili i nisu ostali na jednom poviku, već kroz NATO i druge vojne intervencije nastavljaju ubijanje nevinih širom sveta. A sa druge strane i Hrvatska je deo zajednice kojoj Dačićeva politika teži.
Odnosno, zar postoji neko toliko naivan da misli da je Hrvatska dovoljno velika sila i da može samostalno da donosi bilo kakvu odluku bez konsultacija i dozvole Evropske unije?!
Sumirajući navedeno, dolazimo do jednog apsurdnog zaključka, odnosno da naši politikanti pričaju o našem ponosu dok nas uporno ponižavaju, drugim rečima Hrvatska je uz dozvolu Evropske unije rehabilitovala Alojzija Stepinca i Branimira Glavaša i uniji kojoj mi težimo služi kao sredstvo za uslovavanje i ponižavanje, dok nas naši politikanti na naše oči uveravaju da je sve to za naše dobro i da EU zapravo prećutno osuđuje takve odluke, dok nas istovremeno primorava da ih prihvatimo.
Činjenica je da mi problema sa susedima imamo, ali daleko veći problem su naši politikanti. Valja se podsetiti da je isti taj Ivica Dačić istaknutoj srbomrzačkoj političarki Vesni Pusić pre nekoliko godina pevao na uvce romantične pesme, a i da je početkom ovog meseca još većem srbomrzcu Ediju Rami za rođendan otpevao čitav repertoar. Kakva diplomatija? Kao iz biblije, oni tebe kamenom ti njima pesmom! Samo što Dačića koji nema ni savesti ni stida, niko ne gađa kamenom već koferčićima punim novca, a kamenje pada na poniženi srbski narod.
Nisu Pusićka i Rama jedini srbomrzci kojima je Dačić kroz pesmu proturao primitivnu poltronsku diplomatiju, odnosno zastupao politiku kako duva vetar koji će ga održati položaju, ili najtačnije rečeno po potrebi biće Srbin nacionalista, ali ako je opstanak u pitanju biće i veći Šiptar od svih Šiptara i veći Ustaša i od Pavelića – jer upravo je to jedini tačan opis ovog potpisnika briselskog sporazuma i učesnika svih antiustavnih radnjih uperenih protiv opstanka Srbije i srbskih nacionalnih interesa.
Vesna Veizović
Vaseljenska
