Srbima je slom – upisan

Nije litijum – jadarit je srpska nesreća
Možemo se još malo igrati i zavaravati. Nećemo dugo.

Piše: Dragoljub Petrović

Litijum i jadarit nam se pomešali toliko da ih ne možemo razlikovati, a niko da se javi i da nam pomogne da se snađemo u svemu onome što nam se događa. Negde sam o tome zapisao da je jedan razumniji prethodnik ovih što su nas povukli u ambis davno rekao: „Lako je bilo Srbima dok su ih predvodili kršteni komunisti — videće oni šta će im se dešavati kad im dođu nekršteni“. Srbima je, evo, stigla komunistička nekrst i za dvadesetak godina („od petog oktobra“) oposlila ono što njihovim učiteljima nije uspelo za mnogo prethodnih decenija. Ti „učitelji“, istina, jesu pobili tri ili četiri miliona Srba, jesu razdrobili srpski etnički prostor, jesu na njemu pronašli mesto za mnogo malih nacija („nacija-brabonjaka“), jesu iz srpskog jezika izrodili mnogo malih jezika („jezika-brabonjaka“), ali se samo ova nekrst dosetila da za večnost otruje i zemlju i vodu i da za to otvori prečicu koju za definitivno uništenje Srba njeni glupi učitelji nisu ni primetili.

Ako je od litijuma i moglo biti spasa, od jadarita ne treba ga očekivati

I ovakvim pojedinostima, izvesno je, podupiru se podaci o „snažnom ekonomskom usponu“ koji je Srbiju zadesio otkad joj se dogodio Rio Tinto. Pa se pokazalo da mu je „bivša vlast izdala dozvolu za bušenje u Srbiji“, da se to dogodilo 1. febr. 2012 (i „da je to bila jedina odluka koja je »dirala u integritet zemljišta«)“, a sad oni koji su te dozvole izdali [Đilas, Tadić, Jeremić] „glume ekologe“ i tvrde da jedine zasluge za to što je Srbija, za poslednjih 15–20 godina, izbušena uzduž i popreko pripadaju Ani i Zorani i njihovim trilateralnim komisijama i bilderberškim klubovima. Uz sve to, priznaje se da je „2017. bio potpisan memorandum o razumevanju, za koji predstavnici bivše vlasti kažu da je tada »Rio Tintu« data dozvola, što nije tačno, zato što je u tom memorandumu sve bilo neobavezujućeg karaktera“. Odluka Vlade Srbije od 18. avg. 2021. da se „sprovede studija o uticaju na životnu sredinu“, kojom je određeno da neće biti nikakvih „novih pravnih radnji“ dok se studija ne završi, izgleda da nije predstavljala prepreku Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (ministar Tomislav Momirović) da već 19. okt. 2021. godine (tj. samo dva meseca kasnije) izda „lokacijske uslove kompaniji Rio Tinto za faznu izgradnju procesnog postrojenja za preradu minerala jadarit »Jadar« u podzoni 2A, na k. p. u KO Gornje Nedeljice i KO Slatina, na teritoriji grada Loznice, potrebne za izradu idejnog projekta, projekta za građevinsku dozvolu i projekta za izvođenje, u skladu sa Prostornim planom područja posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita Jadar“ (Službeni glasnik RS, br. 26/2020 — https://rs.n1info.com/vesti/izdati-lokacijski-uslovi-za-izgradnju-postrojenja-za-preradu-jadari-ta-u-jadru/). U tome dokumentu precizno je navedeno 240 parcela u dvema katastarskim opštinama, na ukupno 2.030,69 hektara i sad nije jasno kako se to moglo dogoditi ako je drugde rečeno da se „ona studija“ (o uticaju na životnu sredinu) mora uraditi za godinu dana, a da poslovi na njoj još nikako — ne počinju. (O ponečemu sličnom v. https://izmedjusnaijave.rs/vučić-skrivao-dokumenta-od-javnosti/ (11/12/2021).

Jadarit je srpska nesreća. Godinama se, eto, neobaveštenom narodu zamazuju oči pričama o litijumu, Jadru, jadaritu, narod se „brani“ od litijuma, Vučić ubeđuje Srbe da mu je Šolc obećao fabriku litijumskih baterija i fabriku automobila za koje će se te baterije proizvoditi, ali mu još nije javljeno, da ni tih baterija, ni tih automobila, ni toga litijuma, naprosto, neće biti jer se u Jadru neće tražiti litijum nego ono što je Vučićev ministar Momirović u napred citiranoj dozvoli Rio Tintu (da li – slučajno?) označio pravim imenom – jadarit. I o tome ovaj veseli narod nije stigla da obavesti SANU i to ostavila manje kvalifikovanim – ali, po svemu suseći, temeljitije obaveštenim – znalcima.

Pa će jedan od njih reći „da rudarska kompanija Rio Tinto neće napustiti Srbiju i to je apsolutno sigurno. Vlasnici iz senki i te kompanije ili kako god budu Rio Tinto naknadno nazvali, istovremeno su i vlasnici američkih Federalnih rezervi i vlasnici svih velikih američkih i švajcarskih banaka. Dakle, vlasnici su kompletnog svetskog kapitala. Zbog čega Rotšildima i Rokfelerima treba samleveni srpski jadarit, a ne prokuvani litijum“, on objašnjava prilično jednostavno: „Jadarit je optički kristal, odnosno mineral sa jedinstvenim biohemijskim i fizičkim svojstvima, kakva, ni približno, ne poseduje ni jedan jedini mineralni ili provodni materijal u svetu. Dakle, jedinstven svetski mineral. I ima ga, isključivo i na žalost ili na sreću [pre bi se moralo reći »na nesreću« — DP], samo na jednom jedinom mestu u svetu. Pronađen je, pre dvadeset i nešto godina [drugi će reći: 2006 — DP], na teritoriji Loznice, u dolini reke Jadar. I nigde više. Satelitski snimci i istraživanja na terenu pokazali su količinu od 150 miliona procenjenih tona.“

To je otkriće osudilo Srbiju na uništenje: pred silama zla koje su se na nju ustremile njoj se može javiti da su joj svi putevi spasa zatvoreni, tj., za nju bi se teško mogla založiti i mnogo umnija i čestitija vlast od ove kojoj je „palo u deo“ da – nedovršena, korumpirana i s pola mozga (ili s „četvrt mozga)“ — „zastupa“ srpske državne i nacionalne interese, odn. da podupru najveći zločin koji satanski um može prirediti čovečanstvu: da „nanočesticama u tečnoj suspenziji jadarita… globalno… deimunizuju svetsko stanovništvo“, odn. da udare u temelje Najvišega Prirodnog Poretka. Ne zna se, pri tom, je li „Srbija najvažnija tačka na svetskoj mapi i za Bajdena i za Putina i Zelenskog i Kisindžera i Soroša i Rokfelera i Si Đinpinga“, ali se makar kao čudni moraju označiti neki graditeljski poduhvati koji su se po njoj razmahnuli: „bušenje“ Fruške gore, izgradnja zapadnomoravskog koridora po najrodnijoj pomoravskoj zemlji, kao i „autoputa… preko Niša i Prištine, do albanske luke Drač…, ulaganje brata Sija u crnogorski autoput od srpske granice do rezervne luke Bar.“

Drugi je znalac, procenjujem, „manje eksplicitan“ navodeći da se „pozadina cele ove priče o litijumu i rudarenju tiče isključivo super minerala jadarita i totalnog uništenja pijaćih voda u Srbiji“, s posebnim akcentom na činjenici da će „do polovine tekućeg veka pijaća voda postati jedan od ključnih strateških resursa i zbog nje će se voditi ratovi.“ (Prema njegovom navodu, „ti su ratovi već vođeni, pa pukovnik Gadafi nije ubijen zbog nafte već zbog podzemnih izvora preko kojih je napravio sisteme velike veštačke reke od 4.000 km koji su Libiju postavili kao nezavisnu od uvoza hrane i vode. Kada je NATO 22. jula 2011. godine najjače bombardovao Libiju nije gađao vojne ciljeve već je „tukao” samo Bregu koja je jedina u Libiji proizvodila masivne betonske cevi za sistem velike reke“.)

A Kina — posebno. Potpisnik ovih redova priznaje da je potpuno neobavešten o mnogim problemima koje ovde pominje, ali neke pojedinosti navodi zato što ih ne ume uskladiti s onim za šta mu se čini da je o njima i ranije ponešto „načuo“. Dve su mu se nedoumice, pri tom, posebno nametnule.

Prva. Kad je Ziđin preuzeo Borski rudnik, bilo je normalno očekivati da je to učinjeno po ozbiljnim međunarodnim pravilima i po zakonima zemlje-domaćina. Ili se, može biti, sve to događalo pod nadzorom ministra rudarstva koji ne razlikuje rudnik od kamenoloma pa se saglasio da Srbija od Bora dobije više hiljada onkoloških bolesnika (zbog povećane koncentracije arsena) i uredio da mi „danas iz tog rudnika nemamo šansu da izvozimo ni bakar, već izvozimo koncentrat koji je pun zlata“. I hoće li se Srbija zapitati koliko će nje, Srbije, biti izvezeno u Kinu „u obliku koncentrata“ i pod čijim potpisom se sve to čini? I čiji se potpis nalazi na onom dokumentu kojim je Ziđinu, u ove dane, data još koja stotina hektara koja će – po istim pravilima takođe biti izvezena? Pominjem ove „sitnice“ zato da predložim nadležnim „državnim znalcima“ da toga potpisnika obese ispred rudnika — za noge i gole stražnjice — ako se zna da je ona pravednija kazna ukinuta. Ovde bi se valjalo zapitati šta se dešava i sa „Dandijem“ — koji je dobio „koncesiju“ da u Homolju i dolini Mlave uništava ono što i Ziđin u Boru. Po svemu sudeći, ti međunarodni razarači posluju po potvrdi Irene i Zorane da je „njihov“ cijanid — lekovit. Svemu tome vlast koju one predstavljaju dodala je i još jednu „sitnicu“ za sramoćenje naroda: oteli su narodu imanja („eksproprijacija“) i darovali ih stranim razaračima, a narod „uputili“ na to da se s pljačkašima „dogovaraju“ oko cene, da te probleme rešavaju u sudovima, najčešće po pravilima lopovskim i batinaškim: imanje na koje opštinska poreska instanca naplaćuje porez na 22 miliona dinara lopovi-procenitelji „popravljaju po svojim pravilima“). I time se, vrlo često, dobri domaćini bacaju u bedu i očaj (https://www.c-ins.rs/eksproprijacija-za-cukaru-peki-kako-zidjin-pokusava-da-plati-manje-za-zemlju/). Pa se tako događa, kako nas novine obaveštavaju, da „kineske investicije opadaju na putu svile, ali ne i u Srbiji“ (Politika, 29. jul 2022) jer im Zorana, Irena i družina omogućavaju sve ono na šta se drugde gleda kao na udar na nacionalni suverenitet ili, makar, kao na zločin protiv čovečnosti: tamo će se proizvoditi godišnje tri do četiri tone zlata, ali se ne dodaje da će se proizvoditi i pustoš svuda tamo gde stigne njihov „lekoviti cijanid“; tamo će prosečna plata biti preko 100 hiljada, ali se ne veli da će sve to trajati dok se Bor i Čukaru Peki ne pretvore u pustinju ili makar dok Ane i Zorane ne dignu rep i ne odlepršaju u te svoje Trilateralne komisije, Nalede i Bilderbeške klubove.

Druga je „sitnica“, po svemu sudeći, nešto krupnija: izgleda da je Kina svoj moćan ekonomski uspon platila na neobičan način: ostala je bez pijaće vode i tu nevolju rešava kupujući je od Rusa iz Kaspijskog jezera, pri čemu su se Rusi s tim saglasili jer im je to bilo jevtinije nego da sa Kinom zbog toga – ratuju. Na te sam pojedinosti prvi put naišao pre koju godinu, a ovih dana opet i sad na njih gledam kao na nešto što se može smatrati izvesnošću, ali ih pominjem sa zebnjom: ako su Kinezi svoju zemlju preoravali onako kako sada vidimo da preoravaju našu borsku oblast, morali bismo se zapitati šta od budućnosti, i oni i svet, mogu očekivati?

Ja moram priznati da odgovor na to pitanje nemam. Kao, uostalom, ni na mnoga druga koja su za Srbiju životno važna makar onoliko koliko i Kaspijsko jezero za Kinu: je li ova „srpska“ vlast strancima prepustila sve srpske prirodne resurse, pa za njima i sve zakonodavnopravne osnove državnog suvereniteta.

Pomenimo tek neke pojedinosti.

Labus i Dinkić uništili su pet moćnih srpskih banaka i doveli više od 30 stranih pljačkaša, posle im dodali i Komercijalnu banku, sad će im dati i Poštansku štedionicu, a onda im ostaje da im daruju i Narodnu banku jer će im ona vredeti jednako kao i njena guvernanta Jorgovanka (tako u Srbiji, a vele da u Kanadi posluje samo sedam banaka);
srpskoj ekonomiji sunovrat su, eto, pokrenuli Labus i Dinkić, a tamo je definitivno survao Vučićev „ženski ministarski ešalon“, iz njega bi Srbi trebalo da zapamte jedino onu ministarku zdravlja koja im je objasnila kako ih je 19 zemalja zapadne demokratije u proleće 1999. demokratski zalivalo osiromašenim uranijumom, za glavninu drugih ministarki već se ne zna na čemu su ministrovale, a najglasnije među njima bile su neke koje ni same nisu znale ni u kojem će krevetu usnuti ni u kojem će se probuditi pa kao na misteriju treba gledati na to kako ih je Vučić uspevao okupljati i upućivati tamo gde je nešto trebalo uništavati (kao na pljačku borskog rudnika i uništenje homoljske oblasti – za šta su razarače ovlastili ministri koji, rekosmo, ne razlikuju rudnik od kamenoloma niti su ikad išta čuli o tome šta se sve u rudnicima može iskopavati i kako se sve to može činiti);
prema podacima koje nam saopštavaju „Takovske novine“, za istraživanje litijuma rudarski ministri-neznalice izdali su 126 rešenja od 2004–2022, a da se niko ne zapita ni o motivima koji stoje iza takve „litijumske pomame“ i nisu li neki „istražitelji“ pod litijumskim barjačićima tragali i za nečim drugim;
za izgrađivanje Srbije i uređivanje njenih puteva prema Evropi kao nadležni nameću se oni znalci koji ne znaju ni gde se ona (ta Evropa) nalazi niti šta se, osim zla, u njoj može naći za čim bi se vredelo „pograbiti“;
za srpski državni i nacionalni slom posebne zasluge pripadaju uobličiteljima onoga što se nekad zvalo školstvo i što je Malom Kosti u „Ribnikaru“ doturilo pištolj, a Velikom Urošu „dugu cev“ u Duboni i Orašju i pomogli im da „overe“ vrednosti srpskoga školskog modela.
*

I da ovde tek dodirnemo sramotu kojom je Srpska Crkva obeležila svoje ponašanje u vreme litijumske pomame u Jadru: popovi su prvi počeli da Rio Tintu prodaju crkve (i parohije) i pokazali da se ne razlikuju od svojih vladika i njihovog Patrijarha. Davno je, naime, ostao zapis da se među srpskim vladikama može naći tek pokoji duhovnik, a da su svi ostali – komunisti, pederi, papoljupci i slični sramotitelji srpskoga imena i njegovih Svetosasvskih Temelja, tj. oni koji su „makedonskoj“ i arnautskoj duhovnoj sirotinji izručili vekove, milenijume, srpske kulturne istorije, duhovnosti i graditeljskog genija; i zato bi se kao na moralan čin moglo gledati na to ako bi se drug Porfirije, zajedno sa svojim mentorom (i u pratnji tomefile i popa-silovatelja kao stalnog pratioca) izmakao makar toliko da neće moći dobacivati so na srpske muke i nesreće (a najbolje bi učinio da sa sobom odvede i svu komunističko-pedersko-biskupsku sortu pa da se vidi hoće li u Srpskoj Patrijaršiji ostati makar neko Svetosavsko Zrnce – oko kojega bi se Srbi opet počeli okupljati).

Ili im je i to Zrnce ubijeno.

Ako je Patrijarh pristao da se, ne tako davno, odrekne svoje prestonice u Peći, nije se moglo dogoditi ni da će je juče naći u Velici.