Prema podacima nezavisnih srpskih izvora, EU će u skorije vreme predočiti Beogradu novi paket zahteva, od čijeg će ispunjenja, navodno, zavisiti odobravanje kandidature za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Pored tačke o normalizaciji odnosa sa Kosovom, koja je postala već tradicionalna, ovde ulazi i zahtev apsolutne podrške jedinstvenoj carinskoj tarifi sa EU, izlazak iz Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, zaokret u trgovinskim odnosima sa Indijom i Kinom, zatvaranje Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu i anuliranje statusa posmatrača Srbije pri ODKB. SAD i EU moraju se suprotstaviti „rastućem rusko-kineskom uticaju u Srbiji“ – izjavio je u vezi s tim bivši američki ambasador Kameron Manter. A prema rečima američkog senatora Rona Džonsona, diplomatski imunitet saradnika Rusko-srpskog humanitarnog centra „negativno“ utiče na srpsku ekonomiju i ograničava dotok stranih investicija. [http://www.vidovdan.org/2017/09/01/mr-danijel-igrec-srbija-na-pragu-vrele-politicke-jeseni/]
Saradnja sa Rusijom i Kinom u političkoj i trgovinsko-ekonomskoj oblasti, svih poslednjih godina je predstavljalo glavni oslonac koji je omogućavao spoljnoj politici Srbije da sačuva balans, uzimajući u obzir to da su još dva oslonca SAD i EU. Slična konstrukcija je prvi put bila prezentovana od strane predsednika Borisa Tadića i sve ovo vreme je u celini podržavana naporima Beograda.
U svom telefonskom razgovoru sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, njegov srpski kolega Aleksandar Vučić, razmotrio je, po njegovim sopstvenim rečima „važne teme za bilateralne odnose Srbije i Rusije“ i sabesednici su se dogovorili da nastave rad po pitanju proširenja bilateralne saradnje „u svim oblastima“. [http://www.rbc.ru/rbcfreenews/59da34b09a7947867381bb73]
Nešto ranije se Aleksandar Vučić (u avgustu tekuće godine) otvoreno požalio u intervjuu srpskim medijima, da zapadne „velike države“ vrše pritisak na Srbiju zbog njenih sve bližih odnosa sa Rusijom. [http://www.rbc.ru/rbcfreenews/598be4859a794749ac23ef56]
Međutim, izgleda da će Beograd ipak morati revidirati konstrukciju spoljnopolitičkih oslonaca. I u vezi s tim, srpska vlada će morati proanalizirati realnu težinu i značaj podrške koju je zemlja dobila i dalje dobija od Rusije, po pitanju obezbeđenja i jačanja svojih nacionalno-državnih interesa.
Kad se to primeni na Rusiju i rusko-srpske veze, slična analiza izvršena je od strane Ruske akademije narodne umetnosti i državne službe, Ministarstva finansija Rusije i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Ako generalizujemo podatke koji su izneti, onda mesto Srbije u strukturi međunarodne pomoći koju pruža Rusija, biće prioritetni. Posebno, u periodu 2001-2016. godine finansijska pomoć Beogradu po liniji sredstava izdvojenih za date potrebe iz ruskog federalnog budžeta, iznosio 2,34% od njihovog ukupnog obima. Po tom pokazatelju Srbija zauzima peto mesto među zemljama-recipijentima ruske pomoći, odmah iza Kirgizije, Kube, KNDR i Nikaragve. Ovde treba još uzeti u obzir da su u strukturi ruske pomoći Kirgiziji uključeni takođe i ulaganja Moskve u osnivački kapital Rusko-Kirgiskog fonda razvoja. [https://www.vedomosti.ru/economics/articles/2017/10/10/737196-rossii-mezhdunarodnuyu-pomosch?utm_campaign]
Pored toga, važan faktor predstavljaju posmatranja u poslednjem desetleću postojanog rasta rashoda Rusije za pomoć inostranim i međunarodnim organizacijama. Ako su 2005. godine oni iznosili 101,3 miliona dolara, to je u 2015. godini – 1,16 milijardi dolara. U 2016. godini bilo je zabeleženo određeno sniženje – do 1,02 milijardi dolara, međutim, stručnjaci Centra za istraživanje međunarodne trgovine i državnih službi ne smatraju to skraćenjem, a „stabilizacija“ ovog pokazatelja, povezana je u tom smislu sa budžetskom konsolidacijom. [http://www.rbc.ru/economics/09/10/2017/59dba74e9a79473bf56a1ad8]
Međutim, dalji razvoj rusko-srpske saradnje – u tom smislu i u finansijsko-ekonomskoj oblasti – nalazi se pod jakim uticajem političkih rizika. I glavni od sličnih rizika predstavlja očigledna težnja rukovodstva same Srbije da izabere prioritetni pravac orjentacije ka EU sa svim negativnim posledicama koje iz toga proizilaze u odnosu na druge spoljnopolitičke vektore. To se tiče čak i energetske sfere – u kojoj, reklo bi se, tesna uzajamna povezanost Srbije i Rusije ne sme da se podvrgne sumnji. Ipak, prema podacima iz izvora Beograda i Atine, u ovom trenutku se između Srbije i Grčke vode tihi pregovori o uključenju srpske strane u projektu izgradnje terminala za prihvatanje tečnog gasa u luci Aleksandropolis. Prema preliminarnim podacima, Srbija može dobiti 20% akcija budućeg terminala – isto koliko i energetske kompanije Grčke i Bugarske. Ostatak će pripasti privatnim igračima. Na 17-om kilometru od Aleksandropulosa grčka strana želi da izgradi fabriku regasifikacije tečnog gasa od koga će dalje krenuti cevi predviđene za transport običnog gasa po maršruti Komotini – Stara Zagora – Dimitrovgrad – Niš. [http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/38724-„novosti“-srbija-preko-grčke-rešava-pitanje-gasa]
No, to su računice Srbije, Grčke i Bugarske. Planovi Evropske komisije koja se odmah zainteresovala projektom, prostiru se još dalje – do Rumunije, Mađarske, pa čak i Ukrajine, kuda, po mislima Brisela, i treba u konačnom računu da prođe gas iz Aleksandrupolisa.
I eto, poslednja okolnost primorava nas da ocenimo gore ukazani projekat kao element globalnih geopolitičkih antiruskih igara, u koje EU namerava da uvuče i Srbiju, i koji će po njene građane imati konkretne socijalno-ekonomske gubitke, jer će upravo stanovništvo platiti otkaz od predložene sheme isporuke gasa iz Rusije. Ugovor koji je u ovom trenutku na snazi, na uvoz ruskog gasa u Srbiju, bio je potpisan 2013. godine i potpisan je na deset godina. Međutim, isporuke ruskog gasa u Srbiju rastu. Tokom 2016. godine PAO „Gazprom“ je isporučio Srbiji 1,75 milijardi kubnih metara gasa, što je za 4,3% više nego u 2015. godini. Tokom 2015. godine „Gazprom“ i kompanija „Srbijagas“ je potpisala Memorandum o uzajamnom shvatanju za razvoj uzajamnog shvatanja u oblasti čuvanja gasa, goriva za motore i malotonažnog tečnog gasa. A već u junu 2017. godine dve strane su potpisale Memorandum o uzajamnoj pomoći koji predviđa pripremu tehničkog i finansijsko-ekonomskog zasnivanja projekta proširenja skladišta gasa „Banatski Dvor“. Kao što je to bilo istaknuto tokom radnog susreta predsednika uprave PAO „Gazprom“ Alekseja Milera i ministra rudarstva i energetike Srbije Aleksandra Antića, održanog 3. oktobra u Moskvi, u čijem rezultatu je devet meseci tekuće godine obim isporuka ruskog gasa u Srbiju doveden na 31,7% i prevazilazi odgovarajuće pokazatelje za januar-septembar 2016. godine.
Dve strane su takođe razmotrile perspektive realizacije „putne karte“ koja je takođe potpisana od strane „Gazproma“ i ministarstva rudarstva i energetike Srbije u julu tekuće godine i predviđa konkretne događaje usmerene na realizaciju plana razvoja gasno transportnog sistema Srbije. [http://www.gazprom.ru/press/news/2017/october/article367036/]
Jasno je da je realizacija planova EU – koji ishodi iz toga da bi Srbija finansirala „ulaganje“ u projekat koji treba da obezbedi gasom Ukrajinu – sposoban da podrije rusko-srpsku energetsku saradnju, ne predlažući Srbima isto tako ugodne zamene. Međutim, sve to se u punoj meri odnosi i na druge oblasti, u kojima se ostvaruje pritisak na Beograd od strane SAD i EU.
Petar ISKENDEROV
