SrbimaDoćiGlave

0
187

Gospodo,

Poodavno sam se zapitao kada ćete svoje čitaoce i slušaoce prestati da zamajavate ispraznim pričama raznih „analitičara“, „istoričara“, „političara“ i kojekakvih „bezbedničarskih“ znalica o (ne)prilikama koje su se dogodile sutra ili prekosutra, a u kojima su se Srbi i srbsko pravoslavlje našli juče ili prekjuče; u ovim danima to se pitanje proširuje i na Ruse (koji su srbsko pleme) i, naravno, na rusko pravoslavlje.

“Srbija je večna, dok su joj deca verna“
“Srbija je večna, dok su joj deca verna“

Na to moje zapitkivanje niotkud odgovora jer je pomenutim „dimničarima“ odnekud nepoznato da su Srbi (a Rusi su srbsko pleme) tvorci ljudske civilizacije.

Pisao sam više puta o tome, a ovo pišem podstaknut „otkrićima“ predstavljenim pre dva dana u jednoj televizijskoj emisiji da je na Kosovu i Metohiji „korak po korak, legalizovano nasilje“, da su „međunarodne misije podbacile“, da 2004. godine „međunarodne institucije nisu mogle sprečiti pogrom“ nad Srbima, da se Srbija tome suprotstavila vojno – „imali bismo isti ishod kao 1999“, da nikome ko uđe u vojni sukob ne bi trebalo poželeti mirovnu misiju nalik onoj koju su protiv kosovskometohijskih Srba organizovale Ujedinjene nacije…

Nekako u isto vreme, pri dnu ekrana „čitala“ se izjava Vladimira Vladimiroviča kako se Zapad prema Rusiji ponaša „nepristojno – po analogiji s antisemitizmom“. Mada se samo podalekim domišljanjem može razabrati da se Zapadu time namiču fašistička (nacistička) obeležja poznata iz hitlerovskog vremena koje se uglavnom pamti po antisemitizmu i jevrejskim žrtvama, valja podsetiti da je u pomenutom vremenu, stradalo neuporedivo više Srba i Rusa (koji su srbsko pleme) nego Jevreja.

Ruskih i srbskih žrtava bilo je – i ima ih – i u nama bliskom vremenu, a nanosio ih je – i nanosi ih – isti taj fašikratski Zapad u liku Evropske unije skrpljene na hitlerovskim tradicijama. Ako se to čini pod „visokim“ američkim podsticajem i pokroviteljstvom i uz „upotrebu“ porimljenog otpada od srbskoga i ruskog roda – to je tek „da se Vlasi ne dosete“ onoga i onih što se nalaze iza dimne zavese.

Da bi se sve to dešavalo u „pravnom okviru“, evropski saveznici osmislili su pre tridesetak godina naddržavne i nadnacionalne „nove evropske pravne normi“ za regulisanje eventualnih sporova između pojedinih država ili naroda,inače pisano „za naši protivnici“, biti primenjivano po volji zainteresovanih velikih sila.

Po takvim receptima pristupilo se razbijanju Jugoslavije, a „oslobodilački“ trud porimljenih i islamizovanih Srba iz „bratskih republika“ bio je „osnažen“ pozivom vatikanskog šefa (1992) da se protiv pravoslavnih Srba povede krstaški rat. Tako stečeno iskustvo primenjeno je i dok je Srbiji otimana „srbska kolevka“ (1999. i 2004), a uz male „izmene i dopune“, delom i formiranjem autofekalne vladine „crnogorske crkve“, postiglo se da se nekadašnja Srbska Crna Gora pretvori u usran štap namenjen genocidnom uništavanju tamošnjega Srbstva.

Isto to, samo malo drukčije (zbog ruske blizine), pripremano je i u delom porimljenoj, delom pounijaćenoj i delom pravoslavno-ekukumenistički rastrzanoj Ukrajini. Činjeno je to s izvesnom zadrškom jer je Ukrajince trebalo nagovoriti da zaborave svoje slovensko poreklo (uistinu srbsko jer njihovi ovovremeni istoričari kazuju da su „“pravi preci Srba živeli na ukrajinskoj zemlji u ranom srednjem veku i to u zemlji Bojkiji, koja se nalazi na zapadu Ukrajine“), te ih podučiti da su u „petom i šestom veku Stari Sloveni potisnuti od istočnih osvajača“ – ne kažu kojih, ali valja podrazumevati da se radilo o Rusima (koji su takođe srbsko pleme).

Ta međuvremena „zadrška“ korišćena je sa dalekosežnim ciljem da od ruskog sveta u Ukrajini ne ostane ni traga – ubijanjem dece, onako kako ih je podučio nacistički zlikovac Adolf Ajhman (1906-1962): Ako deci ubijete roditelje, ona će porasti i osvetiti se. Ako se deca ubiju dok su mala, ne može se desiti da odrastu, te će ta nacija nestati!

A sve to nije od pre tridesetak, dvadesetak ili desetak godina, taj zapadni antisrbizam, u glavama jalovih rođen protiv tvoraca ljudske civilizacije, vuče korene bar sa kraja 9. veka, kada papa Jovan VIII 879. godine piše moravskom (srbskom) knezu Svatopluku i traži od njega da Metodija pošalje u Rim jer „drukčije uči, no što je bio obećao“, što uključuje „upotrebu slovenskog jezika, koga mu je zabranio“.

Na to „iskustvo“ naslonila se rimokatolička jeres kada je, pet godina po odricanju od Hristove vere (1059), na jednom saboru svojih prelata u Solinu (kod Spljeta) srbsku ćirilicu nazvala „đavoljim izumom“.

Da Vas podsetimo:  Mušmule i Višnja

S kraja 12. do na sam početak 15. veka, Ugarska je po papskim nalozima vodila četrnaest krstaških ratova protiv Srba, uglavnom po Bosni i Dalmaciji, dva puta protiv cara Dušana i jednom protiv cara Uroša.

Naredna tri veka Zapad je srbsku sudbinu prepustio Turcima, da bi 18. vek bio započet Rakocijevim ustankom protiv Habzburške monarhije (1703-1711), tokom koga je, prema pisanju madžarskog istoričara Ignaca Ačadija (1845-1906), u Bačkoj i Baranji izginulo, najvećim delom poklano, oko 120.000 Srba. O kakvim se zverstvima radilo, svedoči i izveštaj izvesnog Rakocijevog zapovednika Boćana kako je „Bačku sve do Varadina nemilice opustošio, marvu oterao, sve posekao, sva imanja i sela popalio“.

Narednih decenija, pošto je broj Srba u Bačkoj bio drastično smanjen, preduzeto je ubrzano naseljavanje Nemaca, uvek u srbska naselja. Takav vid naseljavanja, po svemu genocidne prirode u odnosu na Srbe, bio je inspirisan namerom da se došljaci što više približe preostalim Srbima, da na njih utiču, sa njima orode, posle čega bi se lakše moglo otpočeti sa njihovim rimokatoličenjem i nemčenjem. Istovremeno, sprovođena je i sistematična madžarizacija, tako da je u vremenu od 1717. do 1850. godine asimilovano više od 1,700.000 nemadžara, među njima i Srba, a najviše Slovaka, od starine srbskoga plemena.

Klemens Meternih (1773-1859), od 1809. do 1848. godine austrijski ministar spoljnih poslova, čvrsto se držao političke logike da „Austriji nikako nije u interesu da na svojim južnim granicama dobijemo slobodnu srbsku državu“, što je na samom početku svoga ministrovanja definisao u pismu caru Francu II (1768-1792-1835): „Srbija mora u našem najdirektnijem interesu ili Porti (Turskoj – IP) ili nama da pripadne… ali sama nikada – slobodna, nezavisna država“.

Revolucionarna 1848. godina i srbska Buna tokom njenog trajanja bile su, po mnogo čemu, tragične po srbski narod u Vojvodini Srbskoj jer su ugarska „zakonopropisana pravila“, prema pisanju Miloša Milojevića, nalagala „uništiti sve narodnosti živeće u tako zvanoj Madžarskoj, i po kojima moraju izgubiti jezik, vjeru, narodnost i t. d. pa se preliti u Madžare… Zverski je tada pobijeno preko 100.000 duša Srba“ i razoreno sto petnaest (115) srbskih crkava i manastira, „ne za vreme borbe… kad su strasti radile“, već „onda kad ne beše borbe“; u tim bogomrskim i zverskim nedelima istakli su se i „braća“ Poljaci.

Može se smatrati nesumnjivim da je na „revolucionisanje“ srbskih neprijatelja sa severne i severozapadne strane odlučujuće uticala „filosofska misao“ Komunističkog manifesta, stvarnog uputstva za uništenje Srba i Rusa (srbskoga plemena!), čiji su „pisci“ bili Karl Marks (1818-1883) i Fridrih Engels (1820-1895), ne samo ideolozi „naučnog socijalizma“, već i međunarodnog terorizma, što u sebi sadrži i genocidnu zamisao o uništenju srbskog i ruskog naroda. Engels je, naime, dokazivao da su Južni Sloveni (ovo se najčešće može čitati kao Srbi) „nužno kontrarevolucionarni“, da je istorija osudila „reakcionarne“ Srbe na nestanak s istorijske pozornice, Marks je tvrdio da „ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija“, dok je obojici „bilo u znanju“ da je ostvarena „revolucionarna“ parola sa same sredine februara 1849. godine, koja je pozivala na biološko uništenje Slovenstva: „Neka tada bude borba, ‘neumoljiva borba na život i smrt’ sa Slovenstvom; borba do istrage i bezobzirni terorizam“.

Na manifestni terorizam i Marksovo genocidno potapanje Srbije mislio je Džordž Grajm Vatson (1927-2013), istoričar i književni kritičar, profesor na Kembridžu, kada je napisao da je „Marks bio otac savremenog političkog genocida. Ne znam nijednog evropskog mislioca modernog doba pre Marksa i Engelsa koji je otvoreno zagovarao rasno istrebljenje“.

Nije trebalo da prođe mnogo vremena, tek nešto manje od tričetvrt veka, da Austrija i Vatikan u „dnevni red“ ponovo uvrste nameru da s evropske karte „izbrišu“ Srbiju. Iskazano je to kroz poruku sadržanu u tajnom izveštaju austrougarskog poslanika u Vatikanu, sačinjenom 29. jula 1914. godine, na dan kad je objavljen rat Srbiji. Toga je dana bečki poslanik u Vatikanu obavestio papu Pija X (1835-1903 – 20. avgust 1914) o merama koje Monarhija namerava (uz nemačku podršku „da bude rat… da Srbija mora biti masakrirana“) da preduzme protiv Srbije, a papina saglasnost sa tim naumom sadržana je u žaljenju „zašto je Austro-Ugarska propuštala da kazni svog opasnog suseda na Dunavu… Zato, isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može učiniti da posluži tome cilju“.

Da Vas podsetimo:  MILOST ZA HOR: U NJEMU NEMA JEDNOGLASNOSTI!

Na „liniji“ pape Pija našao se i njegov naslednik Benedikt XV (1854-1914-1922) izjavom da „Srbi pravoslavni i Srbija ima da nestanu sa lica zemlje“, a može se smatrati sigurnim da su sa tom politikom bili saglasni i Englezi. Jer, u danima dok je Srbija preživljavala svoju Golgotu (novembar 1915 – mart 1916), britanski stav prema srbskoj strani najbolje je „objasnio“ njen ministar vojni Horejšo Kičener (1850-1916), porukom da, „što se danas nalazite (Srbi – IP) u teškoj situaciji, sami ste krivi. Tvrdoglavo ste odbijali da Bugarskoj učinite koncesije… Radije ste hteli da svi izginete nego da Bugarima učinite ustupke“, Bugarima čije je trogodišnje „gostovanje“ u Srbiji (od ulaska u rat 1915. do kapitulacije 1918) ostalo upamćeno „po zverstvima koje su činili gde god su kročili. Nemci su ubijali, a Bugari su se iživljavali… Nepobitno se može dokazati da nije bilo ubistava kojima nisu prethodila mučenja. Agonija žrtava bila je produžena i one bi završavale u strahovitim mukama… Imali su čak odred za silovanja“; tako je svedočio Arčibald Rajs (1875-1929) koji je istraživao te zločine.

Ako je Nemačka 1914. godine prepustila Austriji „prvu borbenu liniju“, Adolf Hitler (1889-1945?) je četvrt veka kasnije, veran sopstvenom uverenju da „sva dela imaju smisao, pa i zločin“, poručio Nemcima izvan Rajha da „najmanje što možemo učiniti jeste da sprečimo dalji priliv slovenske krvi…. Mora se razviti posebna tehnika istrebljenja. Šta znači istrebljenje? Da li se pod tim misli na uništenje čitavih naroda? Naravno, tako će po prilici stvar ispasti. Ako imam snagu da bez ikakve griže savesti pošaljem u smrt cvet nemačke omladine, zar onda nemam pravo da uništim milione ove inferiorne rase, koja se množi poput gamadi. Ja ih neću sve poubijati, nego sprečiti da se množe, a zato ću muževe rastaviti od žena. – Ima više motiva da se jedan narod uništi sistematski i bez krvi. To će biti plansko uništavanje naroda. Jedna od najvažnijih zadaća nemačke politike u budućnosti biće ta da svim sredstvima spreči dalji porast slovenskih naroda“.

Nije rekao, ali se podrazumevalo, njegov plan ticao se uništenja pravoslavnih Srba i Rusa (koji su srbski plemenici).

I u tome Hitlerovom poduhvatu, Vatikan se držao isto kao i pred sam početak Velikog rata: njegova „ideologija“ bila je okosnica ustaško-komunističkog sporazuma iz 1935. godine da će „zajednički, svim raspoloživim sredstvima… dok se ne slomi kičma srpstva i pravoslavlja“, uložiti trud u „uništenje svega što je srpsko i pravoslavno“. Drukčije nije moglo ni biti, budući da je na hrvatskom rimokatoličkom kongresu iz septembra 1900. bilo odlučeno da do 2000. godine sve u Hrvatskoj bude hrvatsko, a sve hrvatsko – rimokatoličko. Sastavni deo toga „projekta“ bili su Jadovno i druge jame po Velebitu, Jasenovac, Prebilovci i bezdanice po Hercegovini, logor na Pagu, Glina, Sremska Mitrovica, Stari Brod na Drini, bezbrojna druga stratišta po krajevima na dohvatu ustaške „uljudbe“…

Mada ne treba zaboraviti ni madžarski doprinos svemu tome jer Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini, u svom saopštenju iz 1946. godine koje se tiče Bačke (objavljenom u knjizi Zločini okupatora u Vojvodini 1941-1944, Novi Sad 1946), u kome se Srbi uglavnom pominju kao Sloveni (što je u skladu sa Brozovim nalogom da se „njegovi“ komunisti „u Srbiji moraju ponašati kao okupatori“, piše i da je tokom madžarske okupacije bilo oko 280.000 „prisilno interniranih, hapšenih i zlostavljanih… od onog što je na majčinim njedrima, pak do najodraslijeg“, da su „žene i trudne majke okupatori bestidno silovali tako da su pobacivale utrobni plod… majke su silovane pred očima dece, a lepe i stasite devojke odvajali su na nepoznata mesta, odakle se više nisu vraćale“, da se „ubistva, pljačka i drugi oblici terora prilikom ulaska madžarskih trupa u Bačku i Baranju mogu se označiti i kao najgrublji vid denacionalizacije – kao genocid, jer su mu žrtve bile iz redova srpskog naroda na račun kojeg se želelo obezbediti nacionalna prevlast… da bi taj proces, u narednom periodu, prerastao u mađarizaciju“ podržanu madžarskom racijom po južnoj Bačkoj tokom januara 1942. godine.

Da Vas podsetimo:  DVOSTRUKO DAJE, KO BRZO DAJE? DA, I AKO PRAVOM DAJE...

Što se tiče „uništenja svega što je srpsko i pravoslavno“, komunistički Marksovi sledbenici su svojim „ratovanjem“ po Srbiji 1941. „izdejstvovali“ naredbu nemačke okupacione sile o streljanju sto Srba za jednog poginulog Nemca i pedeset za jednog ranjenog, koja je važila sve do septembra 1943. godine kada je đeneral Milan Nedić posetio Hitlera i ubedio ga da Nemci odustanu od te svoje naredbe. U prvom trenutku Hitler je rekao da su ga Srbi dva puta za srce ujeli – prvi put kada su odbili Trojni pakt, a drugi put kada su i posle kapitulacije napali nemačku vojsku – i treba streljati ne stotinu za jednog, već hiljadu za jednog. I rekao je da će, ako ga Srbi još jednom ujedu za srce, sravniti Srbiju jer je ona nezahvalna.

Bez obzira na odlučujuću rusku ulogu u slamanju hitlerovske Nemačke, Sjedinjene Američke Države nastavile su sa politikom koju je inicirajući Oktobarsku revoluciju (1917), po Marksovoj recepturi, njen predsednik Vudrou Vilson (1856-1924) pripremio sa ciljem da se zaustavi ekonomski i kulturni uspon Rusije i da se ukloni njena pretnja da u svakom pogledu nadmaši sve vodeće države zapadnog sveta, politikom čiji je smisao 1948. godine definisao Džordž Kenan, šef strateškog tima u Državnom departmanu (ministarstvu spoljnih poslova): „Mi imamo oko 50% svetskog bogatstva, a samo 6,3% stanovništva… U ovakvoj situaciji, ne možemo izbeći zavist i prezir drugih. Naš najveći zadatak u narednom periodu je da osmislimo oblik odnosa koji će nam omogućiti da zadržimo ovu nesrazmernu poziciju. Da bismo to ostvarili, moramo se osloboditi svih sentimentalnosti i sanjarenja i svu pažnju usredsrediti na neposredne ciljeve Amerike… Trebalo bi prestati raspravljati o nejasnim i… nestvarnim ciljevima poput ljudskih prava, poboljšanja životnog standarda i demokratizacije“.

„Nestvarne ciljeve“ odbacio je i američki građanin Menahem Mendel Šnerson (1902-1994), jedan od najuticajnijih jevrejskih delatnika 20. veka, mesija za njegove sledbenike, predstavljajući jevrejske planove kojima se predviđa i sledeće:

„Glavnu oštricu borbe mi ćemo usmeriti protiv Slovenstva… Slovenstvo je najnepokorniji narod u svetu. Nepokorni su zbog svojih psihičkih i umnih sposobnosti u koje su ugrađene mnoge generacije predaka, zbog gena… koji se ne mogu prepraviti… Ovo seme treba likvidirati a pre svega značajno smanjiti njegovu brojnost….Mi ćemo izdeliti sve slovenske narode… na male oslabljene zemlje sa međusobno pokidanim vezama… Potrudićemo se da te zemlje međusobno posvađamo i uvučemo ih u međusobne ratove sa ciljem – međusobnog uništenja… U tom ratu glupaka, slovenska stoka će sama sebe oslabiti i ojačati nas, glavne upravljače haosa koji ćemo tobože stajati po strani i ne samo da nećemo učestvovati u krvavim događajima, već se nećemo ni mešati u njih… Pomoću nekoliko sudskih procesa… zaplašićemo stoku toliko, da ni jednom Jevreju neće pasti dlaka s glave, dok će se istovremeno Sloveni ubijati na tuce… Mi nećemo dati da se podigne ijedan nacionalistički pokret… koji teži da izvede narod izvan naše kontrole, uništićemo ga ognjem i mačem, kako je to već urađeno u Gruziji, Jermeniji i Srbiji… Generalnu skupštinu UN… smo učinili oružjem naših namera za uspostavljanje vlasti nad svim carstvima i narodima“.

Onaj američki strateški tim iz Ministarstva spoljnih poslova to tumači kao „obavezu“ da Sjedinjene Države nastupe „neposredno s pozicije sile. Stoga, što nam takve idealističke parole manje smetaju, to bolje“.

Američko odbacivanje „idealističkih parola“ sadržano je u projektu takozvane „Velike Oblasti“ koja bi „podržavala“ američku privredu i „obuhvatala Zapadnu hemisferu, Zapadnu Evropu, Daleki istok, zemlje bivše Britanske Imperije, najveće izvore energije na Bliskom istoku (koji prelaze u američke ruke nakon isterivanja… Francuske i Britanije), ostale nerazvijene zemlje, a, po mogućnosti, i ceo svet“.

I Daleki istok, dakle, što znači da Sjedinjene Američke Države računaju i sa „delovanjem“ u ruskom Sibiru – davno imenovanom po Srbima.

Kakvim „delovanje“ – posebno je pitanje, no ima li se u vidu njihova neprikrivena trenutna opsednutost Ukrajinom, računaju da uz potporu svojih kolonija, ponajpre evropskih, ispune zavet i Komunističkog manifesta i Adolfa Hitlera i Menahema Šnersona i, uz ostale Slovene, Srba pre svih, unište Rusiju i rusko pravoslavlje.

Sa jedinim ciljem da, opterećeni kompleksom Agare, sluškinje koja je Avramovom bezdetnom, jalovom braku rodila dete, duhovno jalovi, Srbima i Rusima (koji su srbsko pleme), tvorcima ljudske civilizacije, dođu glave.

Ilija Petrović

http://cps.org.rs/ilijapetrovic/ind

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime