U moru sumornih vesti i statističkih pokazatelja, koji nama Srbima zagorčavaju ionako tmurnu i mukotrpnu svakodnevicu, nađu se i poneki biseri koji obraduju naciju i vrate joj veru u život i dostojanstvo. Sportisti, naravno. I ne bilo koji sportisti, s po nekom medaljom u tamo nekakvom evropskom takmičenju za koje jedva da je čuo neko izvan uskog kruga samih takmičara i trenera. Ne, naprotiv. U pitanju su tenis i košarka. Planetarno popularni sportovi, u kojima se zarađuju i ogromne pare. Sve je to i stvar prestiža u svetu. Dakle, u tenisu, jednom od retkih aristokratskih sportova i dalje, najbolji teniser je Srbin, Novak Đoković. Verujemo da će od momentalno najboljeg tenisera već za godinu-dve izrasti u najvećeg tenisera u istoriji, a po svoj prilici i najvećeg sportistu uopšte!
Isto tako Srbin je proglašen za najkorisnijeg košarkaša u američkoj NBA ligi. Najačem košarkaškom takmičenju u svetu. Drugim rečima, Nikola Jokić je bio najbolji košarkaš američke profesionalne košarkaške lige. Uspeh kakav do pre koju godinu ni najambiciozniji stručnjak u ovom sportu ne bi mogao ni zamisliti. Daj Bože da nas Srba ima i desetak miliona ukupno, a košarku u Americi igraju makar trideset miliona ljudi! I to kakvi ljudi! Grmalji od dva metra i kusur, nabildovani i sa skokom iz mesta od metar i dvadeset. Uvis!
Ceo svet, ne samo sportski, pita se kako se dvojica gorostasa uspešno nose s milionima protivnika, s publikom koja je uvek protiv njih, s novinarima, navodnim stručnjacima i komentatorima još manje naklonjenim i od publike, sa pristrasnim sudijama? Kako se vraćaju iz mrtvih, kada su na rubu poraza i kada bi svako drugi klonuo duhom, ova dvojica Srba natčovečanskom snagom poraz pretvore u pobedu, u trijumf? Šta je to u genima srpskim?
Pre svega Đoković i Jokić su izuzeci od pravila. Oni jesu najbolji izdanci ovog naroda, ali ne potvrđuju pravilo. Jer nije Novak Đoković tipičan Srbin. Kao što nije bio ni Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković, Vuk Karadžić, Miloš Crnjanski, Vojvoda Putnik, Živojin Mišić… Tipičan Srbin, onaj prosečan još uvek pati za državom u kojoj mu je zagarantovana plata, ma kolika bila. Samo neka kaplje i da se mnogo ne zamuči. I tako bi uzeo bolovanje i dodatno zaradio na građevini ili na imanju. Sada toga više nema, ali će svim sredstvima, čitaj vezama, članstvom u stranci na vlasti, ali i buđelarom za podmazivanje iskamčiti kakvo nameštenje u državnom preduzeću. Državno je najsigurnije!
Oni nešto mlađi, tu do četrdeset godina, i dalje žive s roditeljima u istom stanu, i na račun roditelja, babe i dede, ponekog rođaka u belom svetu. Školuju se mahom na privatnim fakultetima. Neretko tamo stiču i doktorate. Da bi onda tako edukovani i stručno potkrepljeni mogli da se stave otadžbini na raspolaganje. Pod uslovom da su se učlanili gde treba. Mada, ti mlađi, nešto i nisu preterano politički motivisani. Nisu zadovoljni ni sa čim, pa ni političkom situacijom u državi, ali da nešto pokušaju da promene, to nikako. Ne izlaze čak ni na glasanje. U staroj Atini, koja slovi kao kolevka demokratije, takve apolitične ličnosti nazivali su idiotima. Nije malo idiota u Srbiji na kojima će koliko sutra pasti teret očuvanja Srbije!
Zlobnici tvrde da su idioti već stupili na scenu. Ima ih na mnogim važnim poslovima i funkcijama. Takve neumesne insinuacije ipak ne stoje. Zar bismo bili ekonomski tigar da nestručni i nesposobni ljudi vode ekonomiju? Da nemamo vizionare u spoljnoj politici i diplomatiji da li bismo bili ovako cenjeni i uvažavani kao danas? Da nismo širokogrudi i dobronamerni, prijateljski nastrojeni, ne bi nas susedi toliko poštovali. Kao na primer rukovodstvo Crne Gore, Albanije, Hrvatske, Bosne, Makedonije… A, tek u Evropi, pa i šire. Kako da nas Amerika ne prihvati i podrži u našim sveopštim naporima kada je ambasador Srbije u Americi jedna visoko moralna, stručna i kvalifikovana persona? On će svojim delovanjem u potpunosti promeniti imidž Srbije u najvećoj svetskoj sili (nadajmo se ne zadugo) i od neprijatelja svakako stvoriti saveznika!
Rekosmo da nas nema mnogo. Nas i Rusa trista miliona – neće biti. Jedva 150. No, i tako mali bili bismo jači da nije nekih Srba. Onih malodušnih, bednih, nejakih pred problemima i teškoćama. Pravi heroji ne posustaju. Nikada se ne predaju. Ne kukaju i ne zapomažu. Ne krive druge za svoje neuspehe. Ne prete slabijima, ne savijaju kičmu pred jačima. Ne obećavaju uludo. Ne lažu ni sebe ni druge. Pravi heroji će svojim primerom, snagom i voljom poraz pretvoriti u pobedu. Bio to Vojvoda Mišić na Kolubari ili Novak Đoković u Parizu. Poređenje nije neumesno. Velikan je veliki u svom domenu, vremenu i na mestu gde se zatekao. Šteta je samo što Vojvoda Mišić odavno nije među živima, a Novak Đoković i Nikola Jokić, uz možda još nekolicinu pojedinaca u svim oblastima života, predstavljaju najsvetlije tačke ovog naroda. Još gore da su ti pojedinci izvan Srbije i da su napolju stekli afirmaciju i veličinu. Kao i većina gorostasa koje je ovaj narod iznedrio. Ostatak krupnim koracima grabi napred, brže, bolje, pa imamo sve ovo što danas imamo.
Miodrag Tasić
