Ako iz nekog razloga neće ili ne može da podrži Vuka Jeremića, zvanični Beograd bi svakako trebalo da ima kandidata za Generalnog sekretara UN. Na primer, šta fali Zorani Mihajlović, Milici Delević ili Roksandi Ninčić? Pa i Jasni Šekarić?
Molio se čovek, gotovo, svakodnevno i ponavljao: Bože, kako to da nikad ne dobijem na lotou? Posle izvesnog vremena Bogu dojadi, javi mu se i saopšti: Pa uplati tiket!
Slično poruci ovog vica moglo bi da izgleda nadanje građana Srbije da jednog dana njihov čovek bude neki važan svetski politički igrač. Na primer, generalni sekretar Ujedinjenih nacija. I tako mogu po vazdan da kukaju kako svi nešto-tamo-odlučuju, samo oni deveta rupa na svirali, a Bog im može reći: pa predajte kandidaturu!
Ona spava
Međutim, izgleda da je ta kandidatura teže rešiva stvar nego i sam izbor generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Mogućnost da to bude neki Srbin, čak i da njegova država pošalje kandidaturu, ravna je dobitku na lotou. Pritom, u ovom izboru nije važna samo sreća, već mora da se poklopi previše geopolitičkih kockica.
Pre nedelju dana UN su i zvanično pozvale države-članice da predlože kandidate za naslednika Ban Ki Muna, a iz regiona zapadnog Balkana u Njujork su već stigle prijave Vesne Pusić, koju je kandidovala Hrvatska i Srđana Kerima iz Makedonije. Kao mogući kandidati pominjani su i Danilo Tirk iz Slovenije, Irina Bokova iz Bugarske i Igor Lukšić iz Crne Gore.
„Vlada još vaga“, čuje se — učestalije od onog čoveka koji se moli Bogu da dobije na lotou — kad god se postavi pitanje zašto Srbija nema svog kandidata za ovu funkciju, hoće li ga uopšte imati i ko je taj čovek.
Zorana, Milica, Roksanda…
Najčešće pominjano ime potencijalnog srpskog kandidata jeste bivši šef srpske diplomatije i bivši predsedavajući Generalne skupštine Ujedinenih nacija Vuk Jeremić.
Čovek koji je za vreme svojih mandata i u Srbiji i u UN znao da „pokaže zube“ zapadnim diplomatskim predstavnicima i čija su hiperaktivnost i broj sati provedenih u avionu u stranim medijima karakterisani kao „diplomatija na steroidima“ — gotovo zvanično bi već sad imao podršku dve (Rusija i Kine) stalne članice SB UN. Ali i on zvanično ćuti, iako svi znaju da se nezvanično nada.
To Jeremićevo ćutanje je očito znak da čeka da njegova država progovori. Država pak ili ima preča posla ili kaže: neka čeka Jeremić. Suštinski, izgleda da Srbija ne da ne želi da pobedi, već sve liči da ne želi ni da učestvuje u ovoj međunarodnoj diplomatskoj trci. Pa je rešila da se pravi mrtva.
U pozivu iz UN nacija sugerisano je da bi bilo dobro da kandidat kog predlože 193 članice bude žena, pa Srbija ne mora da predloži Jeremića ili nekog drugog diplomatu, već može i neku damu. Na primer, šta fali Zorani Mihajlović, Milici Delević ili Roksandi Ninčić? Nikako ih ne pominjemo zbog toga što su iz Srbije, već zbog toga što ne vidimo nijedan kvalitet više koji, na primer, Vesna Pusić ima u odnosu na njih. Naprotiv.
Pomenute dame (neka nam ne zamere ostale jer su dotične apostrofirane jedino zbog napomene da Srbija ima kadrove) možda ne bi dobile toliku podršku kao Jeremić, ali bi bar Srbija učestvovala. Naime, osim Rusije i Kine za koje rekosmo da bi verovatno podržale Jeremića, za njega bi bio i veliki broj država iz nekadašnjeg pokreta Nesvrstanih.
Traže fikus
Mediji su pisali da su dve afričke i jedna latinoamerička država već kontaktirale Jeremića i ponudile mu da ga one kandiduju za ovu prestižnu funkciju, pošto bi novi gensek UN-a samo trebalo da bude iz Istočne Evroipe, ali ne mora odatle da bude predložen. Poznavajući Jeremićev manir političkog delovanja ne bi nas iznenadilo da ovakvu ponudu i prihvati — ako je tačna i pod uslovom da Srbija zvanično kaže da ga neće kandidovati, da će kandidovati drugog čoveka ili da će podržati kandidata neke druge države.
Iako bi UN trebalo da budu glavni i jedini svetski policajac, činjenica je da je previše ključnih svetskih odluka doneseno van ove organizacije. Činjenica je i da Rusija — a to potvrđuje i nedavni govor njenog predsednika Putina u sedištu ove organizacije — želi vraćanje multilateralne diplomatije i jačanje uloge UN. Činjenica je i da je Amerika na „čelu sveta“ želi, ako ne svog, a onog nekog diplomatu koji se neće previše mešati u svoj posao. Naime, ne treba im jaka ličnost, na tako važnom mestu.
Vuk Jeremić na čelu UN bi bio sve samo ne fikus, pa to Zapadu očigledno ne odgovara. Ali u SB UN sedi nekoliko zapadnih zemalja koje mogu da ulože veto na njegovu kandidaturu — i rešena stvar. Nije valjda da Srbija ćuti jer je zapadnim ambasadorima muka da podignu ruku i izgovore tu jednu reč.
Pošto pretpostavljamo da to nije razlog nemuštosti, očekujemo da konačno čujemo zvanično ime. Kandidatura predstavnika Srbije, načelno gledano, ne predstavlja nikakvu štetu, a može da bude velika korist. Pa bio to Jeremić, neka od pomenutih dama ili čak Jasna Šekarić, mnogostruka šampionka koja je naučila i da pobeđuje ali i da učestvuje.
Nenad Zorić
Sputnjik
