Srbin sa KiM: Teška kosovska reč

Kada je u julu 1998. godine tzv. UČK napala Orahovac, mnogi Albanci su se razbežali iz grada kako ne bi suludo stradali tokom trodnevnih uličnih borbi, vođenih između pripadnika tzv. UČK i naših snaga bezbednosti. Po oslobađanju grada od opsade tzv. UČK i smirivanju situacije, tadašnje opštinske vlasti su pokušale da normalizuju život i s`tim u vezi pozvale sva privredna preduzeća da nastave sa radom ponovnim pokretanjem svojih proizvodnih procesa. Isto je to od nas zatražio i direktor našeg preduzeća, naređujući nama – rukovodiocima da budemo tolerantni prema albanskim radnicima ako se narednih dana ne pojave na poslu, jer se znalo da su usled žestokih borbi morali da napuste Orahovac i da se mnogi od njih sa porodicama nisu još vratili svojim kućama. Međutim, naglasio je da ta tolerancija važi za period od mesec dana i da svima onima koji se u tom roku ne vrate na posao pripremimo otkaze a njihova imena će zatim biti dostavljena nadležnim policijskim organima koji bi se nadalje bavili njima.

Ova mera je doneta zbog toga što se opravdano sumnjalo da bi razlog njihovog dugog odsustva sa posla mogla da bude neka njihova angažovanost u ilegalnim aktivnostima tzv. UČK. Oni koji se nisu odmetali u borce najčešće bi, svoj doprinos borbi za „albansku stvar“ davali kopanjem rovova i tranšea za potrebe UČK-boraca.  Osim toga, bila je javna tajna da su mnogi albanski muškarci noću oblačili uniforme tzv. UČK a ujutru bi se preoblačili u civilnu odeću i tokom dana nastavljali da vode uobičajen građanski život, pa je zaista bilo teško otkriti ko je od njih potajni borac tzv. UČK a ko nije. Koliko se sećam, niko od albanskih radnika našeg preduzeća nije dobio otkaz po osnovu primene ove mere. Doduše, za razliku od nas, Albanci nisu tako tragično gledali na dobijanje otkaza u društvenim preduzećima, jer su skoro svi ostvarivali alternativne prihode baveći se nekim privatnim porodičnim biznisom. Mi Srbi im nikad nismo osporavali tu radinost i poslovnu snalažljivost.

Po stupanju na snagu ove mere, skoro svi radnici kojima sam bio neposredni rukovodilac su se vratili na posao u periodu od narednih desetak dana, izuzev H. K. Prolazili su dani a on se i dalje nije pojavljivao na radnom mestu. Niko od radnika nije znao ili nije hteo da mi kaže šta je sa njim. Bio sam siguran da nije poginuo, jer bi se to u malom gradu, kakav je naš, brzo pročulo. Pomislio sam da je možda otišao u inostranstvo, jer su tada mnogi Albanci nemire na Kosovu i Metohiji koristili kao izgovor da lakše ostvare pravo na azil kod zapadnoevropskih zemalja, pozivajući se na ugroženost lične i kolektivne bezbednosti.

Već sam počeo da pomalo zaboravljam na njega i prestao da računam na njegov povratak dok jednog jutra, nekoliko dana pre isteka pomenutog roka, nisam otišao nekim poslom do radionice i zatekao ga kako sa se ostalim radnicima priprema za posao, oblačeći radno odelo pred svojom metalnom kasetom. Iznenađen što ga vidim rekoh mu zbunjeno: „Gde si, bre, da li znaš da danas nisi došao na posao trebao sam da ti dam otkaz, jer mi je tako naređeno?“ Pogledao me je ljutito i zaključavajući svoju kasetu odgovorio: „Ti meni da daš otkaz, pa je l’ znaš da kad se promeni vreme da ću ti otkinuti glavu!“ U radionici je nastao tajac. Svi radnici najednom su zaćutali i praveći se zauzeti svojim poslom, skretali poglede u stranu, dok smo se nas dvojica međusobno odmeravali gledanjem u oči. Izašao sam iz radionice i zatvorio vrata. Znao sam da rekavši mi ovo „kad se promeni vreme“ znači, da kad dođe njihovo – „albansko vreme“, za koje su tada zbog ogromne podrške moćnih zapadnih zemalja, osećali da im se neumitno približava. Prema reakciji ostalih radnika uverih se u ono što sam i od ranije znao: da ima veliki uticaj među njima, da im je nekakav vođa i autoritet veći od mene, mada nikada nisam uspeo da saznam da li je bio pripadnik tzv. UČK.

Nastavio sam da obilazim pogon ne pridajući veliku pažnju izrečenoj mi pretnji, smatrajući da mi je uputio u afektu izazvanim ozlojeđenošću što mu je možda neko u familiji poginuo tokom borbi za Orahovac, što tada nije bio nimalo redak slučaj među zaposlenima. Umirivao sam sebe da uostalom, nigde na svetu odnos između šefa i radnika nije idealan, a pogotovu ne kod nas na Kosovu i Metohiji gde vekovima vladaju složeni međunacionalni odnosi i gde smo tih dana svi napeti zbog sve češćeg sukobljavanja tzv. UČK i naših snaga bezbednosti.

Od toga dana nikada više nisam uspostavio normalnu komunikaciju s njim, mada smo se i mi i Albanci trudili da makar u preduzeću nastavimo sa saradnjom, podozrevajući jedni od drugih zbog dodatno narušenih međunacionalnih odnosa, nastalih nakon neuspelog napada tzv. UČK na Orahovac i pogibije velikog broja i Albanaca i Srba. Nije nam ni bila  data prilika za nekakvo pomirenje, jer je na Kosovu i Metohiji ubrzo započeo rat, odnosno NATO agresija na tada Saveznu Republiku Jugoslaviju.

* * * 

Rat se završio nesrećno po nas. Došlo je, kako Albanci kažu, njihovo vreme. Njihov saveznik NATO, maskiran u KFOR, zagospodario je Kosovom i Metohijom i zajedno sa pripadnicima tzv. UČK saterao preostale Srbe u „enklave“. U jednoj od njih našao sam se i sâm.

Većina Srba je otišla sa Kosova i Metohije, pa tako i mnogi iz mog grada. Uprkos tome odlučio sam da ostanem u Orahovcu, bez obzira na posledice.

Ubrzo smo svi mi – preostali Srbi postali „legitimna“ meta Albancima, ohrabrenim dolaskom KFOR-a i željnim osvete. Najednom smo se našli u potpunom albanskom okruženju, te nam tako izolovanim od ostatka sveta nije bilo teško da zaključimo da smo otpisani od svih. Usledila su, kao i što se očekivalo, masovna kidnapovanja i ubistva mojih sugrađana i paljenje i uzurpiranje njihove imovine. Osećao sam kako je sa albanskim stezanjem obruča oko naše „enklave“ rasla i ugroženost nas preostalih i sve malobrojnijih Srba. Da je i moja lična bezbednost neposredno ugrožena postao sam svestan kada sam jednog dana u centru „enklave“ zatekao H.K. kako na traktorskoj prikolici prodaje neke poljoprivredne proizvode i setio se njegove pretnje. Bilo je to u vreme kada je KFOR odlučio da sa svojih punktova postavljenih oko srpskog dela grada ukloni bodljikave žice i prvi put nakon rata dozvoli Albancima da se kreću kroz naš deo grada. Mnogi Albanci su to iskoristili kao priliku za laku zaradu tako što su izolovanim i zatočenim Srbima prodavali životne namernice po cenama znatno višim od onih u ostalom, Srbima nedostupnom i zabranjenom, delu grada.

H. K. me je spazio i naši se pogledi susretoše. Gledali smo jedan drugog pravo u oči kao da smo nastavili tamo gde smo stali onoga dana kad smo se međusobno netremice odmeravali u radionici našeg preduzeća, s tim što je sada situacija potpuno drugačija, prilike su se promenile u njegovu korist. Obojica smo se zbunili, ali smo to pokušavali da sakrijemo jedan od drugog. Svojim hladnokrvnim držanjem pokušavao sam da pokažem da ga se nisam uplašio, dok se po izrazu njegovog lica jasno videlo da je zatečen saznanjem da sam ostao u Orahovcu, jer je očigledno očekivao da sam, kao većina Srba, po završetku rata prebegao u ostatak Srbije. Video sam zlokobnu mržnju u njegovim očima i shvatio da mi se ništa dobro ne piše i da mi pored opasnosti od ugrožavanja kolektivne bezbednosti u „enklavi“ preti i konkretna opasnost od jednog čoveka i da samo on i ja znamo zašto. Obojica smo toga dana shvatili da se ovo među nama ne može završiti samo na međusobnim mrkim pogledima.

Na moju nesreću, živeo je u blizini srpskog dela grada, pa smo se često sretali u prolazu. Uvek bi me odmeravao pretećim pogledima, mršteći se u licu. Imao sam sreće što su se ti naši susreti dešavali uvek na ulici prepunoj, njemu nezgodnih, svedoka. Teret te neizvesnosti počeo me je sve više pritiskati, ali sam osećao da sam vremenom i ja njemu postao veliki teret na duši. Videlo se da ga to lomi. Dao je reč pred svojim sunarodnicima da će me ubiti kada dođe njihovo vreme i to vreme je došlo a on, na svoju sramotu, i dalje ne izvršuje svoju osvetu iako ga ništa u tome ne sprečava. Ponekad bi se zapitao da li se ikad pokajao što mi je tako olako izrekao javnu pretnju i time obavezao sebe da održi datu reč, što se kod Albanaca veoma ceni.

Da stvar bude gora po obojicu, uopšte nisam ni nameravao da mu dam otkaz, pa čak i da se mnogo kasnije vratio na posao, jer se moja reč u preduzeću nije mnogo ni uvažavala – s obzirom da nisam bio pripadnik vladajuće političke partije koja je tada o svemu odlučivala, pa bi odluku o njegovom eventualnom otkazu verovatno donosio neko sa više instance u preduzeću. Znao je to i on pa je zato odabrao mene kao laku metu, znajući da niko ne stoji iza mene. Zbog toga je ono njegovo: „Ti meni da daš otkaz…“, značilo: ti koji si niko i ništa u preduzeću. Bilo kako bilo, teška reč je pala, ne može se povratiti nazad, zagorčala je život obojici i sada se mora oprati krvlju. Jedino što on nije znao jeste da sam za tadašnju vlast ja bio veći neprijatelj od njega i da sam od nje bio pod većom prismotrom nego on sam.

Razmišljajući o našem odnosu, setih se jedne stare priče pokojnog oca koja govori o zamršenim srpsko-albanskim odnosima u našem kraju. Jednom davno u tursko vreme jedan Albanac je stalno zagorčavao život nekom potlačenom Srbinu čineći mu veliki zulum. Srbin je to trpeljivo podnosio ali je govorio da će mu se kad-tad osvetiti i da samo čeka povoljnu priliku za to. Kada je srpska vojska oslobodila Kosovo i Metohiju i proterala Turke iz naših krajeva, prijatelji i komšije su upitali ovog Srbina: „Što ga sada ne ubiješ, zar si zaboravio koliko ti je zla naneo?“ Ovaj im smireno odgovori: „Nisam zaboravio, ali je trebalo da ga ubijem u tursko vreme, kada je za to bila potrebna velika hrabrost, tada bi ispao junak, ako to sada učinim, kada je lako i kada ga imam u šaci, ispašću kukavica.“

Možda je i on čuo za ovu priču, jer su je kasnije komunisti za potrebe bratstva i jedinstva preuredili učinivši je neutralnom, tako što su iz nje izbacili nacionalnu i versku pripadnost aktera priče, kako bi mogla biti primenljiva i srpskoj i albanskoj strani kada bi želele da svaka iz svoje perspektive ukažu da je hrabrost i čast univerzalna ljudska vrlina tokom svih istorijskih epoha na Kosovu i Metohiji.

Iz takvog razloga nisam hteo da ga, zbog izrečenih mi pretnji, prijavim našim organima bezbednosti, jer bi to bilo kukavički sa moje strane, obzirom na tadašnje brojno prisustvo naše vojske i policije na terenu, pa i u blizini našeg preduzeća.

* * *

Jednom sam se spuštao niz ulicu kada sam ga spazio kako mi ide u susret vodeći psa na lancu. Išao je pravo ka meni i kada mi se približio na par koraka, na brzinu se osvrnuo iza sebe da proveri ima li još koga na ulici ili smo sami. Razočaran što na ulici ima još prolaznika, nervozno je pljunuo na pločniku ispred mojih nogu, valjda da bi me, ako ništa drugo, barem ponizio i cimnuvši psa ljutito prošao pokraj mene. Tada sam shvatio da definitivno nije odustao od osvete, samo nisam znao kakva me „kazna“ čeka. Da l’ će mi zapaliti kuću, da l’ povrediti ili šta drugo učiniti. Može mi učini bilo šta, može me čak i ubiti, jer je za to tada u Metohiji za Albance bila idealna prilika. Mediji su svakodnevno izveštavali kako je u toj i toj srpskoj sredini od strane nepoznatih napadača ubijen taj i taj Srbin i ja bih bio samo jedan od njih, bio bih samo vest. Niko se zbog toga ne bi potresao. Albanci bi mog ubicu slavili kao heroja i čoveka od bese (čoveka koji je održao datu reč) i verovatno ga nikada ne bi odali. Za mene bi rekli da sam pravedno i zasluženo ubijen kao neko ko je pre rata zlostavljao nedužne Albance. KFOR bi formalno osudio ubistvo i pravdao ga opravdanom frustracijom Albanaca, a bogami ni naše vlasti u Beogradu ne bi tome pridale veliku pažnju. Verovatno bi samo neki naš državni aparatčik jalovim frazama, reda radi, uputio protest međunarodnoj misiji na KiM optužujući je za neefikasnost u zaštiti Srba, vodeći računa da im se previše ne zameri.

Osetio sam da sam zbog svega toga u velikoj opasnosti. Čekao sam namenjenu mi sudbinu i nikom o tome nisam pričao. Da mi je život u opasnosti nisam otkrio ni svojoj majci da je ne bih zabrinuo, mada sam osećao da nije pošteno od mene što je na neki način unapred ne pripremim za tako nešto. Znam da bi me preklinjala da prvim humanitarnim konvojem napustim Orahovac ili da svog progonitelja prijavim KFOR-u. Ni jedna od ovih dveju opcija nije dolazila u obzir. Da napustim Orahovac – spasem sebe a ostatak porodice ostavim u „enklavi“ bilo bi krajnje kukavički sa moje strane. Da svog progonitelja prijavim KFOR-u i zatražim njihovu zaštitu, sebi bi još više pogoršao situaciju time što bi dao dodatni povod H.K. da me napadne, a na sebe bi samo nepotrebno privukao pažnju KFOR-a i UNMIK-policije, koji su tada po raznim optužbama Albanaca, bespogovorno im ispunjavajući želje, bili u potrazi za „srpskim ratnim zločincima“. Oni bi u činjenici što me jedan Albanac progoni videli sumnju da sam zaista nešto debelo skrivio Albancima pre ili za vreme rata, pa bi svoju istragu usmerili ka meni. Shvativši da se ova situacija može razrešiti samo između mene, njega i Boga, odlučio sam da ćutim i čekam, pa šta mi bude.

Doduše, bilo je trenutaka kada bi me čamotinja ograničenog prostora „enklave“ savladala i bacila u očaj da sam pomišljao da jednog dana sam stanem pred H. K. i zamolim ga da konačno završi sa mnom ono što je naumio ili da me ostavi na miru, jer više nisam mogao da podnesem život pod stalnom strepnjom u izolovanoj „enklavi“, gde je život sam po sebi nepodnošljiv.

* * *

Ležao sam te večeri u krevetu i čitao knjigu „Žitija svetih“, koju su mi iz crkvene biblioteke pozajmili naši monasi kada su primetili da sam dublje počeo pronicati u svete tajne naše vere pravoslavne, dok je majka pratila TV-program u dnevnoj sobi. Odjednom je nešto grunulo, kuća se zatresla a mene prekrila krečna prašina sa sobne tavanice. Bio sam sav beo od kreča. Ne sačekavši da se prašina slegne odmah sam istrčao iz sobe da vidim šta je sa majkom. Natrčah na nju u hodniku jer je i ona bila krenula ka meni da proveri da li sam živ. Hvala Bogu, oboje besmo nepovređeni. Proverismo ostale prostorije u kući i kada se uverismo da je i u njima sve u redu zaključismo smo da se eksplozija verovatno dogodila negde u blizini naše kuće a da se naša kuća zatresla samo usled jake detonacije. Pomislio sam da su albanski ekstremisti opet minirali neku od napuštenih srpskih kuća, ali sam zbog jačine detonacije posumnjao da se ovoga puta radilo o kući nekog od mojih najbližih komšija koji su nedavno prebegli u centralnu Srbiju.

Izašao sam oprezno iz kuće da osmotrim okolinu i tek kada je pristigla noćna patrola KFOR-a privučena snažnom eksplozijom i kada je jedan od vojnika moćnom baterijskom lampom osvetlio moju kuću, video sam da mi na kući nedostaje pola krova. Ujutru su stigli pripadnici UNMIK-policije da bi izvršili uviđaj na licu mesta i na tavanu zatekli krater manjeg prečnika na betonskoj ploči na mestu gde je pala granata nakon što je probila krov. Tek tada sam shvatio da smo imali veliku sreću što granata nije pogodila zid kuće koji bi lako probila obzirom da je izgrađen od ne baš čvrstog materijala i da bi u tom slučaju nastradali ili ja ili majka, u zavisnosti od toga koju bi od soba granata pogodila.

Srpski prevodilac koji je radio pri UNMIK-policiji kasnije mi je otkrio da je u zvaničnom izveštaju policije stajalo da je eksploziju izazvalo nepoznato vatreno oruđe ili ručna bomba koje sam sakrio na tavanu kuće i koji su se iz nepoznatih razloga sami iznenada aktivirali. Prijatelj iz Beograda mi je javio kako je u dnevnom listu „Politika“ pročitao kratku vest da je granatirana jedna srpska kuća u Orahovcu i da na sreću nije bilo ljudskih žrtava. Vest su preneli radio-amateri iz Metohije koji su tada, usled prekinutog telefonskog saobraćaja i nedostatka drugih sredstava komunikacije, bili jedina veza srpskih „enklava“ sa ostatkom sveta.

Posle ovakvog napada albanskih ekstremista na nekog Srbina, on bi, ukoliko preživi napad, obično pokupio osnovne stvari od svog pokućstva i sa porodicom se ili premeštao na bezbedniju lokaciju unutar „enklave“ ili bi prebegao u centralnu Srbiju. Moji napadači su očekivali da i ja isto tako postupim, a bogami i neki Srbi. Prijatelji su me nagovarali da hitno napustim kuću, jer je u mojoj ulici iseljavanjem okolnih srpskih porodica, ona postala najisturenija srpska kuća prema albanskom delu grada i da je stoga moj dalji boravak u njoj veoma rizičan. Neki su mi naglašavali da ovaj, srećom preživeli, napad na sebe shvatim kao poslednje upozorenje albanskih ekstremista koji su pokazali da se nimalo ne šale.

Bio sam zagovornik opstanka Srba u Orahovcu po svaku cenu, pa su svi čekali da vide da li sam nakon ovog napada promenio mišljenje i konačno shvatio, kao mnogi drugi pre mene, da nam nema života na Kosovu i Metohiji. Znao sam da ću, ako se povučem iz kuće, ugroziti svog komšiju, čija će kuća u tom slučaju postati najisturenija, pa ako se i on povuče, onda će najisturenija postati kuća njegovog prvog komšije ili rođaka i tako redom. Taj „domino efekat“ bi se brzo širio ka unutrašnjosti „enklave“ ukoliko ga neko ne zaustavi. Shvatio sam da neko od nas mora konačno da preuzme rizik da prekine taj niz ukoliko želimo da „enklava“ opstane.

Ispunjen početnom Božjom blagodaću i inspirisan mučeništvom ranih hrišćana iz pročitanih duhovnih knjiga, na iznenađenje svih odlučih da ostanem u kući. Popravio sam krov i prekrio ga crepovima koje mi je poklonio jedan prijatelj a ispred zida kuće koji gleda ka albanskom delu grada podigao ogradu od debelih dasaka, kako bi, ukoliko bi mi kuću ponovo gađali granatom, ista se ranije aktivirala udarom o dasku i time se umanjilo njeno kumulativno dejstvo pre udara o zid kuće.

Nikad nisam saznao da li je te noći moja kuća bila glavna meta napada ili su napadači iz albanskog dela grada nasumice ispalili granatu ka srpskom delu i slučajno je pogodili i da li je H.K. imao neke veze sa ovim napadom.

* * *

Sedeo sam tog sunčanog prepodneva zamišljen za baštenskim stolom u dvorištu, dok je supruga nešto radila po kući i sve vreme gunđala, podesivši visinu glasa tako da i ja napolju mogu da čujem. Izgleda da joj je tako bilo lakše da uređuje kuću. Žalila se na svoj težak život i žensku sudbinu prebacujući mi kroz otvoren prozor što, za razliku od nje, po vazdan samo sedim i odmaram se.

Da bih je malo oraspoložio, dobacih joj šaleći se da se ja nikada ne odmaram već da, kad ovako sedim i ućutim se, zapravo razmišljam o uzvišenim stvarima i da sam svoje misli upravo uzneo toliko visoko da ih ne može dosegnuti, pa je zato bolje za oboje da svako nastavi da radi svoj posao, uveravajući je da je psihički rad mnogo teži od fizičkog. Da bih je dodatno iznervirao svojim mudrovanjem još udobnije se zavalih u stolici sa namerom da nastavim da je zadirkujem ali je našu prepirku prekinuo hodža kada je sa minareta počeo da objavljuje salu* (sala* – hodžina objava nečije smrti).

Pre rata, u užurbanosti svakodnevnog života, nisam obraćao pažnju na hodžino objavljivanje smrti, jer ionako nisam poznavao preminule albanske sugrađane ali nakon rata, da l’ zbog viška slobodnog vremena prouzrokovanog statičnim životom u „enklavi“ ili zbog toga što su počeli da umiru i moji vršnjaci od kojih sam neke poznavao, odslušao bi do kraja objavu „sale“.

Iz nekog razloga odlučio sam da to i sada učinim. Hodža je na kraju sale sa minareta objavio da je preminuo H. K. Skočio sam sa stolice, nisam mogao da verujem, zamolio sam suprugu da za trenutak ućuti, načuljio sam uši da bolje čujem salu, znajući da hodža po pravilu dva puta izgovora ime preminulog i vreme sahrane. Hodža je još jednom sa minareta džamije donjeg albanskog dela grada glasno ponovio: „Kadek H. K., është xhenaza në orën 14:00.”*  (*Umro je H. K., sahrana je u 14:00 časova).

Spustih se na stolicu i dalje ne verujući u ono što sam čuo. Nije valjda on! Kad sam se malo pribrao od šoka, pomislio sam da možda ipak nije on, jer u gradu sa oko 25.000 hiljada stanovnika, verovatnoća da još neko nosi to isto ime i prezime je velika. Osim toga H. K. je relativno mlad i nije još dospeo u godine kada je smrt očekivana. Zbog ovakve sumnje odlučih da nastavim da budem oprezan i da se ne opuštam sve dok ne proverim ovu vest.

Nekoliko meseci kasnije kada smo mi Srbi konačno počeli oprezno da izlazimo iz „enklave“, pre svega radi nabavke namirnica, sreo sam u tržnom centru N. J. kome sam takođe bio šef u bivšem preduzeću i koji je bio kolega sa ovim H. K. Dobri i skromni N. J. bio je jedan od retkih albanskih poznanika sa posla koji mi se nakon rata redovno i bez ikakvog ustezanja javljao kad god bi se negde sreli. Posle uobičajenog međusobnog raspitivanja o našem zdravlju i zdravlju članova naših porodica, upitah ga na kraju, kao uzgred, za H. K. Rekoh: „Čuo sam kako je odža pre izvesnog vremena sa džamije objavio da je umro neki H. K., pa je l’ to naš H. K.?“ Inače, N. J. je bio jedan od prisutnih kada mi je H. K. uputio pretnju koja je izrodila ovu priču.

„Jeste“, odgovorio je i primaknuvši mi se bliže dodade: „Jednog se dana  iznenada ranije vratio kući i zatekao ženu sa drugim, pa je od tog šoka i stresa dobio rak na mozgu i od toga, nedugo zatim, preminuo u teškim mukama“.

„Uh, šteta“, rekoh i rukujući se rastah se od njega.

Izađoh zbunjen iz tržnog centra prepunog ljudi i tek kad na parkingu sedoh u svoj auto i osetih intimu zatvorenog prostora, duboko uzdahnuh. Osetio sam veliko olakšanje, kao da mi je sa srca pao veliki kamen, kao da sam ponovo slobodan, ako se Srbi na Kosovu i Metohiji uopšte mogu tako osećati.

Sedeo sam tako neko vreme nepomičan u autu i razmišljao o svom životu. Još jednom se uverih kako je Bog velik i milostiv prema meni nedostojnom. Rastužih se kad se setih svojih grehova i obuze me pokajanje kao nikada do tada. U tom pokajničkom raspoloženju, perifernim poljem svoga vida osetih kako me izbliza posmatraju nečije oči. Pođoh pogledom ka njima i nađoh ih na ikonici prilepljenoj na komandnoj tabli auta na kojoj su me dočekale tužne oči Svetog Arhiđakona Stefana zaštitnika moje porodice i kao da mi njima poručivao: „Opet mi nisi verovao. Hajde kreni, šta čekaš, idemo dalje.“

Ko pretrpi do kraja, taj će se spasti. (Jevanđelje po Mateju, 24:13)

Gospode Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj me grešnog.

Autor: Dejan Baljošević