autor:Milan Ružić
Kada smo tačno došli i naselili ova bogata prostranstva koja se danas Srbijom zovu, to ćemo ostaviti istoričarima da se imaju još oko nečega svađati, a mi ćemo reći da od našeg dolaska ovde, zemlja je počela da rađa, da daje, da se Bogu moli…
Podigli smo male drvene udžerice i nazvasmo ih kućama, zacrneše se šindre po krovovima kao jata vrana raskriljena nad porodicama koje se drznuše da žive u tim pletenim kutijama od blata i kovanicama od drveta na području trusnom ne po svojoj geografskoj odlici, već po onoj višoj, nametnutoj. Ovo tlo se ljulja čas pesmom ratara, čas smehom dece koja razdrljena u belim haljinama tabanaju ka školama, a čas bajonetima, bombama, kočevima, jataganima, šlemovima… Niko manje nekom drugom nije skrivio nego mi, a niko više od nas nije stradao. Ni dan-danas nismo sigurni da li je to prokletstvo, na šta najviše liči, ili je to dar s neba narodu koji bi se u miru međusobno potamanio da nas u tome ne spreči i naprasno ne ujedini namera neke velike sile koja bi da nas zatre. Zamislite samo… Narod koji se zatire sam, a kad mu to čini neko drugi, taj narod motkom i praćkom obara utvrđena carstva, svrgava careve, rešava se prestolonaslednika, preorava puteve carstava, zatire azijske tigrove i evropske vukove.
I kad kupka u krvi prestane, ohlade se stradalnici, zemlja se nahrani kostima, čizme se nagaze lobanja i lešinari odu punih stomaka, komšija komšiji pomera među, brat brata od kuće tera, muž zaključuje o ženinom moralu za vreme okupacije, sestre zakrve oko momaka kojima lepo stoji uniforma, a deca se međusobno dele i svađaju. I udari Vojvođanin na Moravca, Zlatiborac na Beograđanina, Šumadinac pljune Hercegovca, Crnogorac i Južnjak se kuburaju…
A onda nekako svi o tome ćutimo dok dižemo nove crkve, svaku za po jedan porodični greh prema svojima, niču svetilišta, obnavljaju se manastiri, njive otežaju od plodova, zacari neka vrsta uzdržane sreće, valjda da ne čuje zlo, pa se svi smeše ispod brkova, nalivaju rakijom i sva ona bivša prostota i glupost prerastu u obešenjaštvo, a narodu dosta, pa uživa da ko ne vidi, srećne se oči naveče sakriju iza kapaka.
Čim neki novi top grune, pa preduhitri petlove, rastera kišne oblake koji bi pojili naša polja, opet trpaj u torbe gaće i čarape, navlači gunjeve, skidaj puške s tavana, a male ikone meći u džepove da nam se nađu, pa kud koji, iliti kud komanda naredi. Opet ide Srbin da gine u ratu kojim se za mir bore neke velike države. Mi smo narod koji najposlušnije reaguje kada prekida sopstveni mir, ili barem njegov privid, i odbacuje svoje blagostanje ne bi li pomogao državi koja i nije u nevolji, ali joj se priratovalo ili je nestalo novca koji mi nikada nismo ni imali, jer smo imali sve drugo.
Pa se ponovo nađemo u belosvetskim igrama šaha, karata, kockanjima za prevlast nad zemljom koja nije naša, ali se od nas svakako očekuje da izginemo u što većem broju za pravdu i veru koje uopšte nisu nikada ni bile ulog ratova u koje smo bili uvučeni.
I opet je brat bratu brat, nanovo se muž i žena vole na rastancima, iznova se deca okupljaju da zajedno brinu o porodičnim kućama i njivama i stradaju na pragovima, pa se ponovo sve kuće zacrne od vatri na kojima se srpski narod peče otkako je progledao.
Više i ne znamo koliko je ratova bilo kojima smo ustupali zemlju ne naplaćujući mu kiriju, već ga hraneći rođenom decom i sopstvenom krvlju. Takvi gosti nas nikada nisu zaobišli, niti će, pa se onda često pitam čemu to hvaljenje i kićenje gostoprimstvom kad je ono svaki put bilo lep izgovor za naše kućepalitelje da nam se predstave kao gosti.
Evo, ne znam koliko godina smo ovde, koliko smo ratova preživeli, koliko puta Đavola sahranili, koliko dece izgubili, koliko očeva zakopali, koliko majki smirivali u kuknjavi, koliko dedova po rovovima ostavili, koliko pradedova skidali sa vešala, koliko žena obeščašćenih smirivali, koliko braće na leđima sa frontova donosili, koliko sestara tešili, koliko se rođene krvi napili i koliko carstava srušili… I još uvek nismo ništa pametniji, niti smo manje na sebe nasrtljivi, niti smo krv svoju užarenu i uzburkanu smirili, niti se nje nadostili i napili.
Predigli kuće, ovaj put malo jače ozidane da se i okupator namuči kad ih bude u vazduh dizao, da se unuci duže svađaju oko njih dok se budu polako raspadale i nicale kao seme razdora iz ostavinskih rasprava. Okrečili smo ih u belo, okitili crepovima crvenim od nadolazeće krvi i zvučno ih izolovali da ne čujemo komšiju koji vapi za pomoći ili ratne trube i sirene kada između proleća i leta ponovo počne neki novi rat.
Narod smo namučen istorijom i navikao na snalaženje toliko da se i miru ne opuštamo, pa ni u blagostanju ne nakupimo onoga čega smo željni. Grabimo sa svih strana dok i svoje pretke gladne ne najedemo. Samo smo sad obezemljeni, jer nam je ispod časti robovanje njivama sa kojih posle žanjemo svoju slobodu, ali rado robujemo kancelarijama, platama i mišljenjima drugih kao da ovde ima nevinih i onih koji nisu nikada ništa zgrešili. Nema ovde čoveka bez greha. Nema crkve koja bi primila sve one koji bi se morali ispovediti. Nema tri kuće da međusobno svi njihovi stanari govore jedni s drugima. Nema groba u koji neko nije uzaludno legao. Nema njive koju će neko obradovati. Nema majke koja će svoje dete ovde zadržati zajedno sa svojim suzama. Nema očeva, odavno su ih odneli ratovi, sekiracija i sopstveno srce. Nema onog naroda koji bi sa tri praćke srušio Austrougarsku. Ili ima, ali ih mi od ovih grlatih kabadahija ne vidimo.
Kakav god da je ovaj narod što Srbiju danas otadžbinom naziva, koliko god bio iskvaren ili ispravan, s kim god živeo, koga god slušao, koliko god na svoju štetu radio, koliko god sebe unizio i upropastio, koliko god se zanosio, koliko god nestajao i prestajao da veruje, koliko god kuća zaparložio, međa pomerio, svađao se na slavama, a po rovovima mirio, koliko god me nekad bilo sramota, koliko god me iznova nervirao, koliko god ogrezao u beznađe, koliko god moral zatravio, koliko god škola pogasio, koliko god reči pogazio, koliko god suza zbog njega prolio, koliko god čoveka svećom tražio, koliko god on bio naopak – ja ne mogu da ga ne volim, ne mogu da se za njega Bogu svakog jutra ne pomolim i ne mogu da se njime ne ponosim! I kakav god moj narod bio, sigurno sam i ja takav. A ako smo toliko rđavi, zašto nas Bog onda trpi? E pa, verujem da nas trpi, jer samo On zna kakvi smo i da ispod ove naše zadrtosti i truleži cvetaju dobrota, istinoljublje i ljubav i da baš to što mnogo hoćemo, a ne vidimo da već previše imamo, dovodi do toga da se čovek svađa sam sa sobom, pa neretko lane i na Gospoda.
Ej, Srbine, sve to činiš i još uvek postojiš… Miljeniče gospodnji…
