Srbska crkva i 27. mart 1941. godine

Patrijarh Gavrilo o 27. martu

Uputno bi bilo da se ovde naznači i šta je pa­trijarh srb­ski gospodin Gavri­lo (u svetu Đorđije Dožić) ne ma­reći za “istorijsku distancu”, izgovorio na be­o­grad­skom Radiju o prilikama nastalim neposredno po vojnom udaru:

“Pred našu naciju u ove dane sudba je ponovo bila stavila pi­tanje: kome će se privoleti carstvu? Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor: privoleli smo se carstvu nebeskom, to jest car­stvu Božijem istine i pravde, narodne sloge i slobode. Taj večni ideal, nošen u srcima svih pravih Srba i Srpkinja, čuvan i raz­gorevan u svetilištima naših pravoslavnih hramova i ispisan na našim krstašima barjacima, jutros je osvanuo čist i svetao kao sunce, očišćen i opran od prašine, navejane na nj, i od svake mrlje… Čeda moja, u Duhu svetome, ponizimo se svi pred Bogom i uspravimo se pred ljudima. Ako je Bog s nama, šta nam mogu ljudi? Ako je živeti, da živimo u svetinji i slobodi; ako je mreti, da umremo za svetinju i slobodu, kao i mnogo miliona pravoslavnih predaka naših” (Memoari patrijarha srpskog Gavrila, Beograd 1990, 251).

Ukoliko se ovom Patrijarhovom govoru može pripisati trenutno oduševljenje onim što se događalo tek neki sat ranije, na­vešćemo ovde i nekoliko njegovih poruka izgovorenih tri dana kasnije, u tekstu pod naslovom U čemu je značaj 27. marta?

“27. mart je po svom delu i značenju veliki dan, koji nas je u svojoj odluci i patriotizmu podigao do najvišeg stepena do kojeg ljudi mogu doći. On je izraz i osećanje celokupnog srpskog naroda, izraženog u mislima i delu i kao takav ima osobiti značaj. On nas je munjevitom brzinom sve sjedinio u svetosavskom rodo­ljublju, diktovanom našom čašću, koja ima jaku opojnu snagu i deluje kao opijum na naša patriotska osećanja, koja su nam u krvi urođena iz mleka majčina. To simboliše našu rešenost u spre­m­nosti za najveće žrtve, ako to vitalni interesi traže od nas. 27. mart o tome je očigledan dokaz; on je bio prouzrokovan nesreć­nim 25. martom oličenim u izdaji, nacionalnoj sramoti i gaženju životnih interesa našeg naroda, što ne može nikada imati svo­je opravdanje. Slabići su nas bili predali bez borbe u naručje naj­ljućih neprijatelja, ne vodeći računa o našoj prošlosti i na­šem stavu. Bez otpora smo bili izvršili kapitulaciju i tako sa­mi sebi vezali ruke za dalju akciju. Mi smo (“množina veličanstva”, Patrijarh – IP) pokušali da urazumimo one koji su doveli do 25. marta, da njihov put vodi u izdaju i bespuće. Ništa nam nije pomoglo da ih odvra­ti­mo od njihovog stava, ali mi smo spasli svoju dušu, jer smo re­kli istinu, koju je ceo srpski narod osećao i želeo. U prilog o­vo­ga, najbolje je svedočanstvo da je naša prestonica doživela najveću svoju radost i zadovoljstvo. Ceo rodoljubivi Beograd iza­šao je na ulice, da manifestuje svoju volju i odanost i saglasnost sa izvršiocima ovoga istorijskoga akta. Može li biti većega dokaza od toga? A šta tek da kažemo o svima rodoljubivim manifestacijama koje su se odigrale u našoj zemlji sa izvođenjem 27. marta? To je istorija i dokumenat, koji će za buduća pokolenja bi­ti najveće merilo 27. marta i njegove uloge za naš narod…

…To treba da bude za svakoga Srbina najveća čast, da pripada srpskoj rasi, koja je muški izvršila svoju dužnost prema svome narodu. To je pobeda ne samo naša, nego i celog slobodnog sveta, koji se bori na smrt i život protivu Hitlerove bezbožničke tiranije, jer ona ubija ljudsko dostojanstvo i pravo na život i slo­bodu. Milioni ljudi trpe od bezakonja i haosa koji je besprime­ran u ljudskom rodu. U takvoj očajnoj situaciji došao je 27. mart da ublaži, kao ‘melem na ranu’, sve nesreće prouzrokovane Hit­lerovim ognjem i mačem. Izabrali smo put Golgote i napojili svet našom hrabrošću, čime smo se uzvisili u prve redove najve­ćih nacija…

…Sa 27. martom, mi smo još jednom potvrdili svetu da smo ni­kli iz viteštva i da za svoje ovenčane ideale umiremo kao ljudi najslavnijih plejada! Munjevitom brzinom mi smo negirali Hitlerov diktat i udarili mu šamar u lice, i dali mu muški odgovor: ‘Ne!’, kako to dolikuje Srbinu! Što je glavno, mi smo to učinili danas, kada je Hitler na vrhuncu svoje moći i kad ceo svet živi u strahu od svih iskušenja, koji mogu svakoga časa da otkriju iznenađenja i planove Hitlerove u završnoj fazi; a ona će biti najkrvoločnija… Za Srbe nije bilo drugog izbora, osim ovoga, kao što ga nije bilo ni sa prvim slobodnim Vidovdanom od Kosova, 1914. godine… Vidovdan i 27. mart su istovetni i po zna­čenju i po sadržini! Oba vode Carstvu Nebeskome u odricanju ži­vota u korist otadžbine! To je bio i ostao ideal i tradicija srp­skog naroda kroz vekove. Oba ova slavna dana dodiruju se i dopunjuju! 27. mart je zadojen kosovskom etikom i duhom Njegoševe borbe, koja proklamuje krajnje ljudske mogućnosti, koje su us­lo­v­ljene gubitkom života u spasavanju otadžbine! To za svakoga Srbina treba da bude nacionalno Jevanđelje i večni zakon, bez ma kakvog dvoumljenja, kao što je to dosledno izvršeno u zoru 27. marta…

…Sa 27. martom mi smo koraknuli dalje od svoje propasti i time smo obogatili najslavnije stranice svoje istorije; sa ovim delima je iznikao veliki praznik kao pobednik naše volje, koji će kao večita luča sijati budućim pokolenjima u prikazivanju gigantske borbe iz ovog rata, na koju će ona (tj. buduća pokolenja) gledati sa gordošću. Tako isto kao što i mi gledamo na prve među najboljima koji su svojim mačem u rukama raskinuli lance na­šeg ropstva i junački osvetili Kosovo, dovršivši vekovni san naših dedova u oslobođenju i ujedinjenju i položivši večne te­me­lje naše mile otadžbine, dajući rado svoje živote na večni ol­tar slobode, da bi tako zauvek živeli u srcima svih Srba!” (Memoari patrijarha srpskog Gavrila, Beograd 1990, 270-273).

Patrijarhove reči o Carstvu nebeskom i, posredno, o Srbima kao nebeskom narodu, mogu se objašnjavati isključivo vezano­šću srbskog naroda za sopstvenu tradiciju i, sa tim u vezi, za ne­prestanu borbu za sopstveni opstanak. A zarad onih Srba koji se prema srbskoj tradiciji (tradiciji naroda iz koga su potekli, ali mu, po sopstvenom izboru, više ne pripadaju) odnose potce­njivački i posprdno, valja dodati da samo u Srba postoji kult iz koga je proisteklo imeno­va­nje brojnih predačkih kolena: od oca, dede i pradede, preko ču­kundede, navrndede i askurđela, do kun­đela, kurlebala i sukur­dola. Za onoga koji broji svoje pretke, tih je kolena ukupno devet; taj isti broj sreće se i u biblijskoj po­ruci da će grehovi otaca pa­sti do devetog kolena, što je Srbe, za­brinute za svoje potomstvo, uvek upućivalo i na kultne obzire pre­ma sopstvenim precima. Drukčije rečeno, sve što jedan Sr­bin uradi za svoga zemaljskog života, tiče se ne samo njega i nje­govih potomaka, već i njegovih predaka nastanjenih u Carstvu Ne­bes­kom, odnosno u Nebeskoj Srbiji koju čine svi Srbi od počet­ka. Nebeska Srbija kultno je mesto u kome će se, jednoga dana, pored onih koji se sada tamo nalaze, naći i savremeni Srbi i brojna ko­lena njihovih budućih potomaka. Samo zbog toga, zbog takvog shva­ta­nja Carstva Nebeskog i Nebeske Srbije, patrijarh Gavrilo po­mi­nje vekovne sne naših dedova i sve­sne žrtve njihovih potoma­ka, koji su rado davali “svoje živote na večni oltar slobode, da bi zauvek živeli u srcima svih Srba”, i onih u zemaljskoj, i onih u Nebeskoj Srbiji.

27. mart, zvanična verzija

Za zvanično tumačenje dvadesetsed­momartovskih događaja najprikladnije je pozivati se na Enci­klopediju Jugoslavije i Vojnu enciklopediju, budući da su njiho­vi tekstovi pisani krajnje sintetski, sub specie aeternitatis, sa gledišta večnosti, u uverenju da će nadživeti brojne čitalačke generacije.

Ova druga veli da “posle porobljavanja zapadne i srednje Evrope, Nemačka i Italija pojačale su pritisak i na Kraljevinu Ju­goslaviju, čiji je položaj, ulaskom nemačkih armija u Mađarsku, Rumuniju i Bugarsku, i zahtevom Nemačke da pristupi Troj­nom paktu, postao sve teži. KPJ je upozorila narode Jugoslavije na tu opasnost, ističući da sile Osovine nameću svoju volju ma­lim evropskim zemljama drsko i brutalno, pri čemu im pomaže buržoazija, koja prodaje neza­vi­snost zemlje, samo ako je uverena da će osvajač štititi njene in­terese. Polovinom marta 1941 C(en­tralni) K(omitet) KPJ ob­ra­tio se svim progresivnim i patriot­skim snagama da stupe u borbu za nezavisnost Jugoslavije… Krun­sko veće i vlada prihva­tili su 20. marta… nacrt ugovora o pris­tu­panju Trojnom paktu, upoznali sa njegovim sadržajem opozici­one građanske politi­ča­re i, 25. marta u Beču, predsednik vlade Dragiša Cvetković i mi­nistar Aleksandar Cincar-Marković potpisali su ugovor o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Dan ranije P(okrajinski) K(omi­tet) KPJ za Srbiju obratio se narodu proglasom da ispuni svoju dužnost i da spreči potpisi­vanje Trojnog pakta, koji znači si­gurnu i sramnu smrt našoj dr­žavi, našoj slobodi i našem na­rodu, te da stvori vladu nacio­nalne snage i odbrane. (Intere­san­tno je da Nikola Milovano­vić, glavni izvor za priče o 27. martu, uopšte ne pominje taj pro­glas. I inače, u mnogim stvarima njemu je teško verovati, naro­čito zbog toga što prečesto izbegava da pomene imena, čak i kad su ona jednako važna kao i sami događaji: ‘jedan britanski novi­nar koji je dugo bio u Beogradu’; ‘jedan ju­goslovenski novinar ko­ji se našao u Njujorku’; ‘jedan istaknuti komunist’; ‘jedan istak­nuti omladinac Srpskog kulturnog klu­ba’; ‘jedan beogradski novinar, poznati anglofil’; ‘jedan istak­nuti komunist, poznati be­ogradski profesor, kojega su mnogi iz okupljene mase i lično poznavali, prosto je upalio slušaoce’; ‘jedan jugoslovenski novi­nar koji se tada, kao dopisnik, nalazio na dužnosti u Višiju’… – IP). Iste večeri… počele su de­mon­stra­cije… da bi 27. marta do­stigle kulminaciju. – Prozapad­no orijentisani ofici­ri i poli­ti­čari, podsticani i potpomog­nuti od britanske i ame­ričke di­plomatije i njihovih obaveštaj­nih službi, pokušali su da pri­vo­le prvog namesnika, kneza Pav­la, na obrazovanje vlade koja bi regulisala odnose s Ne­mačkom i Italijom bez ulaska Ju­goslavije u Trojni pakt, a u slučaju napada sila Osovine tražila oslonac na zapadne savez­nike. Ali, kad je knez Pavle prihvatio pristu­pa­nje Paktu kao je­dinu alternativu, a videći da se u naro­du nepove­re­nje prema ta­kvom stanju stvari poslednjih dana is­po­ljilo s tolikom sili nom da je pretilo javnom poretku, i da bi ušte­dili zemlji jednu revoluciju, zavere­nici su u ranim ča­so­vima 27. marta izvršili vojni puč, zbacili vladu Cvetko­vić­-Maček i namesništvo, i ob­ra­zovali vladu sa generalom Du­ša­nom Simo­vi­ćem na čelu. Taj akt pozdravile su sve rodoljubive sna­ge u Kra­ljevini Jugosla­viji, izražavajući u ma­sovnim mani­fe­stacijama i demonstra­ci­jama rešenost da bra­ne zemlju… Or­ga­ni­zatori tog snažnog pok­re­ta bili su komuni­sti koji su… iza­šli iz ilegal­no­sti i javno istupali na masovnim zborovima, tra­žeći pakt o uzajamnoj pomo­ći sa SSSR, raspušta­nje koncen­tracionih logo­ra, oslobođe­nje političkih krivaca, stvaranje narodne vlade i dr. Međutim, vlada Dušana Simovića uveravala je Nemačku i Italiju da svi ugovori od ranije ostaju na snazi, pa i Trojni pakt. Zakasneli po­kušaji Simovićeve vlade da Jugo­sla­vija sa vladom SSSR sklopi vojni savez imao je cilj da posrednim putem spreči napad Italije i Nemačke na Jugosla­viju, a ne i us­po­stavljanje iskrenih odnosa sa SSSR i demokrati­zaciju jugo­slo­venskog društva. Pored toga, vlada je vodila tajne pregovore sa Velikom Britanijom o zajed­ni­čkoj odbrani i tra­ži­la pomoć u naoružanju od SAD, ali nije umela da objavi opštu mobili­za­ciju i druge mere koje bi omogu­ćile duži i organizo­va­niji ot­por­” (Vojna enciklopedija, knjiga 2, 591, lat).

Ona prva više se bavi ideološkim aspektima celog događaja; u prvi plan isturene su navodne ocene Komunističke partije Jugoslavije s početka marta 1941. godine, kad su započeti prego­vo­ri jugoslovenske vlade sa Nemačkom o pristupanju Trojnom pak­tu, da je rat imperijalistički, da je, sa tim u vezi, nastavljena “in­te­n­zivna aktivnost na pripremama za odbranu zemlje od fa­ši­stičke agresije” i da je narod upozoren “da vlada priprema iz­daju zem­lje”.

Neobično je u celoj toj enciklopedijskoj priči što su se njeni autori, 1984. go­dine, u vreme kad Srbska crkva baš i nije bila u milosti post­bro­zovske vlasti!, setili da među one koji su se pro­tivili potpisi­va­nju Trojnog pakta svrstaju i Srbsku pravosla­vnu crkvu (Enciklopedija Jugoslavije, knjiga 3, 699-700, lat).

Srbska crkva protiv Pakta

Može biti da je tako “veliko­du­šno priznanje” odato Srbskoj pravoslavnoj crkvi samo zbog toga što se nisu mogli izbeći Me­m­o­ari patrijarha srpskog Gav­rila (za koje se znalo, iako tada još nisu bili objavljeni) i ono što je bilo napisa­no u njima, naročito sledeće:

“Mi smo sve činili što smo mogli da uradimo, u zajednici sa političkim i nacionalnim predstavnicima srpskog naroda, da bismo onemogućili potpisivanje kobnoga Pakta sa silama Osovi­ne… Na mome sastanku sa Kraljevskim namesnikom dr Stanko­vićem (Radenkom – IP), 8. i 19. marta, ja sam jasno predočavao, kakve posledice mogu da dođu ako se vežemo sa silama Osovine. Pre svega, ja sam tražio ono što je narod želeo a i njegovi predstavnici, da se ob­razuje jedna Vlada od svih stranaka sa srpske strane i ljudi koji predstavljaju srpski narod. Hrvati i Slovenci su imali u tom pogledu svoje predstavnike. Srbi su bili lišeni toga prava… Ja sam 19. marta predao kraljevskom namesniku dr Stankoviću me­mo­randum u ime Srpske pravoslavne crkve po pitanju primanja Trojnog pakta, gde je rečeno sve ono što je bilo nužno i potreb­no, sa dokumentacijama: kakve će teške posledice biti, ako se Pakt potpiše sa silama Osovine. Kraljevsko namesništvo tre­ba o to­me da vodi računa. Ja sam uradio ono što je narod od mene tražio, preko svojih delegacija. Eto, radi takve nesrećne poli­tike Kra­lje­v­skog namesništva, koju srpski narod nije mogao ni sa čim da o­pravda, moja je dužnost bila: da na želje i apele na­roda, učinim sve što mi je bilo u mogućnosti da odvratim Kra­ljevsko namesni­štvo od njegove nenarodne politike, koja je bila oličena u slabo­sti pred zahtevima Hitlerovim. Ja sam poslednji put opomenuo Kraljevsko namesništvo, da ne napravi ni jedan nepromišljen akt, koji bi bio u suprotnosti sa stavom naroda. Svi pokušaji ko­je je činio knez Pavle, preko raznih ličnosti, koje su kod mene dola­zile da me ubede (da podrži odluku o pristu­panju Trojnom pak­tu – IP), bili su potpuno negativni. Ja nisam hteo ni po koju ce­nu da izdam Svetosavsku crkvu, njenu prošlost i tradiciju, zatim osveštane interese srpskog naroda, a naroči­to našu čast i dostojanstvo, koji su dovedeni bili u pitanje. Mo­ji odnosi sa kne­zom Pavlom bili su rđavi i hladni još od po­če­tka. Ja sam save­to­vao knezu Pavlu, da postepeno vrati parla­men­tarni sistem vla­da­vine, koji je bio oduzet 6. januara 1929. go­dine…

Ja sam bio pozvan od strane kneza Pavla na ručak u Beli dvor, 23 marta, dva dana uoči potpisa samog pakta. Ja sam ovaj poziv primio sa malo nade u ma kakav uspeh. Stvar je bila odlu­čena i svr­še­na, kako je to Hitler diktovao na sastanku sa knezom Pavlom. No bez obzira na sve to, svi smo mi želeli da učinimo sve što je bi­lo potrebno i što se moglo učiniti, da sačuvamo naš obraz i čast srpskog naroda, pred budućim pokoljenjima”.

Mada je Knez, posle ručka, pokušao da Patrijarha uveri u te­ško stanje u kome se Jugoslavija nalazi, zbog čega je Kraljevska vlada “podnela svoj predlog Kraljevskom namesništvu, da moramo bezuslovno da primimo pakt sa silama Osovine”, koji će Ju­go­slaviji garantovati suverenitet i državne granice, Patrijar­hov stav bio je vrlo jasan:

“Kakav pakt pobogu, Vaše Visočanstvo, bez dogovora i odluke celog našeg naroda? Pogotovu kad je ceo narod u suprotnosti sa tim. To je nemoguće da se izvrši, kako je to Kraljevska vlada va­ma predložila. Moja je dužnost da vam otvoreno kažem: da bi pristupanje naše države Trojnom paktu i njeno opredeljenje za Osovinu, uništilo životnu snagu i moral našega naroda. Pogo­dio bi njegova rodoljubiva osećanja i duboko uvredio njegov po­nos i njegove tradicije i ideale… Naš je put u prošlosti bio za krst časni i otečestvo. Tako su naši dedovi radili, i tako su se oni borili sa neprijateljima, da ne bi postali nosioci izdajstva prema Crkvi i narodu… Ja smatram da taj njihov put mi moramo da nastavimo u svemu i da ga čuvamo kao zenicu naših očiju. To tre­ba da bude svetinja za svakog Srbina i svetosavca. To je naš večni put, sa koga se mi ne možemo udaljiti da ne bismo pali u prova­li­ju”.

Posle duže rasprave i Kneževih pokušaja da vodu navede na svoju vodenicu, Patrijarh je još rekao:

“Visočanstvo, ja sam danas izvršio svoju dužnost prema otadžbini i rekao vam ono što je istina. No vi ste, kako mi izgleda, pali pod uticaj ljudi koji vas okružuju, i koji vas ni u kom slučaju ne obaveštavaju o današnjoj političkoj situaciji u zem­lji, i o neraspoloženju našega naroda prema ovoj politici koju vi želite do kraja da opravdate, ne vodeći računa o našim pa­t­riotskim osećanjima, što nas je najdublje ožalostilo… Na osno­vu svega ovoga što sam vam izložio, i na osnovu odgovora Vašega Visočanstva, meni ništa drugo ne preostaje, nego da nastavim put sa narodom do kraja, i da sa njime podelim čašu gorčine koja nam je pripremljena. Ako bude trebalo ići i dalje od ovoga, ja ću se rado povući u manastirsku ćeliju, da tamo dokrajčim svoj če­merni život, svestan da sam sve pošteno i dosledno učinio pre­ma Crkvi i narodu, kako to moj položaj zahteva. To će biti moj po­slednji protest protivu jedne ovakve politike, koja nas vodi na potpunu stranputicu, i koja je potpuno u protivnosti sa na­šom tradicijom, našom časti i svim drugim što nas krasi kao ljude” (Memoari patrijarha Gavrila, 166-178).

Sila Boga ne moli

Bez obzira na sve prigovore i savete sa strane (Enciklopedija je najpre pomenula “antifašistički i patriotski raspo­lo­žene narodne mase”, a tek na kraju Srbsku pravoslavnu crkvu), “pred­stav­ni­ci jugo­slo­venske vlade Dra­gi­ša Cvet­ko­vić i Alek­sandar Cincar-Mar­ko­vić, na os­novu pret­hodne sag­la­snosti i odo­brenja Krun­skog sa­ve­ta na čelu s knezom Pavlom, 25. marta 1941. potpisali su u Beču Pro­tokol o pri­stupanju Jugosla­vije Trojnom paktu. To je izaz­va­lo ogorčenje i ma­sovne proteste najširih naro­d­nih masa. Ilega­l­na KPJ, čiji su najis­ta­k­nutiji rukovodioci javno istupali, orga­nizovala je ma­sovne demonstracije… Pod u­ti­cajem snažnog neza­do­voljstva u vojsci, u atmosfe­ri stvorenoj ovim demonstra­cija­ma, grupa ofi­cira, os­la­njajući se pre svega na vazduhoplovstvo, izvršila je u noći iz­među 26. i 27. marta državni udar, zbacila na­mesništvo i vla­du Cvet­ko­vić­-Maček, proglasila kralja puno­le­t­nim i for­mi­rala vladu na če­lu sa genera­lom Dušanom Simo­vićem”.

U EnciklopedijiJugoslavije biće još naznačeno da je KPJ pozdravila us­postavljanje vlade đenerala Simovića, “ali je ubrzo uočila njenu nedoslednost u unutrašnjoj i spoljnoj politici”, te je njen (Par­tijin – IP) Centralni ko­mi­tet “u svom pro­glasu od 30. marta ponovo postavio zahtev da se za­klju­či pakt o uza­ja­m­noj pomoći sa Sovjet­skim Savezom i preduzmu me­re za demokratizciju zemlje, obezbe­đenje nacionalnih prava i sloboda i jača­nje njene od­brambene spo­sobnosti”.

Bez obzira na činjenicu da je Jugoslavija nedugo zatim “posta­la plen agresivne najezde fašističkih armija sa svih strana, 27. mart je pokazao snagu KPJ i njen uticaj u masama i doprineo in­tenziviranju revolucionarnih procesa koji će ubrzo prerasti u narodnooslobodilački rat u Jugoslaviji” (Enciklopedija Jugoslavije, knjiga 3, 699-700, lat).

Zanimljivo je da se osnovni tekst maločas uzgredno pomenutog Nikole Milovanovića ne bavi  direktno “snagom KPJ i nje­nim uticajem u masama”; “ideološku potporu” narodnim masama, u vidu jednog proglasa, on sme­šta tek u napomene svoje knjige (što upućuje na zaključak da ta­kvog pro­g­la­sa nije ni bilo), citirajući neki neidentifikovani proglas Cen­tralnog komite­ta KPJ upe­ren protiv name­re jugoslovenske vla­de i kneza­-namesnika Pavla da potpišu Troj­ni pakt:

“Današnja vlada sprema izdaju. Za neki dan treba da se potpi­še Trojni pakt koji znači sigurnu i sramotnu smrt našoj dr­ža­vi, našoj slobodi i našem narodu. Prvi put u našoj istoriji treba pred tiranima da kleknemo, da na kolenima potonemo u be­ščašće i ropstvo. I to danas, kada je ceo narod, u svim krajevima države, svih staleža i uzrasta, ustao isto kao 1912, 1913, 1914, i kada je imao samo jednu dušu, jednu volju i jednu misao, da na ži­vot i smrt brani svoju najveću tekovinu i svetinju – nacionalnu slobodu i nezavisnost.

Nećemo ni Trojni pakt, ni instruktore, ni turiste, ni privre­d­ne stručnjake, ni čišćenje neprijatelja Osovine. Hoćemo vla­du nacionalne sloge i odbrane. Sve za čast i slobodu! Čast i slo­boda ni za šta!” (Nikola Milovanović, Vojni puč i 27 mart, Beograd 1960, 294).

Koliko je Komunistička partija bila zainteresovana za “nacionalnu slogu”, vidljivo je i iz nešto kasnijeg proglasa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (15. aprila 1941, da­t­om iz Zagreba, pod okriljem tek stvorene ustaške Nezavisne Dr­žave Hrvatske), koji “narode Jugoslavije: Srbije, Slovenije, Cr­ne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Vojvodine” pozi­va da “ne klonu duhom, zbiju čvršće svoje redove, dočekuju uzdig­nute glave i najteže udarce”.

Uočljivo je da se ne poziva “narod Hrvatske” jer se smatra da je stvaranjem ustaške Hrvatske suzbijena “srbska hegemonija”, da Hrvati nisu “klonuli duhom”, da su “čvrsto zbili svoje redove” i da su spremni da “uzdignute glave dočekaju i najteže udarce”; kako im Nemci nisu bili neprijatelj, oni su im bili pokrovitelj, “sumnjivi Srbi” i dalje su im bili jedini neprijatelj.

I lako je uočljivo da se poziva “narod Vojvodine”, što znači da su komunisti već tada “videli” razbijenu Srbiju i da su Vojvodinu Srbsku već tada “svojatali” za ustaše. Kad je Josip Broz mnogo poznatiji kao Drug Tito Jaše Na Čelu Kolone, sredinom maja 1941. godine otputovao u Beograd ne bi li tamo, u Sr­bi­ji, digao “ustanak”, nije Mile Budak, ideolog hr­at­skog ustaštva, uprazno “objašnjavao” da “nema dragocenijeg sredstva za uništavanje naroda u Srbiji od Tita i komunizma. Ti­to će zakuvati kašu u Srbiji, a ima popri­lič­no ludih Srba koji će krenuti za njim, a od toga se Srbi nikad neće oporaviti”. Istoga smisla bila je svega četrdesetak meseci “mlađa” izjava pomenutoga Broza, ovoga puta po dolasku u “oslobođeni” Beograd (krajem oktobra 1944), da se “mi u Srbiji moramo ponašati kao okupatori, Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti”.

Ilija Petrović
Izvor: balkanskageopolitika.com