Srbska Zemlja
Osvrćući se na mudrovanja “nekih” o konfederalizovanju brozovske Jugoslavije, pre tridesetak godina, početkom jula 1990, na zboru Srbske demokratske stranke u Belom Brdu, u Zapadnom Sremu, potpisnik ovih redaka reče da bi maksimalni cilj svake političke stranke srbske orijentacije morao biti da sve krajeve nastanjene srbskim življem uvede u novu jedinstvenu, samosvojnu i samostalnu državu pod imenom Srbska Zemlja.
I reče da bi taj i takav naziv, iako za srbska shvatanja o imenskoj strukturi pomalo neobičan, bio srodan sa mnogima koji se svakodnevno sreću u govornoj ili pisanoj upotrebi, ali o čijem se značenju i ne razmišlja: England (Engleska Zemlja), Holland, Niederland (Niska Zemlja, Nizozemska), Greenland (Zelena zemlja), Deutschland (Nemačka Zemlja), New Zealand (Zemlja Nove Usrdnosti). I u srbskoj istorijskoj i govornoj tradiciji, kao sećanje na srbsku državu u Zeti, često se može čuti izraz Zeta zemlja. Preveden i na druge jezike, naziv “Srbska Zemlja” na najprikladniji i najrazumljiviji način iskazivao bi suštinu srbske državne zajednice, srbskog etničkog prostora i srbskog nacionalnog i duhovnog bića. Svi srbski krajevi ušli bi u novu državu Srbsku Zemlju pod svojim zemljopisnim nazivom, ravnopravno, neopterećeni bilo kakvom ili bilo čijom veličinom, istorijom, zaslugom ili namerom.
Ni po čemu to ne bi mogla biti zamena za neostvareni projekat “Banovine Srpske Zemlje” koja bi, pored zamišljene “Banovine Slovenije” i već stvorene “Banovine Hrvatske”, obuhvatila preostale teritorije Kraljevine Jugoslavije, niti je to trebalo da bude podsećanje na trenutak u kome je, 1. decembra 1918. godine, regent Aleksandar Karađorđević pošto je primio Adresu Narodnog vijeća Države Slovenaca, Hrvata i Srba o sjedinjenju sa Kraljevinom Srbijom, “zaboravio” da uspostavi srbske etničke granice definisane petnaestak dana ranije Vojnom konvencijom koja reguliše uslove primene na Ugarsku primirja zaključenog između Saveznika i Austro-Ugarske, kako sledi: “Vlada Ugarska povlači sve svoje trupe severno od linije koju obeležava… tok Drave do spajanja ove reke sa granicom Slavonije-Hrvatske”, odnosno na pruzi od Oseka, pored Đakova, do Šamca, obuhvatajući celu Bosnu i Hercegovinu i Dalmaciju, do rta Planka, ili Ploča, na oko 35 kilometara vazdušne udaljenosti od Spljeta, zapadno.
Što će reći: Ugovorom o primirju s Ugarskom, Kraljevini Srbiji pripalo je celo jadransko primorje jugoistočno od rta Planka (Ploča), tako da ni Hrvatska (do tada austrougarska provincija) ni Crna Gora (do tada pod austrougarskom okupacijom), nisu ni mogle računati na učešće u bilo kakvom teritorijalnom ratnom “dobitku”. Ako tim ugovorom nije bila obuhvaćena i Slavonija (na zapadu najmanje do linije Barč-Jasenovac), ali ni još neki zapadniji srbski krajevi (Banija, Kordun, Lika, severozapadni deo Dalmacije…), krivica je do vojvode Živojina Mišića koji je “znanje” o srbskom etničkom prostoru na zapadnoj strani “naučio” od Ljube Kovačevića, glavnog sekretara Srbske kraljevske akademije i “još nekih profesora”, sve samih jadnih Srba.
Veliki delovi Srbske Zemlje poklonjeni su, tako, ne baš davnim srbskim krvnim neprijateljima, a novi svetski rat pružio je priliku istim tim neprijateljima da, zaštićeni novostvorenim granicama i ondašnjim “novim svetskim poretkom”, otpočnu sa još jednim genocidom nad srbskim narodom – što u Jasenovcu, što u Jadovnu, što na Pagu, što u Prebilovcima, što u Jastrebarskom, što u Glini, što u Sremskoj Mitrovici, što po bezbrojnim drugim stratištima, sve do Drine.
Ustaško-kominternovska koalicija, uz vrlo brojno učešće srbskih otpadnika okupljenih u komunističkom “kremu” spremnom da dokaže svoju pravovernost, nastavila je sa svojim poslom i posle Drugog svetskog rata, tako da su se i ustaše i komunisti hvalili kako su tokom rata pobili premalo Srba. Iz srbske nacije, pred našim očima, dekretom su isključeni rimokatolici i “upisani” u Hrvate, a potom su proizvedeni najpre Crnogorci i Maćedonci, nešto kasnije i muslimani. (Još pre skoro dva veka, Sava Popović Tekelija nepogrešivo je uočavao kakvim se sve stranputicama kreće srbski narod i uzalud nas učio “da se manemo tih naziva Bosanac, Dalmatinac, Srbijanac, Crnogorac, jer će neko naći opravdanje da od tih pokrajinskih naziva napravi posebne narode”, što je podstaklo Rajka Petrova Noga da uzvikne “svi smo mi, bre, Srbi!). U crnogorsku naciju uključeni su i oni Srbi koji sa pravom Crnom Gorom (Starom Crnom Gorom, bez Sedmoro Brda, Srbskoga Primorja i Stare Hercegovine) nisu imali mnogo veze, tako da će se, na primer, danas kleti u svoje crnogorstvo i mnogi Srbi iz Kuča čije su pretke, u Crnogorskoj pohari na Petrovdan 1856. godine, crnogorski vojnici podvrgli genocidu na način srodan, ili istovetan, zločinačkoj rimokatoličkoj ili muslimanskoj praksi u bivšim jugoslovenskim republikama Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i pokrajini Kosovu i Metohiji.
Najnoviji rimokatolički i muslimanski genocidni poduhvat protiv Srba začet je početkom devedesetih godina prošlog veka, u uverenju da Srbi kao nacionalitet više ne postoje jer su svi oni uplovili u vode jugoslovenstva i “bratstva i jedinstva”. Na sreću, bilo je Srba koji još nisu zaspali i koji su imali snage da se srbskom nacionalnom idejom suprotstave oživelom ustaško-rimokatoličkom i fundamentalističko-muslimanskom pokretu. U prvi plan oni su istakli viziju o Srbskoj Zemlji, državi svega srbskog naroda, Srba rasutih diljem zlosrećne avnojske (brozovske) Jugoslavije, a srbski nacionalni pokret najavili su kao jedinu mogućnost da se “za narednih hiljadu godina” reši srbsko pitanje. (Ako je poneko maštovitiji pominjao “Savez Srpskih Država”, “Zapadnu Srbiju”, “Sjedinjene Države Srpske”… bilo je to “tek da se nađe u divanu”). Samo se po sebi razume da su oni u takvim svojim razmišljanjima imali na umu i činjenicu da se na srbskim etničkim prostorima i u srbskom neposrednom susedstvu ništa neće dešavati bez manje ili više otvorenog uplitanja stranog faktora. I izražavali su bojazan da će za ostvarenje tako visoko postavljenog cilja strani faktor biti manja smetnja od prepreka koje budu postavljali internacionalistički (modijalistički) ili anacionalni “mislioci” iz krila srbskog naroda.
Taj srbski pokret pokazao je da je srbski narod postao svestan bezizlaza u koji je doveden višedecenijskim delovanjem svojih “nacionalnih” vođa, ali i svojim dotadašnjim prećutnim pristajanjem (iz najrazličnijih razloga) na izdaju sopstvenog nacionalnog, verskog i ljudskog bića. Stoga, može se smatrati razumljivim što promene u vlasti na samom početku devedesetih godina 20. veka i takoreći naglo vraćanje velikog dela srbskog naroda srbskoj istorijskoj svesti, razvlašćeni politički establišment anacionalne orijentacije, često i antinacionalne, nije shvatao kao politički poraz. Taj “vladarski krug” te će promene nazvati velikosrbskim nacionalizmom, produžetkom kolektivizma, obnavljanjem totalitarizma, neviđenom brukom i sramotom, kataklizmom, putom koji ima problema sa čovečjim izlazom.
U tako “zbunjenom” stanju, Srbiji i srbskom rukovodstvu (koje je tada oličavao Slobodan Milošević) uporno je prigovarano da nemaju nacionalni program. Svi će se prisećati, baš kao da im je to prethodnih decenija bio tekst za svakodnevno iščitavanje, da je polovinom 19. veka postojalo Načertanije (napisano 1844), i samo na osnovu te činjenice i saznanja da vek i po kasnije, posle velikih društvenih promena i u svetu i u Srbiji, u istoj toj Srbiji ne postoji neki spis slične namene, mnogi će tvrditi da je srbska politika zasnovana na improvizaciji, da ne postoji srbski nacionalni program, te da zbog toga što svakom Srbinu nije lično saopšteno šta u tom programu piše, ne znaju ni u čemu se sastoji srbski nacionalni interes. Pričaće se tako jer je ogromnoj većini srbskoga življa, bezmalo svima, i danas nepoznato da je Načertanije, u Garašaninovom rukopisu bez naslova, bilo izuzetno strogo čuvana tajna i da se za njega nije ni znalo sve do 1906. godine.
I baš na osnovu tog podatka valjalo bi definisati zakonopravilo da srbski nacionalni program treba posmatrati kao kategoriju koju, u određenom vremenu i, naročito, od određenih “znaličkih” krugova u Srbstvu, treba skrivati, čuvati, negovati i braniti kao zaista vrhunsku tajnu.
Mnogi su se tih devedesetih godina podsmevali zvaničnoj srbskoj tezi o potrebi da se svi Srbi nađu u istoj državnoj zajednici i, naročito, jednoj naizgled kontradiktornoj postavci da Srbija nema teritorijalnih pretenzija prema susednim državama. Da li iz neznanja, da li iz zle namere, deo anacionalne Srbije, čak i antinacionalne, one koja još uvek nije u stanju da se otme svojoj internacionalističkoj (mondijalističkoj) ideološkoj svesti, prigovaraće srbskoj državi što u početnoj fazi jugoslovenske drame nije prihvatila konfederalne odnose sa dojučerašnjom jugoslovenskom “braćom”; prigovaraće što svoju srbsku braću izvan Republike Srbije nije odmah prepustila na milost i nemilost muslimanskom fundamentalizmu i rimokatoličkom krstaštvu, stvorenim na mržnji prema svemu što je pravoslavno i srbsko. Takvu logiku naročito je zastupala politička grupacija koja je svoje postojanje zasnovala na odrednicama takozvane srbske obnove.
Nešto drukčije razmišljao je Zoran Đinđić, jedan od predvodnika demokratske opozicije, koji je na samoj sredini novembra 1994. godine za novosadski Dnevnik izjavio da su demokrate u Srbiji postali realističniji i da je “definitivno rešenje nacionalnog pitanja uslov našeg opstanka, i to pre svega Srba u Srbiji”.
Rekao je baš tako i, uz objašnjenje da se srbski nacionalni problem može rešiti samo pod uslovom da Srbi izvan Srbije dobiju svoje države, ponudio Srbima nove, dodatne podele, po istim onim pravilima koja je razbijajući srbsko nacionalno biće po raznim republikama i autonomijama, primenjivao OnajJahačSaČelaKolone, njegov neposredni idejni predak. I dodaje da, ukoliko se to ne dogodi, i dalje ćemo imati rat i izbeglice.
Da sve ovo ne bi ostalo dovoljno nejasno, Đinđić je pravi smisao cele priče sažeo u stav da “prva faza nije Srbi u jednoj državi, nego svi Srbi u svojim samostalnim državama”?!
Nesumnjivo, on je dobro znao za plan svojih zapadnih mentora, i nemačkih i američkih, da se na Balkanu stvori prazan prostor, odnosno velik broj sitnih držav(ic)a koje bi bile bez ikakve političke, vojne, ekonomske i bilo kakve druge snage.
Srpski svet
Proteklo trodecenijsko međuvreme izvelo je na srbsku političku pozornicu nove ljude, a sa njima i nove ideje, nov pogled na srbsko pitanje. Jedna od tih ideja, čini se – najnovija, jeste “srpski svet” ili, možda “Srpski svet”. Bez obzira na to ko mu je autor i da li je nastao po ugledu na francuski ili engleski svet (“široke narodne mase” u zemljama koje koriste francuski, odnosno engleski jezik), ili je “srodan konceptu ruskog sveta” u vidu zvaničnog spoljnopolitičkog programa ruske vlade, “koji predstavlja politiku jedinstva ruskog naroda zasnovanu na zajednici ruskog jezika i kulture, odnosno ruske države i njene dijaspore”, ideja “Srpskog sveta” predstavlja “novo viđenje srpskog pitanja… jedinstvo Srba, a posebno odnose Beograd–Banjaluka–Podgorica”.
U nastavku biće dato nekoliko primera na kojima se može videti kako se gleda na “Srpski svet” najpre iz ugla srbskog, a potom iz antisrbskog.
Najpre srbski:
Istoričar Aleksandar Raković predviđa da će se strategija ,,Srpskog sveta” prema Crnoj Gori izmeniti ukoliko tamošnji popis pokaže da su Srbi postali relativna većina, posle čega “pitanje ujedinjenja svih srpskih država na Zapadnom Balkanu” može postati “legitimna inicijativa”.
Milica Đurđević, iz Srpske stranke “Zavetnici”, smatra da je “Srpski svet jedan novi pojam koji ne predstavlja nikakvu teritorijalnu ekspanziju, niti nameru da proširi naše prostore u tom smislu, već okupljanje oko vrednosti. A vrednosti srpskog naroda u tom srpskom svetu su raznolike: to su naši etički ideali… kao odgovor na krizu morala, časti, poštenja i uopšte tog jednog vrednosnog sistema, one su pravi odgovor za situaciju u kojoj se nalazimo, situaciju posrnuća i beznađa sa kojima se suočava čovečanstvo. Zato je srpski svet jedna sintagma koja daje nadu i koja uliva samopouzdanje da će se Srbija vraćati svojim korenima, da će se vraćati svojim vrednostima iz kojih je nastajala”.
Vladimir Prebiračević, direktor Srbsko-ruskog centra “Majak”, kaže da Amerikanci i ostali žele da u srbskom narodu imaju svoje poslušnike “koji će koristiti termin genocid za šta god njima padne na pamet… jer tako opravdavaju svoj angažman na ovom prostoru. Došli smo do tog apsurda da nam Hrvati pričaju priče o ljudskim pravima…, da nam Izetbegović i ostali u BiH pričaju o nefunkcionalnosti države pa će se sve rešiti samo da BiH bude unitarna a po mogućstvu najbolje kao i Hrvatska i Makedonija i Kosovo i Metohija i zamalo Crna Gora bez Srba. E pa, gospodo, malo ste se zaigrali… Srbi nisu tako lak zalogaj za progutati. Pokušavale su to i najmoćnije carevine svoga doba pa su sve nestale, a mi smo još uvek tu i tako će biti i ubuduće. Strategija srpskog sveta je nešto čemu svi moramo da damo pun doprinos”.
Za Aleksandra Pavića, politikologa, “srpski svet je civilizacijska ideja… Srbi su više od nacije. Mi imamo taj gen da razmišljamo civilizacijski, a to su mnogi drugi uočili. To da smo narod sa misijom uočio je i Hitler, i smatrao nas opasnim”.
Aleksandar Vulin, ministar unutrašnjih poslova, smatra “da je zadatak ove generacije političara stvaranje srpskog sveta i da objedini Srbe gde god oni budu živeli… Za mene je srpski svet jedinstvena država, ujedinjenje, ali mirnim putem, bez ijednog ispaljenog metka… bez ijedne teške reči… da sačuvamo mir na Balkanu, da svako zna gde su mu granice, gde će da živi i kako će da živi… Narod koji ima iskustvo jasenovačkog genocida, ‘Oluje’, martovskog pogroma, nema pravo da svoju sudbinu preda drugima u ruke… A da bi srpski svet nastao, Srbija mora da bude ekonomski uspešna, dobro vođena, da ima vojsku koja je u stanju da je sačuva”.
Milorad Dodik, član Predsedništva Bosne i Hercegovine, podržava ideju o stvaranju srpskog sveta jer ona “nije usmjerena protiv bilo koga i jedini joj je cilj saradnja i očuvanje srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta… jezika i kulture, što su uradili mnogi narodi prije nas i niko nije pravio problem oko toga, a kada je iznesu Srbi odmah se diže galama i tenzija”.
Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige koja, prema sopstvenom uverenju, “okuplja državotvorne, stručne i patriotske snage u Srbiji”, veli da je “Srpski svet pre svega ideja o stvaranju jedinstvenog srpskog kulturnog i jezičkog prostora… nužan politički i bezbednosni odgovor na sve što Srbima rade ili spremaju da im čine”. A da im se “sve to” ne bi radilo ili spremalo, “Srpski svet… mora da bude… hrabar, odlučan, nepokolebljiv, pravodoljubiv, spreman da pretrpi ucene i pritiske, pa i da stradava braneći se, ako je to potrebno”. Takav kakav je zamišljen, Srpski svet, ideja “o potrebi za identitetskim, kulturnim, jezičkim, ekonomskim i svakim drugim povezivanjem između Srba na Balkanu… smeta samo zato što je srpski”, iako neimenovanim “smetenjcima” ne smeta ni “Velika Arbanija” ni “Crvena Hrvatska”.
Potom “oni drugi”:
Predrag Bošković, raniji crnogorski ministar odbrane, izjavio je da “negiranje genocida u Srebrenici i izjednačavanje fašista i antifašista u Drugom svjetskom ratu samo dio šire strategije koja ima za cilj da od Crne Gore napravi plodno tlo za projekat srpski svijet… Svakodnevno smo svjedoci divljanja četništva u Crnoj Gori. Projekat ‘srpski svet’ nastavlja fazu, koja je počela u decembru prizemljenjem flote Montenegro ervejz… na redu su aerodromi, Elektroprivreda Crne Gore, Luka Bar”. Ali, kako kaže, to “u građanskoj i evropskoj Crnoj Gori” neće proći.
Ivan Vujović, iz neke crnogorske SD partije, kaže “da je ova vlast samo izvođač radova prve dionice projekta stavljanja Crne Gore u okove zvani ‘Srpski svet’ – za račun Beograda i ostalih velikodržavnih krugova”.
Tomislavu Čelebiću, bizinmenu iz Crne Gore, ne smeta “srpski svet”, ali će se “iseliti iz Crne Gore, ukoliko bude loš izborni rezultat u Nikšiću”.
Miodrag Miko Živković, fejzbuk-analitičar iz Demokratske partije socijalista, poraz “svoje” stranke obrazllžio je porukom da “sada barem znamo da u Nikšiću ima oko 25 odsto (četvrtina) građana koji ne vide opstanak Crne Gore i otvoreno se zalažu za kreaciju ‘Srpski svet’ koja podrazumijeva zajednicu Srbije, Republike Srpske i Crne Gore”.
Živko Andrijašević, istoričar, ranije i savetnik Mila Đukanovića, “naučno” medituje da je “bio ‘Srpski svet’ i dio naše sadašnjosti u prethodnih trideset godina, a biće, nesumnjivo, i dio naše budućnosti. I tada i danas, cilj je od Crne Gore napraviti politički dominion. Za ostvarenje takvog cilja, Srbiji nikada nije nedostajalo novca, jer za količinu novca kojom se u Srbiji može kupiti Telekom, u Crnoj Gori se može kupiti država. Na sreću, ono što danas, isto kao i u prošlosti, onemogućava ovu veliku trgovinu, jeste spoljni faktor. Srbija zato jača svoje pozicije u Crnoj Gori, da bi, prvenstveno, igrala igru sa ovim spoljnim faktorom. Ali, kao istoričar pretpostavljam da ni to neće trajati predugo. Srbija je vrlo nepouzdana u spoljnopolitičkim opredjeljenjima, ali i vrlo neefikasna u pridobijanju bilo koje nesrpske zajednice”.
Izvesni Milimir Mučibabić zbunio je i sebe samoga izjavom da je “briga Srbije za očuvanje srpskog identiteta podigla region na noge. Srpski svet postaje drugo ime za velikosrpski hegemonizam, iako koncept srpskog sveta nema nikakve ideološke i političke konotacije ili namere”.
Srbskosvetske nedoumice…
Ne obazirući se na ono što o Srpskom svetu misle srbski neprijatelji, lako je uočljivo da oni koji se za tu ideju zalažu ili je tumače, nisu načisto o čemu se stvarno radi.
Za Aleksandra Vulina koga Milorad Dodik imenuje kao “izmislioca” Srpskoga sveta, “srpski svet je jedinstvena država”, ali nije stigao da objasni pomoću kojih se trikova mogu srbski susedi povući s izvornih srbskih prostora “mirnim putem”, posle čega bi trebalo “da svako zna gde su mu granice”; Aleksandar Raković očekuje da ujedinjenje srpskih država može jednoga dana postati “legitimna inicijativa”; ako Milica Đurđević kaže da “Srpski svet ne predstavlja nikakvu teritorijalnu ekspanziju, niti nameru da proširi naše prostore”, ostaje nejasno da li ona pod tim pojmom podrazumeva samo Srbiju nezainteresovanu da “proširi naše prostore”, što bi moglo zna čiti da Srba nema na drugim stranama; Milorad Dodik i Aleksandar Đurđev pominju samo srbski nacionalni i kulturni identitet, jezik i kulturu.
Ako tako neodređeno i suprotstavljeno govore o Srpskom svetu oni koji su “u toku”, pitanje je šta se očekuje od neposvećenih, od običnog srbskog sveta koji još uvek ne zna čak ni na kojim su prostranstvima Srbi nekada živeli i na kojima sada žive. Da i ne pominjemo onih tri-četiri stotine hiljada Srba (i nešto više članova njihovih porodica) koji su samovoljom privatnih poslodavaca i Vlade Republike Srbije osuđeni na kukavno preživljavanje od minimalne plate.
Ne samo stoga jer misli, možda i neskromno, da bi za odgovor na pitanje iz prethodne rečenice dobio prelaznu ocenu, potpisniku narednih redaka čini se da ideja “Srpskog sveta” nudi, između ostalog, bar dve sumnjive “žvake”. Prva, odricanje od već otetoga srbskog prostora (Stare ili Južne Srbije, odnosno Maćedonije, zapadne Hercegovine, dobrog dela Bosne, severozapadnog dela Dalmacije, Like, Korduna, Slavonije, Zapadnog Srema, Baranje, možda još nečega, Crnu Goru i Srbsku Krajinu da ne pominjemo), i druga, srbskom narodu podmeće se “jaje” da to i takvo stanje prihvati ćutke. Ovo utoliko pre što je srbski jezički prostor već izbrisan neozbiljnim, neodgovornim i krajnje štetnim članom 10. Ustava Republike Srbije, prilagođenim pripadnicima dvadeset i deset naroda, narodnosti, nacionalnih manjina i etničkih grupa, čak i u “realizaciji predmeta Maternji jezik sa elementima nacionalne kulture na 16 jezika /govora”, tako da izvesna Dragana Milošević, predstavljena kao neka važna faktura u kulturi, dok govori kako je pokrajinska Vlada kupila osamdesetak umetničkih slika, to čini (18. avgusta, u vesti televizije “T”, oko 19:45) ispred zidne oznake (na plavoj podlozi) na kojoj u prvom redu piše Tartomanui kormany, u drugom redu, latinicom Pokrajinska vlada, a u trećem redu isto to na rusinskom, ćirilicom). Svoj doprinos svemu tome daje i stranačka skupština Republike Srbije izglasavajući sramotne jezičke odredbe zakona o rodnoj ravnopravnosti, u glavama više antisrbskih nego nesrbskih politikanata osmišljene zarad istinskog raspada srbskoga sveta.
“Idejologija Srpskog sveta” ni po čemu se ne razlikuje od “naučne sugestije” istoričara i akademika Čedomira Popova (1936-2012) koji je, prema pisanju novosadskog “Dnevnika” od 19. januara 1992. godine, sugerisao svojim sunarodnicima da na neki način suze sopstvene nacionalne interese i da ih potom žilavo brane: “Narodi kroz istoriju prolaze kroz faze širenja, ali i kroz periode povlačenja. Mi možda negde moramo učiniti korak unazad, napustiti neke svoje ambicije, na primer ovu da sa drugima živimo u zajedničkoj državi, da bi sačuvali svakog Srbina u tim granicama. To je stara, prirodna i razumljiva težnja svakog naroda da ima državu koja će se prostirati do mesta na kojima živi i poslednji njen sunarodnik. Zbog očuvanja onog što se nekad zvalo nacionalna supstanca, ili sada – nacionalno biće, neophodno je učiniti korak unazad i napustiti neke teritorije. Moramo zato precizno utvrditi dokle možemo i moramo da branimo sopstveni nacionalni interes”.
Upravo pomenuti širokogrudi zastupnik “suženih” nacionalnih interesa nije “otkrio” koje bi teritorije trebalo napustiti, isto kao što se ne zna da li je predloženi “korak unazad” bio “naučni” odziv na neke izjave pojedinih srbskih opozicionih političara da granice Srbije treba proširiti na sve teritorije na kojima živi srbski narod, uključujući i srbsku Crnu Goru.
Nemajući razumevanja za akademijski “korak unazad” istovetan s onim lenjirskim “korakom napred, dvama koracima nazad”, ovog potpisnika više su zanimala misaona zalaganja za teritorijalno proširenje Države Srbije. On je, tako, u više navrata, pokušao ukazati da buduća “proširena” država ne bi mogla zadržati naziv Srbija, naročito zbog toga što crnogorska osobenost nalaže da takva država srbskog naroda dobije drugo ime. Ne bi bilo dobro da se ta država nazove nekom vrstom sjedinjenih srbskih država (kako su mnogi predlagali, verovatno ugledajući se na “sjedinjene amerikance”) jer sama činjenica da se govori o nečemu što je “sjedinjeno”, sadrži u sebi, kao sopstvenu suprotnost, i državnopravnu mogućnost da se svaka od ujedinjenih sastavnica u uverenju da se baš njen deo srbskog naroda drži izvorne misli “srpskoga sveta”, u određenom trenutku, kad joj “nešto” ne bude odgovaralo, izdvoji iz te zajednice.
Srbski nacionalni program postoji
Biće da je “Srpski svet” osmišljen kao svojstven vid srbskoga nacionalnog programa, ali valja pretpostaviti da je njegova “težina” u mnogo čemu srodna onome što se u srbskim krajevima dešava po nenapisanom srbskom nacionalnom programu. Ne treba sumnjati u postavku da ni jedno ni drugo ne odražava stvarne interese srbskog naroda jer je sve to podaleko od nesumnjive nacionalne potrebe da svi Srbi žive u jednoj državi. U svojoj osnovi, to je baš ono što traži Himna Svetome Savi pozivajući Srbe “sa svih strana”, “s mora i Dunava”, da “k nebu glavu” podignu, tamo ugledaju “Savu Srpsku slavu”, da se s njim “srbska srca sva” ujedine, kada će “sunce mira, ljubavi / da nam svima sine”. Kao vrhovni cilj, dakle, Himna ističe duhovno ujedinjenje svih Srba, odnosno svesrbsko sjedinjenje u Svetosavlju.
Naravno, srbska država (ili: oni koji srbsku državu vode po našem izboru, takav kakav je) ne može definisati svoje ciljeve baš u toj formi, ali je van svake sumnje da i njen ideal (i njihov) mora biti ujedinjenje svih srbskih prostora, na način koji bi otklonio sve sumnje u pogledu budućeg ustrojstva buduće države u kojoj bi srbski narod živeo. Morala bi to biti jedna država, sa jednom vlašću (“Nit je bilo niti može biti / jedna zemlja a dva gospodara”), gde bi se do učešća u vlasti stizalo izborom a ne dogovorom plemenske, partijske ili kakve druge hijerarhije.
“Sa svih strana svi Srbi”, lišeni svih kompleksa uključujući tu i strah od neupoznatosti sa nacionalnim programom, sa Svetim Savom u srcu i Svetosavljem u duši, tvorili bi državnu organizaciju dosad nepoznatu mnogovekovnom državotvoračkom iskustvu srbskom, državu zasnovanu na hiljadugodišnjim tradicijama srbske sabornosti, državu koja bi mogla izbrisati verovatno najpogubnije srbske podele na “došljake” i “starosedeoce” (na “dođoše” i “nađoše”). Da bi se do tako visokog cilja stiglo, već u početku moraju biti postavljeni maksimalni zahtevi, bez prelaznih rešenja. A maksimalni cilj svih srbskih političkih delatnika morao bi biti da se svi krajevi nastanjeni srbskim svetom uvedu u jedinstvenu i samostalnu srbsku državu, najlepše pod imenom Srbska Zemlja.
Svi srbski krajevi morali bi u Srbsku Zemlju ući pod svojim zemljopisnim nazivom, ravnopravno, neopterećeni bilo kakvom ili bilo čijom veličinom, zaslugom, tradicijom, istorijom ili namerom. U odnosu na ostali svet, a naročito u odnosu na brojne neposredne susede koji Srbiju bilo kolika da je, smatraju državom stvorenom čak i na njihovim navodnim teritorijama, naziv Srpska Zemlja predstavljao bi zaštitni znak za buduću državu srpskog naroda. Bilo kakav pokušaj sa strane da se agresijom, verbalnom ili vojnom, okrnji srbski nacionalni prostor nazvan Srbska Zemlja, srbskom narodu nalagao bi svetu obavezu i davao nesporno pravo da svim raspoloživim sredstvima – ne samo “mirnim putem, bez ijednog ispaljenog metka… bez ijedne teške reči”, kako to zamišlja Aleksandar Vulin -, brani svoju Otadžbinu i celinu svog nacionalnog bića. Nazivom Srbska Zemlja jasno bi se obeležila državni i nacionalni prostor koji nesumnjivo pripada srbskome svetu, a niko ne bi mogao opravdati, ni pred sobom ni pred drugima, eventualnu nameru, još manje pokušaj, da prisvoji ili napadne, ugrozi ili otme makar i delić tako nazvane države.
To bi, u izvesnu ruku, bilo blago raščlanjenje upravo pomenutog stava da bi svi Srbi trebalo da žive u istoj državnoj zajednici, i to bi bio verbalni izraz trajnog srbskog nacionalnog programa. Na koji bi se način to ostvari(va)lo i u kom bi se vremenu to desilo (dešavalo), zavisilo bi ne samo od vojnih i političkih prilika u svetu već i od duhovne orijentacije i nacionalnog raspoloženja svega srbskog življa.
Bez duhovnog sjedinjenja srbskog naroda neće vredeti ni najlepše sročen nacionalni program, ni Srpski svet, ni Srbska Zemlja.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
izvor:borbazaistinu.rs
