Još pre skoro dva veka, Sava Popović Tekelija (1761-1842), Srbin iz danas rumunskog dela Banata, od 1838. godine do smrti predsednik Matice srbske, nepogrešivo je uočio kakvim se sve stranputicama kreće srbski narod i uzalud podsećao „da se manemo tih naziva Bosanac, Dalmatinac, Srbijanac, Crnogorac… jer će neko naći opravdanje da od tih pokrajinskih naziva napravi posebne narode“, a Teodor Pavlović (1804-1854), Srbin iz srbske Bačke, petnaestak poslednjih godina svoga života sekretar Matice srbske, poručivao je svojim srbskim savremenicima da su im „jezik, vera i narodnost, to sveto troje, izvor česti, slave i sreće“.
U našem vremenu, Država Srbija ne samo da za sve to ne haje, ona se uporno trudi da protiv Srbstva učini što više može.
Država Srbija je, tako, prepustila izvesnoj ženskoj osobici sa poodavno uspostavljenom demokr(e)aturnom dijagnozom da Srbima, narodu-majci, ogadi njihov jezik, srbski, kome je izvesni znalac sa strane, pre skoro podrug veka, dao naziv jezik-majka. I, sad, tome zločinu genocidne prirode, Država Srbija „darovala“ je zakonsku formu – valjda kao opredmećenje antisrbske ustavne odredbe o „službenosti“, odnosno potapanju srbskog jezika i ćiriličkoga pisma -, čime se srbskome narodu zabranjuje pravo na nacionalnu duhovnost.
Što se tiče onih pokrajinskih naziva i od njih „posebnih naroda“, Država Srbija rešila je problem na jednostavn način: nema Srba izvan postojećih njenih granica!
To zlosrećno rešenje najprepoznatljivije je po još zlosrećnijem saznanju da su pre godinu i nešto – „Dan sećanja na sve stradale i prognane Srbe u hrvatskoj oružanoj akciji oluja„, na mostu na Sremskoj Rači, „obeležili“ zvaničnici Države Srbije i Srbske, sve to u odsustvu čelnih ličnosti Skupštine i Vlade Republike Srbske Krajine u progonstvu (do daljeg nastanjenih u Zemlji Srbiji).
U odsustvu, naravno, jer šta Srbska Krajina ima tu da traži, njen pad, ili njenu propast slave i obeležavaju oni koji su uspeli da prežive njene propasti i padove: na jednoj strani Hrvatska i svi domoljubni Hrvati, na drugoj – Država Srbija (Republika Srpska „nek je više vojske“) s organima zaduženim za odlučivanje. Pri tome, na odlučivačima je da se nadaju hoće li „Srbija moći od sada slobodno da kaže da je to bio zločin… da se zločin mora oprostiti, ali nikako ne sme i ne može zaboraviti“, ali i želja „da reči mržnje, sukoba i osvete ne remete odnose sa Hrvatskom“. To, valjda, zarad „najboljih odnosa u budućnosti“ i prijateljstva u fašikratskoj „zajedničkoj kući Evropskoj uniji’, uz pouku da se „braći“ Hrvatima „zločin mora oprostiti“ jer im se to „slučajno“ omaklo – treći put u 20. veku.
Nedugo po već pomenutoj „godini i nešto“, moglo se pročitati da su se „rukovodstva Srbije i Republike Srpske dogovorila na sastanku krajem avgusta u Beogradu o obeležavanju zajedničkog praznika – 15. septembra, dana kada je probijen Solunski front“, praznika nazvanog Dan srbskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.
Uistinu, za najavljenu svečanost nije se mogao naći veličanstveniji povod, budući da je u proboju Solunskog fronta i u završnim operacijama za oslobođenje dveju srbskih kraljevina i prekodrinskih, prekosavskih i prekodunavskih srbskih krajeva, od oko 140.000 vojnika u sastavu srbske vojske, učestvovalo najmanje 82.600 dobrovoljaca, od toga oko 76.500 izvan Kraljevine Srbije.
Navedene dobrovoljačke cifre „nepristojno“ protivreče jednoj izjavi Aleksandra Vučića da su se 15. septembra 1918. godine „vojnicima Srbije, koji su prošli kroz pakao Albanije… priključili dobrovoljci iz drugih srpskih krajeva“ i kojih je, po njegovom saznanju, bilo „deset odsto iz Hercegovine, Bosne, Like, Krajine, Banije, Korduna, svih delova gde su Srbi živeli“; uzme li se da je i njemu prihvatljiva cifra od oko 140.000 pripadnika srbske vojske na Solunskom frontu, znači da je među njima bilo oko 14.000 dobrovoljaca.
Bilo je to izrečeno sa jedinim ciljem da se zaseni prostota jer je povelik broj srbskih dobrovoljca koji su učestvovali u proboju Solunskog fronta, takođe prošao „kroz pakao Albanije“, a priča o „deset odsto… iz drugih srpskih krajeva“ predstavlja ne samo neprevazilaznu uvredu za srbske dobrovoljce u srbskim oslobodilačkim ratovima 1912-1918. godine, te Svete Srbske Ratnike i Vernike Otadžbine, već je i toliko potcenjivačka da potpuno obezvređujuće i samu ideju svesrbskog jedinstva.
Prema istraživanjima ovog potpisnika, iz iseljeništva, najviše iz Amerike, došlo je u Veliki rat, na srbska ratišta (delom i na Solunski front, ali ne 15. septembra 1918), najmanje 42.300 srbskih dobrovoljaca (ne računajući tu najmanje 3.124 po imenu poznata člana stranih medicinskih misija), od kojih je, imenom i prezimenom, prepoznato više od 10.600, među njima oko 1.960 iz Hercegovine i Bosne i oko 3.380 iz Srbske Krajine i Hrvatske.
(Računajući i one „ostale“, prebege i iz zarobljeništva, samo „iz Koreničkog i Udbinskog sreza našlo se u Velikom ratu oko 3.000 solunskih dobrovoljaca“ – navedene tri cifre, uz najmanje 8.000 Srba iz Vojvodine Srbske, koji su se neposredno pred proboj Solunskog fronta našli u sastavu Jugoslovenske dobrovoljačke divizije, „pokrivaju“ više od onih Vučićevih „deset odsto“).
Ne zna se da li je državnički obezvređujući podatak o broju srbskih dobrovoljaca u Velikom ratu (valja naznačiti da ih je u balkanskim ratovima bilo najmanje 106.000) osmišljen sa ciljem da se opravda brozovsko rešenje kojim su srbski dobrovoljci iz srbskih dobrovoljačkih ratova 1912-1918. godine „proizvedeni“ u profašiste ili se, možda, to „profašističko“ rešenje iz brozovskog vremena uporno neguje i čuva ne bi li Država Srbija svoju želju da uskoči u čeljusti fašikratske Evropske unije poduprla malo navodnim srbskim profašizmom nastalim u vreme kad fašizma nije bilo, a mnogo više željom da se Država Srbija izvini Hrvatima što se našla u neprilici da, pred naivnom javnošću, oprašta hrvatske genocidne postupke nad Srbima.
Neki od onih koji su se razumevali u međudržavne odnose, poodavno su „priznali“ da Država Srbija nije čula da je postojala Republika Srbska Krajina, da je sticajem nekih čudnih okolnosti tamo „nešto palo“, da se njenih (i iz hrvatske brozovije) osamsto hiljada (800.000) žitelja na razne načine obrelo u Zemlji Srbiji ili prošlo kroz nju, te da su i sadašnje i nekadašnje čelne ličnosti Skupštine i Vlade Republike Srbske Krajine u progonstvu (do daljeg nastanjenih u Državi Srbiji, neki i pod zemljom), bezbroj puta uzaludno pokušavale da Državi Srbiji stave do znanja da u njoj (ili pod njom) postoje i oni, kakvi-takvi predstavnici, i one stotine hiljada izbeglih i prognanih Krajiških (i „urbanih“) Srba.
Pokazuje se da te činjenice ne pasuju Državi Srbiji, tako da se ona proteklih četvrt veka vrlo trudila da se ne meša u sopstvene poslove, te da se, stoga, ponaša kao da je Republika Srbska Krajina bila i ostala strano telo na srbskom nacionalnom biću.
Sve to navodi mnoge srbske prognanike i izbeglice nastanjene u Državi Srbiji i rasejane po belome svetu da tvrde kako je Knin „pao i Beogradu“ (jer to je i naslov jedne generalske knjige), da su „oluju“ zajednički organizovale Srbija i Hrvatska, da Beogradu kao simbolu Države Srbije pripisuju neoustaška obeležja, te da, zbog toga što isti taj Beograd nameće srbskoj javnosti zloslutnu tezu „da se zločin mora oprostiti“, oni koji su našli pribežište u Srbiji – tamo se uopšte ne osećaju dobrodošlima.
Naročito zbog toga što se oni, prognanici i izbeglice, pribojavaju da bi poruku Aleksandra Vučića sa prošlogodišnjeg avgustovskog skupa na mostu preko koga su, u Sremskoj Rači, ušli u Srbiju da „samo ujedinjeni možemo sve, razjedinjeni ne možemo ništa“, trebalo shvatiti kao preporuku da se, uz stalno podsećanje na „reči mržnje, sukoba i osvete“ ne bi smeli remetiti odnosi sa Hrvatskom, „ujedine“ s onima koji na zločin nad Srbima iz Srbske Krajine i ustaškobrozovske Hrvatske gledaju kao na nešto što se nije ni desilo.
Kako je sve to tako, razumljivom treba prihvatiti istinu da mnoge društvene nevolje u Državi Srbiji nagone ne samo izbeglice i prognanike iz Srbske Krajine i preostale hrvatske brozovije, već i brojne njihove rođake odranije nastanjene u Državi Srbiji, ali i njihove prijatelje, da na mnoge odluke državnih organa, ustavne, zakonodavne ili izvršne, reaguju sa rezervom, odbojno, čak i neprijateljski.
Tome ne treba zameriti jer biće tako sve dok Država Srbija ne priznaje da je Republika Srbska Krajina uopšte postojala, te da, u skladu sa tim, ne želi da čuje ijednu reč o postojanju srbskih krajiških organa: Skupštine i Vlade u progonstvu, još manje da na njih troši reči.
Da li je Državi Srbiji zaista potrebno da uz ovovremeni otvoreno antisrbski fašikratski Zapad, baštinik bezmalo jedanaestovekovnog truda da Srbe i srbsko pravoslavlje satre (po definiciji Karla Marksa da „ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija“), ima i vrlo nezadovoljne krajiške Srbe ostavljene bez zavičaja, u progonstvu prepuštene sebi samima, bez krajiških organa koji bi im mogli pomoći u ostvarivanju bilo kakvih prava (mnogima, na primer, da ostvare prava iz „ratnog“ odnosa, da li u jednostrukom, da li u dvostrukom trajanju), bez ikakve mogućnosti da se sami, pojedinačno, nađu u krugu „srbskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave“.
Ili se, možda, čeka na ostvarenje jedne zamisli koju je potpisnik ovih redaka načuo u prolazu pored jedne učesničke grupice nezadovoljne „rezultatom“ upravo okončanog zbrdazdolnog „okruglog stola“ o tridesetoj godišnjici Republike Srbske Krajine u Novom Sadu, a čiji je smisao vrlo rečit:
U sadašnjim uslovima, Krajiškim Srbima samo preostaje da se samoproglase nacionalnom manjinom u Srbiji, da Vladu Republike Srbske Krajine preimenuju u manjinski nacionalni savet, te da pod tom „firmom“ krenu u ostvarivanje svojih elementarnih političkih i ljudskih prava.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
