Srđan Žunić je ceo svoj život bio apolitična ličnost. Nikad nije imao ambicija da se bavi nekim javnim poslom i postane medijiski poznat. To nije priroda njegovog bića. Međutim, goli život mu je u jednom trenutku podmetnuo nogu i sve se promenilo preko noći. Evo, razmišljam glasno i potpuno sam ubeđen da Bog sa tim mladim čovekom ima drugačiji plan, nego što je on to do sad imao sam sa sobom. Onaj koga interesuje zbog čega je ovaj čestiti čovek iz naroda proglašen teroristom i državnim neprijateljom, neka odgleda klip na „Srbin info“ pod naslovom „Za sve je kriv Srbin koji je postao Albanac“.
Ukratko, priča se odvija ovako – Srđan Žunić i Miloš Mićović bili si komšije i poznavali su se osam godina. Stanovali su u istoj zgradi, Miloš samo sprat niže, odmah ispod Srđanovog stana. Jednog letnjeg dana, 2018. godine, Srđan je primetio da njegov komšija Miloš šuruje sa šiptarskim ekstremistima. Kao svaki normalan čovek, počeo je da istražuje šta se to zapravo događa i tako je krenuo u prikupljanje podataka. Nije ni slutio da će dokumentacija koju je vremenom prikupio postati surovo kompromitirajuća i obimna, a razvoj događaja krenuti u pravcu protiv svakog zdravog razuma.
Jedan podatak kojeg je otkrio posebno je zaprepastio Žunića. Nije bilo više nikakve sumnje, Miloš Mićović je vrbovan od strane terorističke organizacije „UČK“ i njegovo novo ime postalo je Besim Abdula. Posle niza frapantnih činjenica do kojih je došao tokom svoje lične istrage, Srđan Žunić odlazi u policijsku stanicu „29. novembar“ u Beogradu, sa svom svojom prikupljenom dokumentacijom – i tako sebi navlači na vrat svu muku ovoga sveta, postajući „sumnjivo lice“ i državni neprijatelj u očima državnih organa!
Inspektor, Miloš Frtinić, koji je preuzeo ovaj slučaj, obraća se u jednom trenutku Srđanu Žuniću veoma drsko i grubo sledećim rečima, povodom osumnjičenog Miloša Mićovića (Besima Abdule):
– “Kad ga ponovo vidiš, da ga najnormalnije pozdraviš i pružiš mu ruku. I nemoj slučajno da si nekom pisnuo o tome, jer ćeš imati ozbiljnih problema“!
I taman pomisliš da od ovog nema gore, đavo se postara da to što pre dematuje. Na Badnje veče porodi se Srđanova supruga i on dobije sina, a neki sat kasnije, petnaest minuta iza ponoći, na sami pravoslavni Božić, vražja ruka ljudskog ološa zapali mu restoran koji u času izgori do temelja. Policajci i vatrogasci odazvali su se tek posle četvrtog telefonskog poziva. I kao u loše režiranim filmovima pojavili se na mestu zločina tek posle sat vremena, (57 minuta). Do današnjeg dana, posle dve godine, istraga povodom tog požara još uvek nije obavljena.
Braneći, tako, svoju državu od šiptarskih ekstremista i terorizma, Srđan Žunić je na pravdi Boga proglašen državnim neprijateljem i nasilnikom koji ugrožava ustavni poredak države Srbije. Shvativši da ga je policija ostavila na cedilu i da niko od državnih institucija ne reaguje, ovaj mladi čovek pribegao je svojoj poslednjoj nadi. Sa suprugom i majkom otišao je pred zgradu Predsedništva Srbije i s velikim transparentom, kojeg je držao u svojim rukama, obratio se Aleksandru Vučiću. Na transparentu je pisalo: „Predsedniče pomozite“!
Tri dana je porodica Žunić dreždala pred gluvim vratima tog ukletog srpskog Predsedništva i najzad trećeg dana uspela da preda, nadležnima u toj ustanovi sramote, dokumentaciju koju prethodna dva dana niko nije hteo da primi. Od momenta predaje tog kompromitujućeg materijala prošlo je pet i po meseci, i niko se nije ni počešao zbog toga. Aleksandar Vućić rešio je da se stavi na stranu šiptarskog ekstremiste i otvoreno stao u odbranu Miloša Mićovića, (Besima Abdule).
Savest u čoveku nema odrednicu, nema nacionalnost niti je određena religijom. Ljudsko biće je ima, ili nema. U slučaju Srđana Žunića, njen srpski identitet ipak mora da se naglasi – jer, zločin kojeg sprovodi aktuelni antisrpski režim nad čovekom srpske narodnosti, i to na tlu njegove rođene države Srbije, do te mere je bezdušan i varvarski da se u ovom slučaju mora naglasiti nacionalni identitet.
Srbi, kao narod, dugo i predugo već plaćaju skupu cenu svoje uporne i tvrdoglave rešenosti da opstanu u ovom pođavoljenom svetu, koji vekovima porobljava čoveka i sve druge narode ove ljudske civilizacije na umoru. Vreme beskrupulozne dominacije zločina nad zdravim razumom i običnim čovekom, sve više se ubrzava i iz dana u dan postaje krvoločnije prema svakom onom ko misli svojom glavom i svojim moralnim odnosom prema životu stane na put toj satanskoj hijeni koja je sebe proglasila gospodarom ovog sveta – gospodarom prstenova demonskih, koji su crnom magijom porobili ovaj naš svet.
Samo budalama još nije jasno da živimo u poslednjim vremenima. U vremenima koja su nam došla, ne da nas istrebe, već da se obračunaju sa ljudskim zlom u čoveku. Ovo, danas, postalo je nepodnošljivo. Umobolni zakoni koji nam se nameću apsolutno su neizdrživi i neko od nas moraće nestati s ove zemaljske ledine – za Boga i sotonu nema više mesta pod istim šatorom ove planete. Jedan od njih moraće pokupiti svoje prnje i nestati u večnosti!
Srđan Žunić, taj običan čovek iz naroda, već tri godine je simbol uhapšene srpske savesti, a da o tome niko nema pojma – niti oni koji ga progone, a bogami ni oni, ti obični ljudi, taj običan narodski svet, zbog kojeg se čitavim svojim bićem sve vreme i žrtvuje. Srđan Žunić je ustao protiv zločina koji ovaj antisrpski režim u Srbiji čini protiv njega i njegve porodice, ali jednako tako diže i glas u odbranu naroda kojem pripada, upozoravajući ga da njime vlada izdajnička gamad koja misli samo na svoju prodanu dušu i večito gladnu guzicu.
Aleksandar Vučić, u narodu još poznatiji pod nadimkom „Žvalavi skot“ (ogorčeni narod sve češće ga tako zove), samo je najobičnije pseće govno na ovom našem putu golgote po kojem puzimo ceo poslednji vek, kao narod koji se žrtvovao za svoju slobodu i slobodu svih svojih smrtnih neprijatelja, umova sakatih i duša prodanih. I mi po tom kerećem izmetu gacamo kao zombiji koji se fiksaju heroinom, a sve vreme pričaju o moralu i etici, zaklinjući se u Boga svojim prljavim rukama i lažljivim jezikom.
Srpska savest odavno je već uhapšena, a u slučaju ovog mladog čoveka, ta ujdurma nad srpskom psihom i zdravim razumom dostigla je svoj vrhunac. Imam neumitni osećaj da na nam to đavo već sto godina unazad ejakulira po mozgu. I dok se mnogi od nas prave ludi i okreću glavu na drugu stranu, sotona nas siluje i svoju zversku spermu prosipa po našim očima i našem buljavom razumu, ubeđujući nas svojim demonskim glasom da to pada kiša iz vedrog neba na kojem nema ni jednog jedinog oblaka.
Kako je moguće da baš ništa nismo naučili od te bludne istorije, koja nas večito zavodi svojim lažima i kao kurva sa štajge požudno gleda u oči i bezobrazno laže?!
Kako je moguće da smo rođeni život pretvorili u buvlju pijacu na kojoj trgujemo svojim iskasapljenim karakterom i svojom mučeničkom istorijom koju prodajemo u bescenje?!
Kako je moguće da baš ništa nismo naučili od agonije naših đedova i prađedova, od svih tih crnih marama svojih baba i prababa, koje su stoički trpele sve te gnusne zločine nad sobom i svojim žrtvovanim potomstvom, po kojem danas tako bezočno seremo bez stida?!
Kako je moguće da smo se za samo pola veka vlasti komunističke žgadije u tolikoj meri odmetnuli u neljude, da niko normalan današnju Srbiju prepoznati ne može?!
Kako je moguće da smo se odrekli sebe i svog poroda za stočni vagon ljudske laži i frtalj kile obećanja, koje su u naše alave ruke tutnuli šakali svih tih političkih partija što obleću našim životima ko muve po stajskom đubretu?!
I, kako je uopšte moguće da Srbijom uvek vlada neka budala, kojoj ne može da se suprotstavi ni jedna pametna glava – a sve to samo zato što goloruki srljamo svojim ubicama u zagrljaj?! Mi, ni praćku u đepu nemamo, a oni komanduju eskadronima divljaka naoružanih do zuba, koje svojim plitkim umom zovemo narodnom milicijom. Sve dok budemo lagali sebe, i dok dželate svoje budemo zvali čuvarima reda, bolje sudbine i usuda nikad nećemo biti dostojni!
Sve dok nam dupe bude određivalo životne prioritete, mrtvovaćemo zajedno sa svojim kukavičlukom, deleći svoj poslednji zalogaj nade sa dragim Bogom, nedostojni čak i prezira Njegovog!
A ti, Žuniću, skloni se s ulice, jer marva sitnog zuba, bezrepa i šuntava slobodu i ne treba. Ona je svikla da bleji u oboru svome, i da čeka svog gazdu da joj se kandžijom smiluje. Uzalud k sebi pozivaš gluve, niko te ne čuje – ljudi su buve!
Nedostojni Boga i čoveka u tebi vide zgubidana i dangubu. Ti si za njih rijaliti sa interneta, nova forma zabave koju zdušno lajkuju. Oni nemaju predstavu o tome šta radiš, niti su svesni propasti svoje. Njihove oči ne vide da patiš, samo se za rođeno dupe kukavice boje!
Mafijaški režim kriminalnog kartela koji nelegalno vlada Srbijom, a pod razbojničkom maskom lažne političke stranke SNS (Sotona Naš Svagdašnji), kojom manijakalno vlada Aleksandar Vućić Žvalavi, zabranio je „Western Unionu“, kompaniji za transfer novca, da Srđanu Žuniću isplaćuje novac koji mu je uredno i zakonski poslat iz inostranstva, kako bi preživeo političku torturu koju brutalno sprovodi nad tim čovekom i njegovom porodicom.
Ovim bizarnim neljudskim činom, Aleksandar Vučić Žvalavi, uzurpirao je osnovno zakonsko pravo čoveka na ljudsku slobodu i time na najbrutalniji način prekršio Ustav Republike Srbije, pred kojim se zaklinjao da će ga braniti sa položenom rukom na svetu knjigu „Miroslavljevog jevanđelja“.
Ako kompanija „Western Union“ ostane istrajna u kršenju svoje zakonske obaveze poslovanja i u narednom periodu, protiv nje se nužno i u najkraćem mogućem roku mora povesti krivični postupak za kršenje ljudskih prava i saučesništvo u torturi nad stanovništvom Srbije, jer ne ispunjava svoju osnovnu poslovnu obavezu koju je primila na sebe kao zakonom registrovana kompanija za transfer novca.
Gospode Bože, i ti Rusijo što nas zabranjenom ljubavlju voliš, kažite nam ima li na ovom svetu mesta bar za jedan kvadratni metar slobodne srpske savesti, a da uhapšena nije i na vešalima ne visi?!
Ima li pod ovom kapom nebeskom takve Božije crkve u kojoj se može okajati sav greh počinjen nad svim našim žrtvama, a u čije ime nas ovog časa proglašavaju genocidnim narodom?!
Ima li igde pod ovim nebom satanskim bar jednog živog Boga koji nam može pomoći i koji će silom svojom stati uz nas, koji smo đavolu tako mrski i nikad poslušni?!
Dok pišem o ovome, proždire me sram i svaka las na mojoj glavi crveni od stida, jer neljudima oko sebe baš ništa ne mogu da objasnim. Niti ih mogu prizvati k pameti, niti u njima mogu Boga da probudim, ne mogu u njima savest da dotaknem, i ono što je najstrašnije – u njima čak ni jednu, jedinu, kap stida i kajanja za učinjena nepočinstva ne mogu nazreti. Ne znam kako drugi ljudi čistog obraza i neukaljane naravi, ali ja, bogami, s tim ne mogu da se pomirim!
Zato i pišem o ovom prokaženom rabu Božijem, Srđanu Žuniću i njegovoj golgoti. Zato i javno govorim, jer to je ovog časa moja prva ljudska obaveza i jedini način da zdrav razum u meni ne siđe s pameti.
Ja rečima Božjim protiv sotone Vučićsmrada ratujem i svih Šešeljoguza njegovih što Srbiju dave. Dižem glas protiv gadova sa dna ljudske kace, koji Boga preziru a srpsku slavu slave. I sve nas bestidno bacaju pred svinje da bi nam zajedno s njima glodali kosti i opoganili karakter!
O, sudbino srpska, jebem ti – mater!!!
Frankfurt; 19. decembar. 2021. (na Svetog Nikolu)
Piše: Tomislav Crnojević
Свака част!
Zbog ovakvih tekstova redovno citam Korene.