Srebrenica – balkanski diskurs „naših i njihovih“ u globalnim medijima

0
860

Jednom prilikom pre nekoliko godina, kada je Sulejman-paša Skopljak išao sa vojskom na Crnu Goru i popalio Drobnjak, Hamzi je naređeno da objavi veliku tursku pobedu i da viče da je sto osamdeset crnogorskih glava odsečeno. Neko od onih koji se uvek sakupljaju oko telala upita glasno: „A koliko je naših pogunulo?“. „E, to će vikati onaj telal na Cetinju“, odgovorio je mirno Hamza i produžio da viče što mu je naređeno.

Ivo Andrić, Travnička hronika

Tan2015-4-11_133333132_1

Malo šta se promenilo na Balkanu od vremena u kome se događa radnja Andrićeve Travničke hronike. Narodi se i dalje dele na nepomirljive tabore „naših i njihovih“, raduju se tuđim nesrećama i zavide tuđim uspesima, očekujući uvek da će se taj uspeh nekako njima obiti o glavu.

Baš kao što se međuetnički odnosi i danas svode na „brojanje odsečenih glava“. Ali jedan detalj u tom etničkom i nacionalnom nadgornjavanju danas se bitno razlikuje. U odnosu na minijaturu koju Andrić opisuje u gorenavedenom isečku, danas se ne broje glave koje su „odsekli naši“, već koje su „odsečene našim“.

Nekadašnje telale danas su zamenili mediji, a u globalnom medijskom politički korektnom diskursu „nije lepo“ niti „ukusno“ hvaliti se svojim ratnim uspesima, ali je izuzetno primereno i samorazumljivo izbacivati u prvi plan svoje „nevine žrtve“ kao novi oblik oružja i „mrtvog zida“ u borbi protiv neprijatelja.

Pri tome je odnos snaga potpuno identičan kao kod Andrića – u konfliktu se i dalje zna koji su „naši“, a koji „njihovi“, i podrazumeva da se su sve „naše pobede“ slavna i velika junačka dela, a „njihove pobede“ nečovečni i čudovišni zločini, samo što telali sada na sva usta viču koliko je „naših glava posečeno“, dok se „njihove glave“ prepuštaju „njihovim telalima“, ako ih ima. Današnje „majke Srebrenice“ ne prave razliku između svoje „dece“ koja su streljana kao ratni zarobljenici, i koja su poginula paleći okolna srpska sela – za njih su i jedni i drugi „nevine žrtve srpskog genocida“. Baš kao što su za majke poginulih albanskih terorista iz Kumanova zločinci makedonski policajci koji su „poubijali njihovu decu“ braneći zakon i red u tom gradu.

Da Vas podsetimo:  Korona virus i gradnja: KAKVE NAM PROMENE trebaju u gradovima

Ovo jednostavno zapažanje kudikamo nam olakšava razumevanje ogromne pažnje koju je su zapadni mediji posvetili dvadesetogodišnjici zločina u Srebrenici.

Mnogima u Srbiji, koji licitiranje srebreničkih „sedam hiljada“ slušaju već decenijama, nije jasno u čijem je interesu da u sadašnjem trenutku zabija nož u tu nezaraslu ranu i dodatno elektriše i inače klimave i napete odnose u BiH i regionu. A razlozi su vrlo jednostavni – savremeni svet je takođe podeljen na „naše“ i „njihove“, i u njemu je kristalno jasno „čije se žrtve broje, a čije ne“.

U Srebrenici se broje mrtvi muslimani, ali ne i mrtvi Srbi (jer „licitirati brojem mrtvih je neukusno“). U Iraku se broje odsečene glave stranih novinara i američkih vojnika, ali ne i stotine hiljada mirnih građana koji su pali kao kolateralna šteta američke imperijalne politike.

U Libiji se broje poginuli radnici na naftnim bušotinama stranih kompanija (jer se njihovim porodicama mora plaćati odšteta), ali ne i civili koji su stradali pod bombama NATO-intervencionista i njihovih kerbera na terenu. U Siriji se žrtve rata uopšte ne broje, to jest – dok se ne pojave u Evropi na pragu onih koji su njihovu zemlju bacili u vihor građanskog rata, i naoružali one koji ih ubijaju.

Srpski problem u odnosu prema pitanju Srebrenice uvek je bio što smo tom pitanju pristupali narcisoidno, kao da se ono tiče isključivo nas i našeg odnosa sa Zapadom, čijoj smo politici na Balkanu prkosili tokom devedesetih godina XX veka.

Međutim, globalna ujdurma koja se razvila oko britanskog predloga rezolucije SB OUN povodom zločina u Srebrenici pokazuje da reč, zapravo, uopšte nije o Srbima, već o potrebi za unutrašnjom kohezijom „jedinstvenog identiteta“ (i jedinstvenog „moraliteta“) Zapada, kohezijom koja se najlakše potvrđuje preko bezličnog i čudovišnog „zajedničkog neprijatelja“.

Da Vas podsetimo:  Mesar

Za Zapad su to Srbi, ali to njihovo viđenje Srba kao „iskonskog zla“, koje oni kao sinonim za globalnu civilizaciju treba da suzbiju toliko je samorazumljivo, toliko neupitno, i toliko nesporno da oni čak nisu u stanju da vide „zašto njihova rezolucija vređa Srbe“.

NJihova motivacija je potpuno ista kao kod Sulejman-paše Skopljaka – da bismo reafirmisali „sebe“, moramo ponižavati „njih“, a ponekad im i odseći poneku glavu. A na Srbima je da odaberu da li hoće da budu „mi“ (i da uglas poviču „genocid u Srebrenici!“), ili će da budu „oni“ čiji se mrtvi ne broje, čiji se glas ne sluša, i za koje u „civilizovanom zapadnom društvu“ nema mesta.

Koliko je ovaj ritual samoutemeljenja zapadne civilizacije i etiketiranja neprijatelja bitniji od „poniženja srpskog naroda“ (a pogotovo „pravde za žrtve“) dokazuje činjenica da su autori sporne rezolucije u UN odlučili da je iznesu na glasanje i nakon što je postalo jasno da će Rusija staviti veto. Nije ih uopšte bilo briga za to što će ono malo preostalog moralnog autoriteta Zapada i Evrope kod Srba dodatno da strada. Nije ih bilo briga ni to što su po ko zna koji put omogućili Rusiji da jednim prijateljskim gestom dodatno učvrsti već ogromni ugled i omiljenost kod srpskog naroda.

Ne, oni su oberučke prihvatili ruski veto kao idealan povod za novi medijski nasrtaj na Ruse, koji za Zapad danas predstavljaju paradigmatske „one druge“. Srebrenica kao simbol se tako može koristiti potpuno slobodno kao nekakav okrvavljeni gajgerov brojač podobnosti zapadnih „partnera“ i lojalnosti njihovih „saveznika“, i kao idealno propagandno sredstvo za blaćenje i klevetanje njihovih „neprijatelja“, ma ko oni bili, i imali oni veze sa samim zločinima, ili ne. Činjenica da je Zapad dozvolio da situacija dođe do ruskog veta dokazuje da je njima ruski veto na rezoluciju o Srebrenici važniji od same rezolucije, i kudikamo važniji od srebreničkih žrtava. Prilika da se u naletu novog Hladnog rata „oni drugi“ optuže za vođenje beskrupulozne politike „negacije genocida“ (a znamo ko su ti, koji „negiraju genocid“, zar ne?) važnija je od pomirenja, važnija od stabilnosti, važnija od budućnosti neke tamo zabiti kako što je Balkan.

Da Vas podsetimo:  Tepić: Suština svih ovih dešavanja je da se vlast opere od „Jovanjice 2“

Na srpskom narodu je da iz ove situacije izvuče pouku. Ta pouka može biti banalno ukazivanje na to „ko su mu prijatelji, a ko neprijatelji“, jer duh Sulejman-paše Skopljaka s kraja XVIII veka i dalje suvereno vlada balkanskim i globalnim prilikama, a glave danas ne lete ništa manje nego pre dvesta godina. Ali još važnije od toga jeste upravo saznanje da savremeni medijski diskurs „zločinca i žrtve“ služi samo kao dimna zavesa da se prikrije činjenica da taj iskonski i prastari princip ustrojstva odnosa među narodima i državama zapravo nikada nije razmontiran, već da su ga prisvojili i novom dobu prilagodili oni koji su još veći zlikovci, lopovi i lupeži od „balkanskih divljaka“ nad kojima se zgražavaju.

Srbi su već jednom nastradali zbog jedne slične dimne zavese koja vladala u javnoj sferi bivše SFR Jugoslavije. A u jugoslovenskim ratovima su najveću štetu pretrpeli, ne zato što nisu bili načisto ko su im prijatelji, a ko neprijatelji, već zato što su verovali da „mediji postoje da bi saopštavali ljudima istinu“. Razvejavanje te iluzije verovatno je najvažnija stvar koju kao narod i društvo možemo da naučimo.

Za razliku od Andrićevog telala Hamze, savremeni mediji i NVO neće nikada biti u stanju da reflektuju svoj vlastiti položaj i ulogu dok papagajski ponavljaju da je „sedam hiljada Bošnjaka pobijeno u Srebrenici“. NJih je besmisleno pitati „a koliko je Srba pobijeno?“. Ali ako oni i ćute, odgovor se zna – „to će saopštiti mediji u Beogradu“. Ili pre – u Moskvi.

Nikola Tanasić

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime