SREBRENICA: BROJKE KOJE SE NE UKLAPAJU U JEDNU PRIČU

Kada vam godinama ponavljaju jednu istu priču, najbolje je da pogledate brojke.
Prema istraživanju istoričara Milivoja Ivaniševića, do marta 2007. godine u Potočarima su bila sahranjena 2.442 tela. Od tog broja, Ivanišević je naveo da se 914 imena, odnosno više od 37%, nalazilo na biračkim spiskovima za izbore u BiH 1996. godine.
To samo po sebi ne dokazuje da je 914 ljudi bilo živo 1996. godine. Rat je tada već bio završen, a izbori su održani u neposrednom posleratnom periodu, kada su evidencije mogle biti neažurne. Ali 914 imena, odnosno više od 37 odsto, svakako je previsoka brojka da bi se tek tako zanemarila. Kako i zašto se toliki broj ljudi koji su se vodili kao stradali našao na posleratnim biračkim spiskovima? To pitanje zaslužuje odgovor.A onda dolazi još zanimljiviji podatak.

Direktor sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra Mirsad Tokača govorio je o oko 500 živih ljudi koji su se nalazili na spiskovima stradalih. Takođe je ukazivao na slučajeve ljudi koji su se na spiskovima vodili kao žrtve, iako prema dostupnim podacima u julu 1995. nisu bili u Srebrenici. Ako je tako, onda je sasvim legitimno pitati:
Kako su pravljeni spiskovi?
Ko ih je pravio?
Ko ih je proveravao?
I koliko su puta menjani?
Idemo dalje.

Hakija Meholjić, načelnik policije u Srebrenici, govorio je o sastanku u Sarajevu 1993. godine na kojem je, prema njegovom svedočenju, Alija Izetbegović ispričao delegaciji Srebrenice da mu je Bil Klinton navodno ponudio scenario u kojem bi srpske snage ušle u Srebrenicu i ubile 5.000 muslimana, nakon čega bi usledila NATO intervencija.
Čovek koji je to javno svedočio nije bio neki anonimni internet komentator. Bio je načelnik policije Srebrenice. I njegovo svedočenje postoji. Sledeća stvar.

Tokom proboja iz Srebrenice ka Tuzli učestvovao je veliki broj pripadnika Armije BiH. Put kroz šume bio je izuzetno težak i opasan, uz zasede, minska polja i oružane sukobe.
Zato nije moguće sve ljude koji su nestali posle pada enklave jednostavno staviti u istu kategoriju. Jedno je čovek koji je poginuo u borbi. Drugo je čovek koji je zarobljen. Treće je čovek koji je posle zarobljavanja streljan.

A upravo je razlikovanje tih kategorija jedno od ključnih pitanja Srebrenice.
Tu je i Dražen Erdemović, pripadnik jedinice bosanskih Srba, koji je priznao učešće u streljanju zarobljenika. On je govorio o oko 1.200 ljudi streljanih na Branjevu.
Na samoj lokaciji Branjevo pronađena su 153 tela. Zašto?

Zato što tela nisu nužno ostajala tamo gde su prvobitno sahranjena. Deo posmrtnih ostataka je kasnije premeštan u sekundarne masovne grobnice. I upravo zato je priča o ekshumacijama daleko složenija od prostog.

Broj pronađenih tela na jednom mestu ne znači da su svi ti ljudi ubijeni upravo na tom mestu. Telo može biti premešteno, a mesto pronalaska nije nužno i mesto stradanja. A sada broj koji se često zaboravlja. Pre pada Srebrenice u enklavi je, prema različitim procenama, živelo oko 37.000 ljudi.

Posle pada, u Tuzlanski region stigao je ogroman broj izbeglica. U dokumentima UN pominje se broj od 35.632 lica koja su do početka avgusta 1995. stigla u Tuzlu.
I zato demografiju Srebrenice nije moguće svesti na jedan broj.
Bilo je stanovnika enklave.
Bilo je izbeglica.
Bilo je vojnika.
Bilo je civila.
Bilo je ljudi koji su pobegli.
Bilo je ljudi koji su poginuli u borbama.
Bilo je zarobljenih.
I bilo je ljudi koji su nakon zarobljavanja streljani.
Sve te kategorije moraju biti razdvojene ako zaista želimo istinu.
I još nešto.
Prema istraživanjima o stradanju Srba u Podrinju, tokom rata je u širem području Srebrenice i Bratunca stradao 3287 srpskih civila.
Njihova imena ne smeju nestati samo zato što su stradali pre jula 1995. godine
Jer kada govorimo o Srebrenici, moramo govoriti i o srpskim selima.
Bratunac – april 1992.
Fakovići, Sikirići, Boljevići – maj 1992.
Zagoni, Magašići, Krnjići – jun 1992.
Zalazje, Bjelovići – jul 1992.
Miljevići, Osmače – avgust 1992.
Bjelovac – decembar 1992.
Jošanica – decembar 1992.
Kravica – januar 1993.
Skelani – januar 1993.
I srpska krv je tekla Podrinjem.
Zato, kada neko kaže da je o Srebrenici sve rešeno i da više nema šta da se pita, ja bih mu samo postavio jedno pitanje:
Ako je sve tako jednostavno, zašto onda postoje toliki različiti spiskovi, različite brojke, svedočenja, ispravke, ekshumacije i otvorena pitanja?
Istorija nije matematika koju neko drugi izračuna umesto tebe.
Istorija se čita.
Dokumenti se otvaraju.
Svedoci se slušaju.
Brojke se proveravaju.
I tek onda se donosi zaključak.
Nećemo zaboraviti srpske žrtve.
Nećemo ćutati o zločinima.
Nećemo prihvatiti da je jednom narodu dozvoljeno da pita, a drugom naređeno da ćuti.
Jer ako smo zaista sigurni u istinu, onda se istine ne bojimo.