1. Desila se rezolucija o Srebrenici na koju je veto stavila Rusija na molbu Srbije. Vučić odlazi u Srebrenicu, navodno ga kamenuju, iscenirano ili ne, ceo svet bruji o „pokušaju atentata na srpskog premijera“. Umesto da se priča tog dana o genocidu, pričalo se o tome.
2. Koliko god mi ne voleli odlazak u Srebrenicu, neosporna je jedna činjenica: naredne, ove godine, Majke Srebrenice i Sarajevo NISU tražile da Srbi dolaze da se poklone pod izgovorom „da im je Vučić oteo slavu prošle godine“. Dakle, umesto njihovih naricanja, mediji su pričali o pokušaju atentata i tako Majkama Srebrenice i Sarajevu uzeli medijsku pažnju međunarodne javnosti. Dakle, šta god mislili, u tom medijskom ratu oko Srebrenice pobeda Srbije.
3. Niko više od srpskih političara, osim Čede, ne ide u Srebrenicu, em zato što niko ne vrši pritisak više na njih da idu, em zato što ih Sarajevo ne poziva, em zato što zbog navodne bezbednosti srpski političari imaju izgovor da ne idu.
4. Godinu dana je prošlo od toga, a Srbi su na pragu da Srbin preuzme Srebrenicu i Dodik, po prvi put, najavljuje da će se u Srebrenici, pored zločina nad Muslimanima, obeležavati i zločini nad Srbima. Dakle, još jedna pobeda srpskog naroda u borbi za SVE žrtve rata, kažem sve, jer prema srpskim žrtvama Srebrenice postoji jedan svojevrsni rasizam. Srbin uz podršku svih srpskih partija, Srpske i Srbije, pobeđuje, ako sve bude u redu i ne naprave manipulacije.
Od onih koje su svake godine ponižavali u Srebrenici navodnim genocidom i čiji su se predstavnici tamo izvinjavali, dolazimo do dana kada ćemo obeležavati sopstveno stradanje u tom gradu. Zar to nije pobeda?
Umesto glavom kroz zid i crno belo gledanje na politiku, ovo je primer kako nas samo tri koraka mogu dovesti do pobede.
Strpljen, spašen.
