Legendarni britanski državnik i pisac Vinston Čerčil je rekao – najviše se laže u ljubavi, lovu i u predizbornoj kampanji. Na našeg predsednika se ništa od toga ne odnosi – o njegovom ljubavnom životu ne znamo ništa, nisam čuo ni da je ljubitelj lova, preko cele godine se bavi predsedničkim aktivnostima – otvara fabrike, koridore i puteve, obilazi zemlju u akcijama zvanim „Budućnost Srbije“ …, pa se predizbornim aktivnostima i ne bavi – ergo, naš predsednik ne laže, jer i kad bi hteo da laže on ne bi imao vremena za to, tako da kad kaže – Za tri godine uradio sam koliko i Tito u bivšoj Jugoslaviji, onda mu treba verovati.
E sad, koliko će mu u to poverovati i moja tetka Dika koja je volela i Tita i Vučića, to neka oni među sobom rasprave.
Sa tim se slaže i ministar zdravlja Zlatibor Lončar, pa kaže – Da nije Vučića deca bi vam otišla iz Srbije:“Sreća je za Srbiju da ima čoveka koji toliko ulaže u Srbiju, ulaže u njene građane. Potpuno se posvetio tome, živi za to, radi za to. Ono što ja kažem ljudima: ‘Ljudi, ‘ajde samo malo razmislite o svojoj deci. ‘Aj zamislite, samo zažmurite i zamislite da nema takvog čoveka i da smo prepušteni ovim, ne znam ni kako da ih nazovem, ova salata statističkih grešaka ili šta su već, šta mislite da su oni tu na nekim mestima da odlučuju o nečemu. Pa znate li vi kad bi mi imali sve ove bolnice, sve ove aparate, sve ove plate, podizanje plata, stabilan budžet? Samo razmislite, dragi građani, o tome. Otišla bi vam deca iz Srbije, ma ne bi vas ni zvala. Ne da se ne bi vraćala, nego vas ne bi ni zvala, kakvu bi ovi ljudi Srbiju napravili.”
I, građani im veruju. Čitaju Informer, Dragana Vučićevića i gledaju Pink, Željka Mitrovića, glasila kojima najviše veruje i sam Predsednik, pa im se preko njih najčešće i obraća. Obećava im i blagostanje, koje tek što nije nastupilo – prosečnu platu od 500 Eura! A oni, podižu gotovinske kredite koji prete da nadmaše i tradicionalne kredite za stambenu izgradnju – prema poslednjim podacima dostigli su cifru od 3,5 milijarrde evra. Ne haju ni za upozorenja Svetske banke o rizicima koje tolika zaduženja nose, jer vratiće ih lako čim prosečne plate dostignu onih obećanih 500 eura.
Srećni i zadovoljni gledaju rijaliti programe koje im u izobilju emituje TV Pink. Uzbuđenja dostižu vrhunac na kraju tekućeg serijala kada treba proglasiti pobednika o čemu se odlučuje širokom demokratskom akcijom – glasanjem preko javnog PTT servisa. U glasanju učestvuju stotine hiljada građana. Uzbuđenje je veće nego za predsedničke izbore, jer za razliku od tih izbora ovde se pobednik ne zna do kasnih jutarnjih sati. Prihodi od glasova publike se ne saopštavaju – sve ostalo je transparentno.
OPštem zadovoljstvu građana se pridružuje i RTS, javni servis u vlasništvu građana Srbije, zvani: “Vaše je pravo da znate sve”, pa u podršku tome godinama “non – stop” emituje reprize tv serije “Srećni ljudi” iz 1993. godine.
* * *
Za to vreme oni koje ministar Zlatibor Lončar gore oslovi sa “ne znam ni kako da ih nazovem” – razume se neopravdano, upozoravaju da Srbiju svake godine napusti oko 60.000 stanovnika, da je među njima najviše mladih, da bolnice ostaju bez zdravstvenog osoblja, da saobraćajna preduzeća ostaju bez vozača …
Vlast ih – naravno opravdano, demntuje i saopštava podatke o rekordnom smanjenju procenta nezaposlenih …
* * *
Što reče pokojni Zoran Rdmiloviić u Radovanu, mnogo serem, pa da vam ispričam jedan vic, ruski, mi nemamo Sibir. – Poslali čoveka u Sibir, a on zna, čuo je da se priča, da odande baš ne može svašta da se piše. Zato se na polasku dogovori sa prijateljem: kada ti pišem običnim mastilom, plavim, to je tako, a kada pišem crvenim mastilom – sve je suprotno. Dobije prijatelj pismo – divota i krasota, prosto čovek da se dobrovoljno prijavi da ga tamo pošalju. Gleda, ne može da se načudi – mastilo plavo, obično. Tako začuđen primeti na kraju: dragi prijatelju, ovde svega ima, sem crvenog mastila.
Dragiša Čolić
