Srećni što idu u školu u Srbiji

0
476

Od oko 26 miliona izbeglica na svetu, skoro polovina su deca. Deca izbeglice jedna su od najranjivijih grupa. Njihovo detinjstvo prekinuto je odlaskom iz zemlje porekla, teškim izbegličkim putovanjem, a često im nedostaje i podrška u zemljama kroz koje prolaze ili u kojima trenutno borave. Između ostalog, verovatnoća da će deca izbeglice pohađati školu je pet puta manja nego kada su u pitanju deca koja nisu bila primorana da menjaju mesto boravka. Oko 4 miliona dece izbeglica širom sveta nema pristup obrazovanju, čime im je uskraćeno jedno od osnovnih prava – pravo na obrazovanje.

U Srbiju i dalje svakodnevno pristižu ili u njoj borave izbeglice i migranti iz Avganistana, Pakistana, Iraka, Irana, Sirije i drugih zemalja. U proseku, 30% su deca. Školska 2018/19 godina je druga po redu u kojoj deca izbeglice i migranti koji dolaze u Srbiju imaju priliku da započnu ili nastave svoje obrazovanje tako što će se uključiti u škole. Time deca izbeglice i migranti ostvaruju jedno od svojih osnovnih prava – pravo na obrazovanje, i imaju mogućnost da nastave život u normalnijim okolnostima, veću šansu da se oporave od traume i izgrade budućnost kakvu žele za sebe.

Saman* (14), Šahin* (10), Šadi* (12), Mahin* (10) and Izabel* (9) žive u centru za azil u Bogovađi, malom naselju u centralnoj Srbiji. Njihove porodice napustile su svoje rodne zemlje u potrazi za bezbednim mestom i dostojanstvenim životom za svoju decu. Ovog juna, njih petoro završili su svoju prvu školsku godinu u Srbiji. Koliko god da se možda razlikuju kada su u pitanju njihovi omiljeni predmeti ili koliko vole da ustaju rano za školu, imaju nešto zajedničko – želeli su da idu u školu i nisu odustajali uprkos svim teškoćama.

„Jedva sam čekala da pođem u školu“, kaže Mahin* iz Irana koja je upravo završila treći razred. „Bila sam radoznala, želela sam da upoznam nove prijatelje. Nedostajalo mi je da učim matematiku“, kaže devojčica sa kovrdžavom kosom, hvaleći svoju učiteljicu, ostale nastavnike i osoblje u školi „Mile Dubljević” u Bogovađi i posebno časove matematike.

Školska 2018/19 godina je druga po redu u kojoj deca izbeglice i migranti koji dolaze u Srbiju imaju priliku da započnu ili nastave svoje obrazovanje tako što će se uključiti u škole. Krajem ove školske godine 325 dece izbeglica i migranata pohađalo je škole u Srbiji – 240 bilo je uključeno u 35 osnovnih škola širom zemlje, 65 dece u 16 srednjih škola, dok je 20 mališana pohađalo pripremni školski program.

Privikavanje na nove okolnosti nije uvek bilo lako. Deca u centru u Bogovađi govore o tome kako su se osećala kao da ne pripadaju novom okruženju i kako su se brinula da li će ih vršnjaci i nastavnici prihvatiti. „Imao sam tremu prvog dana. Nastavnik nam je rekao da se predstavimo, i ja sam rekao – zdravo, zovem se Saman*, dolazim iz Irana. Nisam hteo mnogo da pričam jer sam hteo da im dam priliku da me pitaju nešto ako su zainteresovani. Oni su mi postavljali pitanja, i tako smo postali prijatelji“, objašnjava Saman*, koji je završio sedmi razred. „Većina nastavnika bila je strpljiva sa mnom, i to mi je mnogo pomoglo. Mislim da je škola u Srbiji dobra i sada kada je školska godina završena, nedostaje mi“, kaže dečak iskreno.

Jedan od najvećih izazova za decu bio je da prate nastavu na srpskom jeziku. „Bila sam srećna kada sam polazila u školu, jer smo tek došli iz Irana i postali izbeglice“, kaže Šadi*, dodajući strastveno: „Sada se osećam kao da sam 50% zadovoljna kako mi je bilo u školi, a 50% sam srećna samo zato što je škola gotova! Bilo mi je mnogo teško da razumem, i ponekad sam se osećala kao da me deca čudno gledaju, jer nismo mogli baš da razgovaramo. Ponekad smo se i svađali“, kaže devojčica sa tugom. Njen brat Šahin* slaže se da praćenje nastave na srpskom jeziku nije lako. „Postaje lakše vremenom“, kaže dečak, osmehujući se široko, i dodaje: „Dobra stvar je što srpski možemo da učimo ne samo u školi, već i u kutku za decu u centru za azil“.

Kutak za decu u centru za azil u Bogovađi vode organizacije Save the Children i Grupa 484. Od 2017. godine, kada su deca izbeglice i migranti dobila priliku da se obrazuju u Srbiji i uključena su u redovnu nastavu u školama, tim iz kutka za decu uključio se u ovaj proces kako bi pruži podršku deci. Kulturološki medijatori i asistenti pratili su decu izbeglice i migarante u školu, pomagali im sa domaćim zadacima i organizovali dodatne časove srpskog jezika. Njihova ništa manje važna uloga bila je da budu tu za decu i razgovaraju sa njima, između ostalog i o tome kako im je prošao dan i šta se dešavalo u školi. „Često tražim pomoć od mame, ali kada ona nešto ne zna, u kutku za decu imam mnogo ljudi koje uvek mogu da pitam“, kaže Saman*.

Kutak za decu igra važnu ulogu tokom leta, obezbeđujući deci da konstruktivno provode vreme, igraju se i uče. Ipak, letnji raspust za decu izbeglice i migrante mnogo je drugačiji nego za decu koja nisu doživela da izgube svoj dom i presele se na nepoznato mesto. Deci nedostaje struktura i osećaj normalnosti koji donosi odlazak u školu. „Srećna sam jer sam jako uspešna u školi – imam najbolje ocene i nikad nisam dobila manju ocenu od četvorke. Ali nedostaju mi drugari iz škole i zabava koju imamo u školi, jer ovde u centru nikad ne može da bude isto tako“, kaže Izabel* sa Kube, dodajući da joj najviše nedostaje njena najbolja drugarica Milica*.

Kada odraste, Mahin* bi želela da bude pevačica, Šahin* bi želeo da igra fudbal, Šahadi* bi želela da bude dizajnerka – ona koja pravi lepe stvari kako bi svet bio lepše mesto, Saman* bi želeo da bude inženjer – onaj koji pravi izume koji su i lepi i olakšavaju život ljudima, dok Izabel* želi da bude učiteljica. Još nešto im je zajedničko – nepogrešivo prepoznaju koliko je obrazovanje važno i, na veoma zreo način, neočekivan za njihove godine, svesni su truda koji sami moraju da ulože u svoju budućnost.

„Ako imaš osnovne uslove: bezbednost, dobru školu, porodicu, a nešto od toga mi nismo imali u našoj zemlji pa smo morali da odemo, nije toliko važno gde si“, kaže Saman*, „možeš da ostvariš svoje želje i postaneš osoba sa dobrim poslom, vredna poštovanja“.

„Sledeće godine, trudiću se malo više da naučim srpski“, kaže Šadi*, „ovo je zemlja u kojoj moja porodica želi da ostane, a gde god se nalaziš, možeš da učiniš da svet bude lepše mesto“.

*Napomena: Imena dece su izmenjena zbog zaštite privatnosti.

Tatjana Ristić
Save the Children

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime