Srpska alternativa i grčka lekcija

Čini se da će ovo leto biti toplije nego što kažu prognoze. Nedelju smo započeli sa informacijom da preko 60 odsto Grka ne želi da prihvati predlog stranih kreditora o finansijskom „spasavanju“ Grčke. Grci, dakle, ne žele da ih EU „spasava“ na ovakav način. Ruku na srce, svaki većinski racionalan narod bi tako postupio kada bi bio suočen sa činjenicom da, nakon primene ekonomskih mera nametnutih od svetskih lihvara, za pet godina ostvari pad BDP za 20 odsto. Šta dalje? Grci bi morali da znaju, a ono što ceo svet već zna jeste da je evro već jutro nakon referenduma zabeležio pad od 1,54 odsto u odnosu na dolar, dok panevropski indeks beleži najoštriji pad od početka godine.

Ovo što se dogodilo u Grčkoj naišlo je na veliko odobravanje naših građana različitih političkih opredeljenja i ideoloških uverenja. Nije neophodno biti komunista ili bar levičar da bi se podržala borba Davida protiv Golijata. Neko će reći „neka Grci vrate ono što su dužni“, ali u ovoj igri je ulog veći. Uostalom, jesu li Nemci vratili sve svoje dugove nastale u vezi sa Drugim svetskim ratom ili im je veći deo otpisan (mnoge države su im otpisale celokupni dosuđeni iznos reparacije)? Da li je trebalo Nemačkoj otpisivati te dugove ako se uzme u obzir to kako su i zašto nastali? Ipak, u ovoj igri ulog je znatno veći od reprograma grčkog duga. Ovde si igra za razbijanje bukagija.

Prirodno, nas više bole naši okovi. Bez namere da lamentiram nad sudbinom našeg premijera (a i zašto bih, jer ko s đavolom tikve sadi…), njemu će ovog leta biti najtoplije.

Sa Zapadom je uvek dobro poslovati, i to taman toliko koliko je loše od njih tražiti pomoć, jer oni nikad ne pomažu već „pružaju usluge“, za koje uredno ispostavljaju prenaduvane račune. Dobra poslovna praksa je i poštovanje postignutih dogovora; i, kada se neko u ime Srbije obaveže da Kosovu da stolicu u UN i uvede sankcije Rusiji, onda to mora i da uradi, ili dovodi u problem i sebe lično (što je za narod nebitno), ali i zemlju u čije ime se obavezao.

FAKTOR RUSIJA

Ako se, dakle, Srbija proletos „obavezala“ da Rusiji uvede sankcije (a rečeno nam je da je to „glupost“), a pritom do sad to nije učinjeno, onda je sve dalje navedeno verovatno puka slučajnost:

1. sramotan tretman koji je Vučić imao prilikom posete SAD;

2. izgradnja „mađarskog zida“;

3. britanska rezolucija o Srebrenici;

4. nemačka najava ponovnog uvođenja viza;

5. ponovno buđenje islamskih ekstremista u Raškoj oblasti; i, naravno

6. američka „pokazna vežba“ u Kumanovu – u izvedbi OVK.

Evrofanatični ideolozi nas često podsećaju da je čist ekonomski interes glavni prioritet u blokovskom opredeljivanju, pa je red da vidimo šta gubimo a šta dobijamo uvođenjem sankcija Rusiji. Pre nego što sami to izvagate, valja uzeti u obzir činjenicu da je Ruska Federacija naš treći spoljnotrgovinski partner i pored okolnosti da zvanična Srbija već duži niz godina organizovano promoviše jedino trgovinu sa zemljama članicama EU. Učešće Rusije u spoljnotrgovinskom prometu naše zemlje iznosi 9,5 odsto, dok Srbija u ruskom spoljnotrgovinskom prometu učestvuje sa 0,38 odsto. Posmatrano samo sa aspekta trgovine – ako bismo uvođenjem sankcija Rusiji i napravili bilo kakav problem, sebi bismo naneli 25 puta veću štetu.

Kada se suočimo sa tako izlizanim pitanjem „kada je to Rusija pomogla našoj zemlji?“, čak i da je onome koji pita pamćenje toliko kratko koliko mu je loše poznavanje istorije, odmah mu treba odgovoriti pitanjem: a kad nam je to Rusija odmogla?, ili još bolje: a kad su nam poslednji put pomogli naši „zapadni prijatelji“? Podsećanja radi, poslednje zvanično rusko pozicioniranje nasuprot interesa naše zemlje dogodilo se pre 137 godina prilikom zaključenja Sanstefanskog sporazuma, a zbog igre kralja Milana Obrenovića sa Austrougarima. S druge strane, zapadni „partneri“ su nam pre samo šesnaest godina sručili na glavu stotine tona bombi, bombardovavši nas 78 dana u kontinuitetu, kojom prilikom je ubijeno 2.500 ljudi i ranjeno oko 5.000 naših građana (koje su oni nazivali „kolateralnom štetom“).

Materijalna šteta koju su nam naneli iznosi oko 30 milijardi dolara – gle ironije – taman naš spoljni dug. Pri svemu tome, danas više nego smešno deluju konstatacije da se sve to dogodilo samo zbog Miloševića. Čak i da je ova zemlja zaista nešto skrivila na svojoj teritoriji – dakle, u svom dvorištu – ko je taj koji sebi može da dozvoli takvu drskost da izriče i izvršava takvu kaznu (mimo nadležnih svetskih institucija)? Ono što je počelo 1999. godine je iznad svega jedan unapred planiran i prljavim novcem finansiran projekat koji traje i sada dok čitate ove redove. Nekada su ovakve tvrdnje nazivane „paranojom“ i „iracionalnošću“ srpskih nacionalista, a danas ih potvrđuju strani novinari, pisci, filmadžije, ali i nekadašnji zvaničnici zemalja uključenih u ovaj sramotni poduhvat alijanse koja je na umoru.

GRCI SU SVOJE REKLI, RED JE NA NAS

Celovitost pristupa zahteva i osvrt na briselske pregovore. Srbija je ušla u pregovore sa tzv. prištinskim institucijama (a pod pokroviteljstvom EU), koji se vode tako da ne uzmemo ništa da bismo dali sve – ili ste možda primetili da smo nešto dobili za sve ovo vreme natezanja? Nakon „diplomatske ofanzive“ (termin koji ste prvi put čuli pre sedam godina, a koji ste verovatno već zaboravili) u kojoj je Srbija tokom leta 2010. godine pokušavala da pridobije većinu u Generalnoj skupštini UN za svoj predlog rezolucije koji bi omogućio nastavak pregovora o Kosovu u okviru UN, početkom septembra iste godine, nakon intervencije Ketrin Ešton, Srbija odustaje od svog teksta rezolucije (koji je imao siguran prolaz kroz GS UN) i pristaje na tzv. „zajedničku rezoluciju“ koja isključuje razgovore o statusu Kosova. Predvodnik „diplomatske ofanzive“ Vuk Jeremić već u decembru iste godine biva isprašen iz Demokratske stranke, a u januaru 2011. godine Evropski parlament usvaja rezoluciju kojom pregovore između Srbije i privremenih institucija u Prištini stavlja u svoje okvire. Od 7. marta 2011. godine u Briselu se vode pregovori koji imaju samo jedan cilj – obezbediti Kosovu stolicu u Ujedinjenim nacijama. U međuvremenu, srpska strana u ovim pregovorima postaje sve popustljivija.

Jasno je da Zapad danas od Srbije očekuje tri stvari:

1. da Srbija uvede sankcije Ruskoj Federaciji;

2. da Srbija omogući konačnu i punu realizaciju projekta „nezavisno Kosovo“; i

3. da okrene leđa Republici Srpskoj,

Zapad nikad ne gubi vreme pa će Srbija do jeseni morati Rusiji da uvede sankcije. Možda će Vučić probati da se izvuče iz te zamke u koju je sam upao, ali, ako je ikada to obećao, a ne ispuni obećanje, biće konačno potrošen kod svojih zapadnih „prijatelja“. Ukoliko pak ispuni obećanje, biće potrošen u svojoj zemlji.

Kada je reč o priznavanju nezavisnosti Kosova, da li ste čuli da je „broj poslanika u Narodnoj skupštini nedopustivo veliki i da treba da se smanji“? Prosečan čovek bi se zapitao kakve veze ima Kosovo sa brojem poslanika. Pa ipak, smanjenje broja poslanika Narodne skupštine moguće je ostvariti jedino – pogađate – promenom Ustava (član 100). Može biti da je broj narodnih poslanika problem, ali za Zapad je veći problem preambula Ustava i njegov član 182, tako da ćemo broj narodnih poslanika smanjiti onako „u paketu“ sa odricanjem od Kosova i Metohije. Jedino što daje tračak nade jeste činjenica da ova vlada, bez obzira na broj poslanika, verovatno nema snagu da sprovede oba ova prljava posla. Prosto – mnogo je.

Počeli smo sa Grčkom. Iako su deo Evropske unije, Grci nisu dozvolili da im na ruke stave okove, pa je pitanje zašto onda mi to dozvoljavamo? Mi koji u Evropsku uniju nikada nećemo ući, ne zato što je dovoljno narastao broj evroskeptika, već zato što nas tamo neće. Zašto Srbija i dalje daje sve da ne bi dobila ništa, a sve vreme ima alternativu koja je jača nego što je ikada bila?

Aleksandar Ranković

ceopom-istina.rs