Srpska crkva i doslednost

0
1069

patrijarh-irinej1Posle objavljivanja teksta o nestanku pomena ruskog naroda iz Vaskršnje poslanice patrijarha Irineja, dobio sam, od izvesnih komentatora tog teksta na sajtu Novi Standard kritike da sam maliciozan i neupućen u temu. Naravno, nemam nameru da polemišem sa anonimnim komentatorima, ali, istine radi, objavljujem jedan svoj tekst pisan za Pečat septembra 2010. Tada sam postavio pitanje – zašto se SPC odlučno ne bori protiv srbofobnog režima Borisa Tadića, koji je izdavao sve nacionalne interese, naročito na Kosovu. Novi režim, koji je nastupio posle Tadićevog, nastavio je u i stom pravcu, a očito je – biće sve gore. Međutim, „simfonija“ SPC i antisrbske vlasti traje. Zato ovaj tekst, kao podsećanje – da se vide dubinski uzroci izbacivanja pomena Ruska iz Vaskršnje poslanice SPC.

* * *

Od decembra 1990. godine, pa sve do 5. oktobra 2000. godine, Srpska pravoslavna crkva sve vreme bila je protiv vlasti Slobodana Miloševića, navodno nesposobne da brani naše nacionalne interese, pre svega KiM. Za vreme Miloševića vikalo se na sav glas. Bilo je kletvi i anatema. Danas, kada je aktuelni režim praktično priznao nezavisnost Kosova, vrh SPC ćuti, kao da se ništa ne dešava.

Doslednost je retka i zato dragocena osobina. Svi je očekujemo od drugih, a sami smo retko kada spremni da je upražnjavamo. Tako je i u ličnom i u društvenom životu, a pogotovu u politici, u kojoj najveći broj delatnika misli da su moral i doslednost metafizičke kategorije koje su neprimenjive u stvarnosti.

Ovo je priča o doslednosti u izvesnim stavovima jedne od ključnih nacionalnih ustanova srpskog naroda – Srpske pravoslavne crkve, priča vezana za poslednjih dvadeset godina naše istorije.

BROZOMORA

Nije nikakva tajna da je Srpska pravoslavna Crkva za vreme Brozove Jugoslavije bila ne samo marginalizovana nego i getoizovana. Ko god se oglasio snažnijim glasom, bilo da je vernik, sveštenik, monah ili episkop, ućutkivan je bez milosti. U zatvor su zbog „verbalnog delikta“ bačeni mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije (Bradvarević) i episkop hvostanski Varnava (Nastić). U zatočenju su bili izloženi različitim ponižavajućim postupcima, počev od šišanja i brijanja i zabrane čitanja duhovne literature do teškog rada. Za to vreme, duhovni otac NDH, Alojzije Stepinac imao je skoro hotelske uslove u zatvoru Lepoglava, a kasnije još bolje, dok je bio u konfinaciji u rodnom selu Krašiću.

Jedan od najpoznatijih slučajeva borbe „napredne“ države protiv „nazadne“ Crkve, koja ne sme da se meša u bilo šta van hrama, bio je slučaj hapšenja i zatvaranja na mesec dana vladike žičkog dr Vasilija (Kostića), jednog od najboljih srpskih episkopa XX veka. On je, rešenjem sudije za prekršaje SO Gornji Milanovac Radovana Purića od 27. aprila 1972. proglašen krivim zato što je 3. oktobra 1971. „na javnom mestu pored crkve i crkvene porte gde se održavaju seoski vašari u selu Brezni, za vreme osveštavanja renovirane crkve, pred masom od 1.500 do 2.000 okupljenih građana“: neistinito prikazivao sistem školovanja, obrazovanje i vaspitanje mladih; tvrdio da su današnji prosvetni radnici nepismeni, da nisu dostojni ni blato s cipela da skinu onima koji su vaspitavali velike srpske vojskovođe; da ne vaspitavaju omladinu kao buduće građane koji će braniti ovu zemlju, već da vaspitavaju od omladine siledžije koji će je rušiti, te da, ukoliko se ne usprotivimo ovakvom vaspitanju – bićemo od ovakve omladine pregaženi pošto ih vode i vaspitavaju oni koji od njih nisu bolji, već i gori od njih; predlagao je za državnu srpsku Himnu: „Bože dragi ti što spase od propasti, čuj naše glase pa nam budi spas, moćnom rukom vodi i brani srpski rod, srpsku crkvu i sav srpski narod“ – čime je učinio prekršaj iz člana 2, tačka 4. Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira.

NOVO DOBA U ODNOSIMA CRKVE I DRŽAVE

A onda je došlo novo vreme. Bilo je to vreme političkih i društvenih promena, i vreme Slobodana Miloševića. Ostavićemo po strani političku analizu tog složenog perioda, doba raspada SFRJ i rata protiv srpskog naroda, koji su vodile udružene sile NATO i bivše jugoslovenske braće. Osvrnućemo se samo na političku delatnost izvesnih u SPC, koji su, smatrajući da Miloševićeva vlast nije dobra po srpske nacionalne interese, kritikovali sve njegove poteze. Oni su nudili izlaze i okolnosti u kojima smo se našli samo (i jedino) putem uklanjanja te i takve vlasti.

Važno je reći: iako Crkva u to vreme nije dobila sve što je tražila (veronauku u školama i povraćaj nacionalizovane imovine, recimo), ona je u odnosu na Brozovo doba dobila neviđenu slobodu govora, delovanja i misije. Mediji su otvoreni za crkvene teme (TV serija Bukvar pravoslavlja, prenosi praznična bogosluženja, učešće crkvenih lica u kontakt-emisijama). Škole su počele da slave Sv. Savu. Svuda su, često uz pomoć države, podizani hramovi i parohijski domovi. Otvoreni su javni prostori za verske tribine. I u materijalnoj sferi bilo je pomaka: dozvoljen je uvoz automobila za crkvene potrebe, i to po najpovoljnijim uslovima, a država je pomagala humanitarnu delatnost Crkve. Mnogo je učinjeno i u podizanju hrama Sv. Save na Vračaru, na čijim temeljima se prvi put posle rata služilo 1990. godine. Država je obilno pomagala obnovu Hilandara.

Da Vas podsetimo:  Gugl učionica i mentalno zdravlje: Zašto su nam deca nervozna?

U POTRAZI ZA APSOLUTNIM KRIVCEM

Još u decembru 1990. Pravoslavlje, novine Srpske patrijaršije, objavljuju tekstove jednog jeromonaha (kasnije episkopa) i jednog đakona, kasnije sveštenika, profesora Bogoslovskog fakulteta SPC, gde se politička atmosfera u Srbiji naziva nepodnošljivom. Povodom demonstracija opozicije 9. marta 1991, opet se čuje kritički glas jeromonaha (a kasnije episkopa), koji podržava opoziciju, a kritikuje vlast.

Vanredno zasedanje SA Sabora SPC u januaru 1992. donosi saopštenje po kome „ničije pogodbe sa nosiocima vlasti u Srbiji, koja nema mandat da istupa u ime čitavog srpstva, ili sa organima jugoslovenske federacije, ili sa komandujućim strukturama jugoslovenske vojske, ne obavezuju srpski narod kao celinu, bez njegove saglasnosti i bez blagoslova njegove Matere, Pravoslavne srpske Crkve“. U martu 1992, jedan episkop na Studiju B tvrdi da je Miloševićeva vlast kao i Brozova, i da Milošević treba hitno da ode da bi Srbima bilo bolje.

Prolećno zasedanje SA Sabora, 1993. donosi Memorandum SPC, koji osuđuje vladajuće partije u Srbiji i Crnoj Gori kao naslednice komunističke metodologije. One, smatra Sabor, ne dopuštaju demokratski dijalog, niti daju Crkvi mesto koje joj pripada. Predstavnici Crkve, na čelu s patrijarhom, podržali su i skup DEPOS-a i studentske proteste juna 1992. U listu Pravoslavlje pojavljuje se tekst u kome se vlasti u Srbiji porede s Turcima: „Iako takvi vladaju Srbijom, Srbi ih ne mogu smatrati svojim, jer Srbijom su dugo vladale i osmanlije, pa to nije značilo da su srpski državnici“.

I SA Sabor SPC 1993. tražio je da režim odstupi i preda vlast boljima. Sabor je osudio i prekid odnosa SR Jugoslavije sa Republikom Srpskom 1994, a čule su se i anateme protiv onih koji postavljaju granice na Drini. SA Sabor SPC u jesen 1995. povlači potpis patrijarha Pavla sa dokumenta kojim se Slobodanu Miloševiću daje ovlašćenje da pregovara u Dejtonu.

Vrh Srpske crkve podržava zahteve opozicije i studenata u toku demonstracija 1996/1997, kada jedan vladika sa studentima duva u pištaljku i probija policijski kordon (kasnije će taj vladika krstiti Čedomira Jovanovića, navodno vođu studenata i zažaliće zbog svoje nepromišljenosti). U okviru borbe protiv vlasti Slobodana Miloševića uskraćuje se crkvena podrška njegovom savezniku u Crnoj Gori Momiru Bulatoviću, a ukazuje se Milu Đukanoviću, koji, da bi dobio izbore, celiva mošti Svetog Petra Cetinjskog i obećava SPC kule i gradove. Te 1997. jedan episkop na Crkveno-narodnom saboru u Prištini od Slobodana Miloševića skoro da zahteva samoubistvo(?!) da bi se Srbi na taj način „preporodili“.

SA Sabor SPC 1998. insistira da vlasti u Srbiji nemaju pravo da pregovaraju o Kosmetu sa Zapadom. Od sredine 1999. do 5. oktobra 2000. osnažuje se saradnja sa DOS i Otporom radi smenjivanja Miloševića. U tome se ne biraju sredstva: 15. juna 1999. bez ičijeg potpisa pojavljuje se „zahtev Sinoda“ da „aktuelni predsednik države i njegova vlada u interesu naroda i za njegovo spasenje podnesu ostavke kako bi novi ljudi prihvatljiviji za domaću i međunarodnu javnost preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu državu“.

Uoči izbora 2000. godine SA Sinod SPC poziva predstavnike vlasti da ne zastrašuju narod koji želi da „po svojoj savesti izabere vlast koja će biti priznata od svih u zemlji i van nje“.

Ostalo je istorija: 5. oktobra 2000. DOS dolazi na kormilo države i vrh SPC oduševljeno kliče, verujući u obnovu simfonije Crkve i vlast imajućih.

KAD JA TAMO, A ONO MEĐUTIM

Iako je DOS učinio ponešto za Crkvu (veronauka je opet u školama, recimo), vrlo brzo se pokazalo da je u dosokratskom režimu mnogo jača srbofobna i pravoslavnofobna struja drugosrbijanaca. Crkva je u to doba počela da diže glas protiv građanističke histerije antihrišćanstva i protiv globalističke reforme školstva Gaše Kneževića. Episkopi su izvesno vreme posećivali Hag i tamošnje srpske zatočenike na pravdi Boga. Objavljen je i Memorandum o Kosovu i Metohiji, gde su branjene čvrste pozicije o neotuđivosti svete srpske zemlje.

No od 2005. godine snažan stav Crkve kao da popušta. To se videlo prvo u primoravanju episkopa Artemija da povuče tužbu protiv NATO zemalja, čije su KFOR trupe bile odgovorne za nesprečavanje pogroma na Kosovu 17. marta 2004. Nastavljeni pritisci na vladiku Artemija doveli su do njegovog uklanjanja sa uprave Eparhije raško-prizrenske februara 2010, što se poklopilo sa nastojanjem vlasti u Beogradu da se Kosmeta oslobode i predaju ga NATO i Šiptarima uz glumatanje patriotizma (briselski novogovor sa šajkačicom).

Da Vas podsetimo:  Borba za istinu o stradanju Srba u srebreničkom kraju u dva svetska i ratu 90-ih

NATO gaulajter Piter Fejt zbog svega je hvalio vrh SPC, opredeljen za „umereniji pristup“, na šta je SA Sinod SPC odgovorio nemuštim saopštenjem u kome se Fejtovi saradnici optužuju za neadekvatan prevod njegove pohvalne rečenice.

Devedesetih godina SA Sabor i SA Sinod SPC bili su politički „hiperaktivni“, i to: protiv avnojevskih granica kao međunarodno priznatih, protiv podrške Vatikana Tuđmanu i Izetbegoviću, protiv sankcija tzv. „međunarodne zajednice“, protiv „dejtonske izdaje Republike Srpske, protiv suda u Hagu (tvrdili su „da je u imenu Božjem konačni sud i pravda, a ne u instrumentalizovanom Haškom sudu“), protiv NATO bombardovanja Republike Srpske 1995. I, naravno, sve vreme protiv vlasti Slobodana Miloševića, kao nesposobne da brani naše nacionalne interese. Jedan episkop i teolog je, prevodeći starozavetne knjige, istima davao političke komentare, tvrdeći da su Bil Klinton i Slobodan Milošević lice i naličje jedne iste medalje, i poredeći sa biblijskim arhetipovima zla.

A SADA?

Slobodana Miloševića odavno nema – ni na vlasti ni među živima. Ubio ga je Hag, protiv čijih laži je smelo i odgovorno svedočio. Pa ipak, razaranje Srbije i srpstva se nastavilo, i to još žešće. Uprkos Rezoluciji 1244, koja je bila, makar na papiru, priznanje suverenosti i teritorijalne celovitosti Srbije na Kosmetu, naši SAD-EU „prijatelji“ priznali su „nezavisnost“ šiptarskoj secesionističkoj tvorevini, a sada bacaju ugarak u Rašku oblast. Naša EU budućnost zamenjena je vizijom Balkana i Srbije, kojom će gospodariti omiljeni NATO saveznik Turska. Pod pritiskom Zapada nalazi se i Vojvodina, koja svakog časa može krenuti putem Kosova i Metohije.

No to ne bi bilo toliko strašno (navikli smo) da našim vašingtonsko-briselskim „saveznicima“ svesrdno ne pomaže kriptokvinslinška vlada u Beogradu, skrpljena od „patriota“ iz koalicije Za evropsku Srbiju. Ta vlast je neposredno odgovorna za neuspeh diplomatske akcije u odbrani Kosmeta (jer su sve vreme pričali priču za maloumne, zvanu „i Kosovo i EU“), i za faktički zaboravljene najsvetije srpske zemlje. Ali ta vlast je neposredno odgovorna i za politički požar u Raškoj oblasti jer je s tamošnjim političarima sklapala svaki mogući deal, samo da bi dobila koji birački glas više. Ta vlast je odgovorna i za Vojvodinu jer je donela statut ove pokrajine, koji je uvod u njeno otcepljenje od Srbije.

Da i ne govorimo o prestupima sadašnje vlasti u oblastima kršenja pravila demokratskog poretka (do njega je vrhu SPC toliko bilo stalo za vreme Slobodana Miloševića). Ova vlast je odgovorna za donošenje zakona o totalitarnoj kontroli nad našim elektronskim komunikacijama, za čipovanje svih ličnih dokumenata i video-nadzor, koji Srbiju pretvara u konclogor itd. Da je to svojevremeno uradio Milošević, bio bi stostruko anatemisan baš iz vrha SPC.

A tek da mu je na pamet palo da traži zabranu upotrebe pojedinih reči (kao naš poverenik za ljudska prava). A tek da je doneo zakon o favorizaciji sodomije i stao na čelo gej-parade? A tek da je do temelja razorio školstvo pod vidom reforme i „bolonjizacije“? Svojevremeno je predsednik Srbije optuživan i za belu kugu (govorilo se: narod je u bedi, ne može da se rađa, mladi beže u inostranstvo) a šta je sada u najboljem od svih režima kad, deset godina posle 5. oktobra, svake godine u Srbiji umre 30 hiljada ljudi više nego što ih se rodi? Da i za to nije kriv Milošević?

Usred ovog poloma vrh SPC ćuti kao da se ništa ne dešava. Ili se oglašava bledo i neuverljivo. Za vreme Miloševića vikalo se na sav glas. Bilo je kletvi i anatema. A sad, povodom gej-parade, izvesno lice iz Patrijaršije se pred novinarima pozvalo na saopštenje jednog jedinog člana Sinoda SPC, koji je 18. septembra 2009, usprotivivši se (oštro) svakom nasilju na ulicama Beograda, izjavio da se SPC i ostale tradicionalne crkve i verske zajednice „protive pravu na javno izražavanje seksualne orijentacije ili bilo koje druge lične sklonosti, pogotovu ukoliko ono vređa pravo građana na privatnost i porodični život, njihova verska uverenja i neprikosnovenost dostojanstva ličnosti“. I to je sve.

Mada Crkva ima pravo da iz zajednice pravoslavnih isključi one političare koji krše zakon Božji i zapovesti Evanđelja (što je učinjeno pre Drugog svetskog rata, kad su kažnjeni srpski poslanici koji su u Skupštini glasali za Konkordat s Vatikanom), jedino što je primus inter pares učinio bilo je odbijanje da se sastane s gej-aktivistima u julu 2010. A narod očekuje jasan i glasan stav Majke Crkve, čija je uprava tako lepo umela da preporučuje za koga da se glasa u jesen 2000. godine.

Da Vas podsetimo:  TRAŽIM POMILOVANJE, ZA ŽENSKI ROD!

Hajde da gej-paradu ostavimo po strani (mada se ostale pomesne crkve oštro i jasno izražavaju o sličnim manifestacijama u svojim zemljama). Ali Kosovo! Ko se neće setiti jedne skoro groteskne letošnje odluke vrha SPC da se moleban za Kosmet i pravdu Božju i ljudsku služi posle odluke Međunarodnog suda pravde o pravu na secesiju kosmetskih Šiptara! A sad, kad se videlo da Vlastodržac & comp. sramno u poslednji čas, brukajući nas pred Bogom i slobodoljubivim svetom, menjaju rezoluciju o Lazarevoj zemlji pred Skupštinom UN, gde je sad Crkva da digne glas i kaže da „ničije pogodbe sa nosiocima vlasti u Srbiji, koja nema mandat da istupa u ime čitavog srpstva (…) ne obavezuju srpski narod kao celinu, bez njegove saglasnosti i bez blagoslova njegove Matere, Pravoslavne srpske crkve“, kao što je bilo rečeno 1992. godine? Nema nikog. Muk svuda. Oni koji su pozivali Miloševića na štošta, od povlačenja s vlasti do samoubistva, sad su zauzeti ućutkivanjem vladike Artemija i njegovog monaštva, valjda zato što je Artemije godinama govorio da srboupropastiteljska vlast u Beogradu trguje Kosmetom.

Ćuti se, a požar se prenosi na Rašku oblast, u koji je stolovao Nemanja i gde se rodio Sv. Sava. A Skupština zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji vapije u ime svih nas Srpskoj crkvi:

„Posebno se obraćamo našoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi da javno i izričito odbaci ideju o eksteritorijalnosti manastira, crkava i ostalog duhovnog nasleđa srpskog naroda, Srbije i SPC na Kosovu i Metohiji. Prihvatanje te ideje značilo bi pristajanje uz nasilne i nelegalne akte u pravcu nezavisnog Kosova, jer je svima jasno da bi istorijsko i duhovno nasleđe Srba u Pokrajini moglo da bude eksteritorijalno samo u odnosu na nezavisno Kosovo.“

A vrh SPC ćuti, dok njen pravojerarh u Beču sredinom septembra 2010. obećava skoro ujedinjenje s rimokatolicima (a ko zna, možda i zajedničke „blagdane“, poput, Hrvatima omiljenog, praznika „Stepinčevo“).

Gde su sad da nenarodnu vlast NATO zombija, koja nas vodi pod čizmu Istanbula, uporedi s vlašću osmanlija, kao što su to činili s vlašću Slobodana Miloševića?

O DOSLEDNOSTI, JOŠ JEDNOM

Kao što smo na početku članka rekli, doslednost je retka i dragocena osobina – i pojedinaca, i institucija. Zato se ovaj tekst nije bavio političkom analizom ispravnosti ili pogrešnosti stava vrha SPC prema periodu u kome je na vlasti u Srbiji bio Slobodan Milošević, nego nastojanjem da se postavi pitanje doslednosti tog istog vrha SPC. Naime, ako se devedesetih godina 20. veka tvrdilo da Milošević ne ume da zastupa naše nacionalne interese i ako se stalno tražilo da dotični ode s vlasti da bi došli drugi i sposobniji, šta je sada, kada je ta, „druga i sposobnija“ vlast na čelu Srbije i kad Srbija propada munjevitom brzinom, jer vladajuća koalicija krčmi ostatke ostataka naše nezavisnosti i suverenosti? I ne samo to – vlasti Slobodana Miloševića ni u snu na pamet nije padalo da do kraja razara hrišćanski moral srpskog naroda, i organizuje sodomitske skupove, proglašavajući to najnovijim uspehom civilizacije. Zašto sad Crkva ćuti? Ako su pojedinci iz njenih vrhova pozivali Miloševića na samoubistvo, zašto Tadića ne zovu na pokajanje?

A možda je odgovor tragično jednostavan. Kao što je episkopat SPC za vreme Titove diktature bio izgnan u mišju rupu i dobijao packe za svaku, pa i najblažu, slobodnu reč, tako je i sada, u doba drugosrbijanskih vlastodržaca opasno govoriti slobodno i rodoljubivo (za šta, za vreme Miloševića, u Crkvi nikom nije falila dlaka s glave).

Ako je to zaista tako, onda se rastanimo i sa poslednjom iluzijom o poslednjoj nepokorenoj nacionalnoj instituciji. Ali u Boga se uzdamo da nije. I zato u ovom tekstu nije bilo prozivanja po imenu, jer potpisniku ovih redova ne pada na pamet da svoju Crkvu ruži i njenim starešinama soli pamet. On se samo nada da će Crkva smoći snage da bude dosledna i da, posle svih iluzija, izdajnicima kaže dosta, ma koliko to koštalo. Umeće to da ceni narod Svetog kneza, koji je znao da je „zemaljsko za malena carstvo, / a nebesko uvek i doveka!“

Vladimir Dimitrijević

Borba za veru

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime