U Republici Srbiji 53 posto kapitala danas je u državnom vlasništvu. U Kralјevini Jugoslaviji, u državnom vlasništvu bilo je pet posto kapitala.
To je najkraći odgovor na pitanje zašto je ekonomska situacija u Srbiji tako loša. Država sa dominantnom državnom svojinom je komunistička. Posle komunističke “revolucije“, odnos 95:5 u korist privatnog kapitala okrenut je približno obratno. Od formalnog pada komunizma, 1990. godine, raste udeo privatne svojine, tako da je do danas povećan do 47 posto.
Razume se, njen udeo nije povećavan kako treba, zbog tzv. plјačkaških privatizacija, ali to nije tema ovog članka. Uglavnom, plјačkaške privatizacije su prirodna posledica plјačkaškog sistema. Najbolјi dokaz za ovo je podatak objavlјen 2. februara ove godine u dnevniku “Blic“, da je Josip Broz Tito do kraja života uz sebe imao torbu za bekstvo iz zemlјe: dva lažna pasoša, 2.000 zlatnika, nekoliko desetina miliona dolara, 47 skupocenih prstenova, itd. Ovaj podatak je jedan od klјučnih za razumevanje komunista, jer dokazuje da su oni znali – uostalom, da i sada znaju – ko su i šta su. A skrivan je još od Titove smrti, kako i onaj deo javnosti koji je poverovao u njihove bajke, to ne bi saznao. Skrivan je, takođe, i da bi Titovi saradnici i naslednici oplјačkali njegovo bogatstvo. Što su, u međuvremenu, i učinili: do danas je ostao samo manji deo od nekoliko stotina miliona dolara.
Dakle, takvi su komunisti i takvi su njihovi naslednici, neokomunisti. Vlast im služi za lično bogaćenje, dok narodu serviraju bajke o svetloj budućnosti.
Za bogaćenje preko monopola vlasti neophodan je visok udeo državne svojine, odnosno javnih preduzeća, kako ih sada zovu u Srbiji. Ta preduzeća su njihov ratni plen. Posle svakog izbornog ciklusa, oni u njih rasporede svoje “kadrove“, bez obzira na njihovu (ne)stručnost. I zato ta preduzeća često posluju sa gubitkom. Što je, inače, termin koji ne postoji u demokratskim zemlјama, jer ako neka firma posluje sa gubitkom, po pravilu ide u stečaj. To je u (neo)komunizmu drugačije, pošto bi zbog stečaja bez posla ostali i partijski “kadrovi“. Jedan od fenomena (neo)komunizma je da ima bezbroj propalih preduzeća, ali nema propalih direktora, i uopšte rukovodilaca. Oni primaju ogromne plate, čak i ako proizvode ogromne gubitke, tako što se novac otima od preostalog, zdravog dela privrede. On je na meti i ogromne državne uprave, u koju se takođe nagomilavaju partijski “kadrovi“. Kralјevina Jugoslavija je zapošlјavala 200.000 činovnika, a danas ih u Srbiji ima oko 800.000.
Specifičnost višepartijskog (neo)komunizma u Srbiji je upravo enormno povećanje činovnika i u državnoj upravi i u javnim preduzećima. Posle formalnog pada komunizma, 1990. godine, ispostavilo se da novoformirane, nominalno demokratske partije, imaju komunistički mentalitet, koji je do punog izražaja došao tek posle petooktobarske “revolucije“ 2000. godine. Do tada, poluge vlasti uglavnom je držala Socijalistička partija, sa nekoliko koalicionih partnera. Tada na vlast dolazi još dvadesetak partija, plus njihovi koalicioni partneri. I svi počinju da udomlјuju svoje “kadrove“. U narednim izbornim ciklusima, između svih tih partija skloplјen je dogovor da pobednici ne otpuštaju “kadrove“ gubitnika, kako bi i njihovi bili pošteđeni kada se okrene kolo sreće.
Tako je Narodni muzej u Užicu, u jednom momentu, umesto jednog, imao sedam direktora. Grad Kragujevac je 2002. godine zapošlјavao oko 350 činovnika – što je bilo previše – a danas oko 1.000. Gradski vodovod u Kragujevcu došao je negde do 750 zaposlenih, među kojima je svega pedesetak inženjera i majstora, Gradska toplana do 450, itd.
U brojkama, ekonomska slika Srbije danas izgleda približno ovako.
Na 7,5 miliona stanovnika (bez Kosova i Metohije), Srbija ima 2,88 miliona zaposlenih. Međutim, od ovog broja, 628.400 osoba zaposleno je “neformalno“, to jest u “sivoj i crnoj zoni“. Ovo, inače, nije procena nezavisnih analitičara, već državnih organa.
To znači da negde 2,2 miliona zaposlenih uplaćuje doprinose u penzioni fond i za zdravstveno osiguranje. Ali, od ovih 2,2 miliona, njih 800.000 plaća država. Tako, vrednost stvara 1,4 miliona zaposlenih. Oni treba da izdržavaju i 1,7 miliona penzionera i 800.000 činovnika.
Takav sistem ne može da funkcioniše, što ima više posledica.
Prvo, prosečna plata u Srbiji je veoma niska, trenutno je negde na oko 380 evra mesečno, u neto iznosu. Na celom Balkanu, niže plate su samo u BJR Makedoniji. Prosek, naravno, ne daje realnu sliku života građana, jer se do prosečnih 380 evra dolazi tako što partijski funkcioneri u javnom sektoru dobijaju i do 20.000 evra mesečno. Zvanično, Srbija ima 18.000 milionera, dok je u stvarnosti ova brojka sigurno veća.
Ogromna većina zaposlenih prima između 200 i 300 evra mesečno. Koliko je to malo, dovolјno je navesti da komunalije za stan od oko 50 kvadrata iznose oko 100 evra mesečno.
Prosečne penzije su takođe bedne, iznose negde oko 140 evra mesečno. Što, takođe, ne odražava realno stanje, jer komunisti imaju penzije od 700 i više evra.
Broj nezaposlenih u Srbiji je užasno visok. Poslednjeg dana 2017. godine bilo ih je tačno 618.827. Međutim, ni ova cifra nije tačna, jer se odnosi samo na one koji traže posao preko državne službe za zapošlјavanje. Mnogo ih je koji se tu uopšte ne prijavlјuju, jer se zna da poslodavci preko ove službe traže negde šezdesetak hilјada radnika godišnje, tj. tek jednu desetinu nezaposlenih. Takođe, zna se da većinu novozaposlenih očekuje minimalac od 200 evra, zatim produženo radno vreme, loši uslovi rada, itd, pošto niti sindikati, niti inspekcije rada, u Srbiji ne funkcionišu kao na Zapadu.
Ipak, broj zvanično nezaposlenih smanjio se tokom poslednjih šest godina za oko 135.000. Razlog: Narod, kao i u Titovo vreme, masovno beži iz zemlјe.
Kako, uopšte, država funkcioniše?
I to je kao u Titovo vreme: zaduživanjem. Neposredno posle “petooktobarske revolucije“ 2000. godine, Srbija je dugovala 14 milijardi evra. Do 2007. godine dug se smanjivao, dolazeći do osam milijardi evra. Razlog smanjivanja, na žalost, nije bilo dobro poslovanje, nego su strani fondovi i države otpisivali dugove, zbog činjenice da su njihovi lјudi 5. oktobra 2000. godine došli na vlast u Srbiji.
Do kraja 2011. godine dug Srbije skočio je na 12,6 milijardi evra. Trend zaduživanja nastavlјen je i od dolaska na vlast Srpske napredne stranke, tako da Srbija danas duguje 22,2 milijarde evra (oko 65 posto je dug prema inostranstvu, a oko 35 posto je tzv. unutrašnji dug; ta proporcija je uvek bila približno ista).
Bruto društveni proizvod Srbije iznosi svega 37,6 milijardi evra. Koliko je to niska cifra, vidi se po tome što jedna mala, a takođe bivša socijalistička zemlјa, poput Litvanije, ima BDP od 36 milijardi evra. Portugalija, recimo, ima BDP 228, a Belgija 467 milijardi evra.
Pošto je dug iznad 60 posto BDP-a, Srbija spada u prezadužene zemlјe. Rast BDP-a u 2017-toj godini bio je svega 1,9 posto, tj. među najnižima u Evropi. Ako se gleda prosek tokom poslednjih pet godina, Srbija je, po rastu BDP-a, ubedlјivo na poslednjem mestu na Balkanu.
Kako se rešiti bede?
Osnovno je da Srbija ponovo postane kapitalistička i, podrazumevano, demokratska država, sa vladavinom zakona. U tom procesu bi se, pored ostalog, došlo i do predratnog odnosa od 95:5 u korist privatnog kapitala.
Međutim, to je teorija. U praksi, treća generacija komunista, koja je sada na vlasti, niti hoće, niti može, da stvori demokratsku državu. Privatizacija većeg stepena je utopija, jer više nema kupaca čak ni za solidna državna preduzeća. Nema ih, jer zbog (neo)komunističkog sistema ne postoje uslovi za dobar biznis. Na primer, građevinski sektor, koji je najveći motor razvoja cele privrede, doživeo je i to da glavna putarska preduzeća budu klasično mafijaška (Surčinski klan, u vreme Zorana Đinđića), da služi za pranje novca, da nema reda u tenderima, itd. Ili, najveći sistem maloprodajnih objekata u Srbiji jedno vreme vodila je duvanska mafija.
Zbog (neo)komunističkog sistema, u domen utopije spadaju i tri mere koje bi u kratkom roku bitno popravile srpsku ekonomiju.
Prvo, to su zaštitne carine prema Kini. Ove carine ukinute su još u vreme Mirjane Marković Milošević, zbog simpatija prema kineskim komunistima, koji su odoleli u vreme sloma crvene tiranije širom sveta.
Drugo, zaštitne carine prema Evropskoj uniji, koje je pre desetak godina ukinuo ministar finansija Mlađan Dinkić. Tim ukidanjem, budžet Srbije gubi u kešu 200 do 300 miliona evra godišnje, dok je indirektni gubitak mnogo veći.
Roba uvezena iz Kine i Evropske unije danas toliko dominira Srbijom, da su otuda i jabuke, pasulј, čak i beli luk, a da ne pominjemo odeću, obuću i tehničku robu. Zbog odsustva carinske zaštite, tokom poslednjih dvadesetak godina u Srbiji su propale čitave industrijske grane, pa je čak ugrožena i polјoprivreda, u kojoj je oduvek tražen spas, a stotine hilјada radnika ostalo je bez posla.
Ali, već ovlašno gledanje RTS-a kazuje da o povratku carina nema govora. Kina se stalno hvali zbog davanja nekih kredita, kao da ti kredite ne bi mogli da se uzmu drugde, ali i zato što je uzdržana kada se u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija glasa o Srbiji. Od Miloševića do danas, korist od te uzdržanosti još niko nije uspeo da objasni. Još gore stoji stvar sa Evropskom unijom. Ulazak u Evropsku uniju je mantra koju vladajući političari ponavlјaju decenijama, uprkos tome što čelnici iz Brisela redovno odlažu taj čin za novih desetak godina. Racionalno gledano, političari bi mogli da vode politiku u korist svojih glasača četiri po četiri godine, jer im toliko traju mandati. A čak i kada bi Srbija ušla u EU, čekala bi je sudbina Grčke ili Portugalije, tj. još veće zaostajanje za Nemačkom.
Treća mera koja bi u kratkom roku digla srpsku privredu odnosi se na uvođenje realnog kursa dinara, da se jedan evro menja za negde 360, umesto za sadašnjih 120 dinara. Trostruko obaranje vrednosti dinara navedeno je jer je kurs domaće valute za poslednjih 16 godina veštački podignut za oko tri puta. Preciznije rečeno, danas se za 100 evra u Srbiji može kupiti tri puta manje robe nego 2002. godine. I obratno, srpska roba je danas tri puta skuplјa u inostranstvu nego 2002. Na primer, Francuzi koji su kupili cementaru u Beočinu, još u vreme Slobodana Miloševića, danas zarađuju tri puta manje na izvozu cementa. Naravno, oni su deo tog gubitka smanjili tako što su smanjili plate zaposlenima, izdatke za očuvanje okoline, itd. Ali, zarada im je ipak drastično opala, što zna celi poslovni svet i zbog čega je sve manje ozbilјnih stranih investitora. Veća šteta je što su i domaćim proizvođačima otežani uslovi za rad. Naročito onima koji su najvažniji – izvoznicima.
Opet, i priča o dinaru je čista teorija, pošto generacije političara vode politiku tzv. uvoznog kursa, tj. kursa koji se isplati uvoznicima, a koji, istovremeno, uništava izvoznike, pa automatski i mogućnost razvoja domaće privrede. Oni to rade delom iz svoje koristi (jer su povezani sa uvoznim firmama), a delom zbog stranaca (kojima je u interesu da plasiraju svoju robu u Srbiju).
Evo šta o tome kaže ekonomista Vladimir Gligorov:
„Ovo drugo (investicije i izvoz) zahteva drugačiju proizvodnu ponudu, drugačija preduzeća, drugačiju obrazovanost, fiskalnu politiku, pravni red, tako da to ide sporo. Usled toga, Srbija zaostaje a ne napreduje, poput zemalјa srednje i istočne Evrope, u odnosu na razvijenije i manje razvijene zemlјe članice EU (uz izuzetak Grčke i Hrvatske). Zapravo, zaostaje i u odnosu na druge balkanske zemlјe koje nisu članice EU, jer ove druge uglavnom imaju veći udeo ulaganja u ukupnoj proizvodnji.“
A ovo su reči ekonomista Ljubomira Madžara:
„Imamo i državna, društvena i javna preduzeća sa velikim gubicima i kreditima koje garantuje država a koji crpe energiju iz zdrave privrede. Ekonomski bi trebalo to rešiti, ali se politički očigledno ne isplati. Takođe, nema izgleda za preokret dok politika ne prepozna da jedino poslovni svet može da nas izvuče iz ovog stanja.“
Drugim rečima, Srbiju očekuje dugoročno mrcvarenje.
(Neo)komunistički sistem je toliko jak da ne može biti oboren, već ostaje da se uruši sam od sebe, kao što se to inače s njim kroz istoriju i dešavalo, kako u svetu, tako i u Srbiji. Dok se urušava, taj sistem će postepeno zamenjivati novi sistemi, koji u vreme komunizma nisu postojali, pa ih tako komunisti nisu mogli zaraziti svojim virusima. Tipičan primer je IT sektor, koji je već postao najvitalniji deo srpske privrede. U IT sektoru, računajući i hardver i softver, u Srbiji danas ima oko 2.000 preduzeća, koja zapošalјavaju oko 20.000 lјudi i imaju prihod od preko milijardu i po evra godišnje. Za poslednjih sedam godina, IT sektor je utrostručio izvoz, i, u stvari, ove firme najviše rade za strane klijente. One zapošlјavaju stručne mlade lјude, sa platama daleko iznad minimalca i proseka.
Miloslav Samardžić
Izvor: Pogledi/Sloboda
