Na uništenju srpske privrede svojski se radilo zadnjih godina prošlog veka i početkom ovog, toliko svojski da su je desetkovali. Tadašnja vlast je rasprodala sve što je bilo društveno (a moglo da se proda) u bescenje za državu, ali ne i za svoj džep. Tako je u Nišu, 2. gradu po veličini u Srbiji, samo u dva preduzeća – “Elektronskoj industriji“ i “Mašinskoj industriji“ gde je radilo oko 40.000 ljudi 90% ostalo bez posla.
Poslednjih 7-8 godina vlast dovodi “investitore“ koji uz blagoslov države eksploatišu radnu snagu radnika po minimalnoj ceni. U Nišu su otvorene koreanske firme “Šin Von“ i “Jura“, nemačka “Leoni“ (sve se bave izradom elektro-instalacija za automobile), kineska “Džonson elektrik“ koja izrađuje elektromotore za auto-industriju i italijanski “Beneton“ (tekstilna industrija). Sve te firme osim “Benetona“ koji je nasledio zgrade “Niteksa“ imaju proizvodne hale koje mora da je projektovao neko ko ima veze sa koncentracionim logorima. U pitanju su ogromni objekti bez prirodnog svetla i prirodne ventilacije. Kablovi sa kojima radnici dolaze u dodir, tj. konac i tkanine u “Benetonu“ prskaju se toksičnim hemikalijama da ih glodari ne bi oštetili. To što je ugroženo zdravlje radnika je nebitno; ionako je cena ljudskog života bagatelna. Radnici sa osetljivijim organizmom se razboljevaju (alergija, herpes, infekcije disajnih organa, …), zbog čega moraju na bolovanje. Ako se to ponovi nekoliko puta, čim im istekne ugovor, ostaju bez posla. U “Juri“ se prilikom zapošljavanja savetuje kandidatima da ni zbog čega ne pokreću sudski postupak protiv firme i uzalud troše novac za advokate, jer do sada takav proces niko nije dobio. Prikazuju im film o načinu proizvodnje u nekim zemljama gde radnici imaju kompletnu zaštitnu opremu: odela, rukavice, maske, a ovde su srećni ako dobiju rukavice, mada se i one za tili čas raspadnu u dodiru sa hemikalijama.
Nedavno je radnica “Jure“ Violeta Petrović, inače samohrana majka, dok je bila na lečenju zbog karcinoma dobila otkaz jer joj je u međuvremenu istekao ugovor. Svaka čast na savesti i humanosti! Ovde ne treba kriviti strane “investitore“, kriva je država koja im daje više hiljada evra po svakom radnom mestu i oni koji su potpisali ugovor sa njima ne obezbedivši elementarno pravo radniku da kada se razboli može da ide na bolovanje dok se ne izleči, a da mu pritom ne bude oduzet i taj minimalac – 1 evro na sat, koji zajedno sa toplim obrokom i nadoknadom za prevoz na mesečnom nivou iznosi oko 250 evra. U “Benetonu“ je to i manje jer postavljaju nedostižne norme. http://rs.n1info.com/a211784/Vesti/Vesti/Jura-Radnica-s-karcinomom-dobila-otkaz.html
Tolika “humanost“ je svojstvena Srbiji oduvek. U vreme Miloševića ’90-ih godina prošlog veka kada su fabrike bile naše i nije bilo stranaca, na “plaćeno“ odsustvo u trajanju od 9 i po godina poslata je samohrana majka. To “plaćeno“ je značilo da se plaćaju doprinosi državi, a radnicima je davana naknada od koje su mogli da se pokriju troškovi dva doručka za dvočlanu porodicu. Veća humanost je kad se psu baci kost. Jedina prednost te majke je što nije bila bolesna.
Domorodačka plemena do kojih nije stigla civilizacija ophode se prema samohranim majkama savesnije i humanije nego ovde u “civilizovanoj“ Srbiji.
Čitalac Korena