Srpska inicijativa za mir u regionu

0
641

srbihrvatska02Šta je stvarni razlog odbijanja i omalovažavanja srpske inicijative pomirenja?

Vlada Srbije postala je prepoznatljiva po miroljubivoj i tolerantnoj politici prema svim zemljama na Balkanu, posebno prema susedima. Veliki napor i ogromna energija potrošeni su na normalizaciju odnosa sa hrvatskim, bošnjačkim i albanskim korpusom, koji su davno poremećeni ratnim zbivanjima. Takva politika polako je stvarala novi imidž Srbije u svetu, koji je davno uništen dejstvom zapadne propagandne mašinerije. Činilo se da je opšta srpska inicijativa pomirenja u regiji uspela da pomeri stvari sa mrtve tačke i da je sve krenulo u pravcu pune normalizacije odnosa. Odjednom, kao po dogovoru, sve je krenulo suprotnim trendom i iskrena želja za pomirenjem koristi se za nova zaoštravanja. Kao da neko želi da našu silnu energiju uloženu u normalizaciju stanja na Balkanu upotrebi protiv nas samih.

Da je srpska inicijativa samo odbijena, to ne bi bilo ni prvi put ni tako strašno, nego se podmuklo ismejava. Očito da se i ovaj segment srpske politike odjednom koristi protiv Srbije kao dobro koordinirana akcija kojom se upravlja iz jednog centra. Ne bi trebalo da čudi ako je upravo tako, jer je onima koji inicijativu odbacuju Veliki Mentor isti. U pitanju je pomirenje sa susednim zemljama Hrvatskom i Albanijom, sa bošnjačkim korpusom u BiH i Albancima na Kosovu. Ustvari, pregovori sa predsatvnicima takozvane „republike Kosovo“ su malo drugačija priča, jer se odvijaju pod pritiskom Zapada i ne bi se moglo reći da je to srpska inicijativa iako je miroljubiva namera Vlade Srbije slična. Veliki Mentor su, naravno, SAD.

U centru iz kojeg se upravlja krizom na Balkanu shvatili su da široka srpska inicijativa pomirenja mora da se potpuno anulira, jer se ne uklapa u novu neoružanu agresiju na Srbiju, u kojoj su koordinirana specijalna dejstva izvana i iznutra. Ako je već nova akcija destabilizacije Srbije planirana, ne sme se dozvoliti da se nekadašnja ružna slika o Srbiji i Srbima menja. Jer ne bi bilo dobro da oni koji su obeleženi kao agresori i zločinci sada budu nosici uspešnih misija pomirenja i da tako postanu osnovni faktor stabilnosti na Balkanu.

Za sada nije baš jasno da li je cilj specijalnih dejstava prema Srbiji ograničen ili radikalan. Ako je ograničen, onda je cilj korekcija nekih strateških opredeljenja Srbije, u prvom redu vojne neutralnosti i prijateljskih veza sa Rusijom. Ako je cilj radikalan, onda je isti kakav bi bio i u eventualnoj oružanoj agresiji – slabljenje, potčinjavanje, raspirivanje srpsko-srpskih sukoba, komadanje Srbije i svođenje srpskog uticaja na Balkanu na potpuno beznačajan. Nećemo dugo čekati da se potpuno iskristališe ko su akteri novih napada na Srbiju, jer to svakim danom i svakom novom akcijom postaje sve jasniji.

Put ka destabilizaciji Srbije najsigurniji je preko destabilizacije vlade. Nije sada u pitanju ko je za SNS i Vučića, a ko nije. Jer, kada bi vladu formirali i protivnici premijera, ako to ne bi bila podanička vlada, doživljavala bi iste ili slične napade u cilju rušenja i dovođenja podaničke. SAD i NATO ne mogu da prihvate nijednu vladu u Srbiji koja neće uvesti sankcije Rusiji i koja neće podneti molbu za ulazak u NATO. To je minimum, od koga neće odustati, a veoma je malo političkih struktura u Srbiji koje bi to prihvatile, pa i ako su protiv SNS.

KAKO HRVATSKA ODBIJA SRPSKU INICIJATIVU

Hrvatska politika prema Srbiji čestim promenama nastupa, od navodno dobrih namera do zategnutih odnosa, ima nekakvu pravilnost. Dosledni su u nedoslednosti. Tako njihovu politiku više nije teško predvideti. Kad pomislite da su se odnosi potpuno pogoršali, nemojte se spremati za totalno zahlađenje, jer će ubrzo nastupiti njihov predlog da poboljšamo međudržavne odnose. Isto tako, kada ponude dobrosusedsku saradnju i predlože rešavanje spornih pitanja, nemojte se radovati, nego budite spremni za novo još jače zatezanje konopca. I tako ukrug. Naše međudržavne odnose diktira Hrvatska, po principu vruće-hladno.

Da Vas podsetimo:  SNS STRUČNJAK Ko je lekar koji je rekao "Neka demonstrante leči njihova mama, ja neću"

To je potvrdio i nedavni susret hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović i srpskog premijera Aleksandra Vučića. Ovaj susret je i u Srbiji i u Hrvatskoj tretiran kao istorijski. Nakon susreta u Vukovaru i Dalju, Subotici i Tavankutu, razgovori su rezultovali dogovorom a dogovor pretočen u Deklaraciju o unapređenju odnosa. Ovaj dokument tretira sva najvažnija sporna pitanja – manjine, granicu, sukcesiju i buduću saradnju dve zemlje. Činilo se da je na pomolu potpuna normalizacija međudržavnih odnosa i rešavanje sporova kako je to najpametnije – pregovorima. A ako već ne može direktnim pregovorima, onda međunarodnom arbitražom.

Susret je bio iznenadan i dobrovoljan, bez pritiska međunarodne zajednice. Komunikacija između Grabar-Kitarovićke i Vučića datira od vremena njene inauguracije i neočekivanog odlaska Vučića u Zagreb. Bez obzira šta mislili o Vučiću, njegov dolazak tada ih je obradovao, jer su skoro svi značajni svetski lideri odbili da prisustvuju tom događaju. Novi iznenadni susret bio je pravo osveženje nakon perioda zahlađenja odnosa zbog blokade pregovora Srbije sa EU od strane Hrvatske i žestokih napada na srpsku manjinu u Hrvatskoj. Prijatno iznenađenje bio je i korektan nastup hrvatske predsenice uz već izanđalu foskulu – Hrvatska neće ometati Srbiju na evropskom putu. Oni koji su uočili standardnu zakonitost u vođenju hrvatske politike znali su da nakon ovog prijatnog iznenađenja sledi neprijatno. Tako se i dogodilo, i to pre nego što se mastilo na Deklaraciji osušilo.

Izjave Grabar-Kitarovićke povodom dana državnosti Hrvatske bile su nova provokacija i potpuno su obesmislile potpisani dokument – ponovo je izjavila da je potpuno zadovoljna dostignutim nivoom zaštite prava nacionalnih manjina u Hrvatskoj, gde, naravno, misli i na srpsku manjinu. Da ne bude zabune, o tome gde se ponovo nalaze srpsko-hrvatski odnosi, objasnila je hrvatska tajna služba – SOA. Ova sigurnosno-obaveštajna agencija već treću godinu zaredom daje izveštaj o stanju bezbednosti u Hrvatskoj i zemljama u okruženju. U izveštaju su dotakli tri problema: islamski terorizam-džihadiste, srpsku manjinu i korupciju. Što se tiče terorizma, za Hrvatsku ozbiljnijih pretnji nema. Što se tiče korupcije, stanje nije dobro. Ali, što se tiče srpske manjine, stanje je alarmantno. U izveštaju doslovno piše: „Ono što zabrinjava jest da je iskazivanje velikosrpskog i četničkog ekstremizma na području Republike Hrvatske sve više zamjećivano među mlađom populacijom“. Neverovatno, Hrvatima se i dalje priviđaju četnici širom Hrvatske, i to baš u trenutku kada smo postigli nekakve dogovore i po pitanju prava manjina.

Iz izveštaja SOA mnogo toga može da se zaključi. Naprimer, da je srpska manjina i dalje u težištu obrade i delovanja hrvatskih tajnih službi. Da se Srbi i dalje tretiraju kao najveća opasnost po Hrvatsku – daleko opasniji od džihadista i terorista. Iz ovog izveštaja se vidi da u zvaničnoj terminologiji tajnih službi reč „četnik“ i reč Srbin znače jedno te isto. Vidi se i glavni pravac delovanja ili težište rada SOA u narednom periodu – sagledavanje mlađe populacije srpske manjine. Očito da je procenjeno kako mlađa populacija predstavlja osnovnu smetnju da se etničko čišćenje realizuje do kraja. Starci i staračka domaćinstva nisu problem – to će rešiti priroda. Mladi su opasnost, jer samo oni mogu poremetiti rezultate etničkog čišćenja.

NOVE OZBILjNE GRANIČNE PROVOKACIJE

Nova blokada Srbije u pregovorima o pridruživanju od strane Hrvatske usledila je nakon obećanja predsednice da Hrvatska neće ometati Srbiju na evropskom putu. To znači da je kompletna misija hrvatske predsednice bila neiskrena i u cilju potpune diskreditacije srpske inicijative pomirenja. Vučić je izjavio da i dalje veruje hrvatskoj predsednici i da će Srbija ispuniti svoje obaveze preuzete dogovorom. Nije jasno na osnovu čega toliko poverenje kada ima i drugih pokazatelja da se predstavnicima Hrvatske ne može verovati.

Da Vas podsetimo:  Meštani vratili reku Rakitu u svoj tok i očitali nam lekciju iz upornosti

Umesto znakova dobrih namera i dobre volje, usledile su nove ozbiljne granične provokacije u vidu zatvaranja granice, stavljanja i uklanjanja ograda, maltretiranja putnika i sprečavanja protoka roba uz smešna, provokativna i uvredljiva objašnjenja. Nije li to jasna poruka da je subotička Deklaracija ništavna – bar što se tiče hrvatske strane? U novim okolnostima, kada EU više nije što je bila, blokada otvaranja poglavlja 23 i 24 više nikoga u Srbiji ne zabrinjava. Zabrinjava nešto drugo – zašto se ovaj put blokadi Srbije pridružila odlazeća Velika Britanija i da li iza provokativnog ponašanja Hrvatske i čudnog stava Engleza ustvari stoje SAD.

Očito da Hrvatska ne želi direktne pregovore oko spornih pitanja sa Srbijom, nego želi da to samo tako izgleda. Očekuju da će više postići uslovljavanjem, ucenama i međunarodnom arbitražom. Srbija je već napravila velike ustupke Hrvatskoj što je prihvatila razgovore o manjinama sa neprihvatljivih pozicija – da su prava manjina ugrožena i u Srbiji i u Hrvatskoj, a gde je svako poređenje neprihvatljivo.

Pored velikih očekivanja od uslovljavanja i ucena, Hrvatska sa razlogom očekuje daleko bolju poziciju prilikom međunarodne arbitraže po bilo kom pitanju. Naprimer, šta će međunarodna arbitraža odlučiti po pitanju granice na Dunavu od Mađarske do Bačke Palanke, gde Hrvatska želi da u većem delu kontroliše obe obale ove moćne reke? Svakome je jasno da su te institucije, iako se zovu međunarodne, pod strogom kontrolom Zapada. Zašto onda država koju je stvorio i koju kontroliše NATO ne bi prešla preko Dunava ako bi tako Alijansa imala gotov mostobran i kontrolisala obe obale, jer ne treba zaboraviti da je Dunav ne samo značajan vodni i transportni potencijal nego i značajna prepreka i za moderne vojske.

Srbija u ovom trenutku nema veći strateški interes za koji mora da se izbori od Kosova i lažne dileme nametnute iz Hrvatske oko granice na Dunavu. To što je međunarodno pravo na našoj strani i što je normalno da granica, kao i kod drugih zemalja, ide sredinom ove velike reke je dobro, ali mi moramo biti sposobni i spremni da naš vitalni intres po svaku cenu odbranimo. Leva obala Dunava je naša i oko toga nema popuštanja.

PRLjAVE IGRE PREKO ĆAMILA DURAKOVIĆA

Srpska Vlada uložila je veliki napor i u normalizaciju političkih odnosa sa bošnjačkim entitetom u BiH. Vučić je bezbroj puta u cilju pomirenja ignorisao i nije odgovorio istom merom na prljave igre Bakira Izetbegovića. Na Izetbegovićev poziv i uz njegove garancije Vučić je u znak dobre volje otišao na komemoraciju u Srebrenicu i zamalo to nije platio glavom. Bila je prava bruka i sramota šta se tamo dogodilo i veliki je znak dobre volje što je preko svega prešao samo da se inicijativa pomirenja nastavi.

Sad je pitanje da li je trebalo da tako postupi i da olako pređe preko organizovanog atentata, iza koga očito stoji Bakir Izetbegović. On i njegovi mentori bili su spremni i na ubistvo kako bi se srpska inicijativa pomirenja obesmislila i pretvorila u svoju suprotnost. Jedina svetla tačka prilikom te prljave igre bio je Ćamil Duraković, gradonačelnik Srebrenice, jer je pokazao visok nivo tolerancije, razumevanja i spremnosti da se započne put pomirenja. Činilo se da razume dobre namere i da gleda u budućnost, dok je primao novac kao donaciju naše Vlade za razvoj Srebrenice.

Šta bi sa Durakovićem ove godine? Kao da nije onaj prošlogodišnji. Potpuno se uklopio u prljave političke igre Izetbegovića. Ove godine pljuje na pruženu ruku iz koje je prošle godine uzeo ne baš mali novac. One koje je prošle godine pozivao da dođu u Srebrenicu ove godine je proglasio nepoželjnima. Da li to postoje dva Ćamila Durakovića, jer ono što ovogodišnji govori je u potpunoj suprotnosti sa prošlogodišnjim. Kako bi sakrili svoju neiskrenu i podmuklu politiku i osujetili srpsku inicijativu za pomirenje, Izetbegović i Duraković su nagovorili Majke Srebrenice da pošalju otvoreno pismo Vučiću kako, tobože, iza svega stoje one. Tako u otvorenom pisnu poručuju: „Naša je odluka da u Srebrenicu ne može da dođe niko iz Vlade Srbije ko ne priznaje genocid u Srebrenici“.

Da Vas podsetimo:  Nakon poplava, sela u Srbiji ostavljena na milost rekama

Naravno da je od samog početka, od prve izjave Ćamila Durakovića, sve postalo jasno: i ova inicijativa pomirenja potpuno je propala. Osnovna poluga pomirenja sa bošnjačke strane, Ćamil Duraković, pod uticajem Sarajeva potpuno je promenio svoj stav i retoriku. Tako je postao deo Izetbegovićeve destabilizujuće mašinerije, koja nastoji da omalovaži i ismeje srpsku inicijativu. Duraković sada ismeva i srpski novac koji je primio kada kaže: „Ne misli valjda Aleksandar Vučić, da je novcem koji je dao kupio ulaznicu u memorijalni centar Srebrenica“. Teško je ostati suzdržan na takve uvrede, ali Vučić za sada uspeva. Međutim, pitanje je da li bi trebalo.

RAMA JE PRVI OMALOVAŽIO SRPSKU INICIJATIVU

Albanski premijer prvi je koji je lažno prihvatio, pa omalovažio i ismejao srpsku inicijativu pomirenja još 2014. godine. Kao da je trasirao put ostalim državama i narodima sa kojima Srbija ima sporna pitanja kako bi se trebalo ponašati prema srpskoj inicijativi – da sve izgleda kako se pružena ruka rado prihvata, a ustvari sve ignorisati i odbaciti. Ko se ne seća fudbalske utakmice Srbija-Albanija…

Kompletno ponašanje i retorika albanskog premijera i tada i danas su uvredljivi i podmukli, i očito je reč o ranije smišljenim lukavstvima dobro plasiranim u javnost. Perfidija i prikrivenost stvarnih namera je i inače nešto što karakteriše albansku politiku. Albanski premijer imao je dovoljno drskosti da o ujedinjenju Albanije i Kosova govori u Prištini – na srpskoj zemlji, uz perfidnu opasku – pod okriljem EU.

Tako Albanci sa Kosova, pod utiskom jake i nekritičke podrške sa više strana, ne pristaju da realizuju već dogovoreno i ne dozvoljavaju ostvarenje minimuma prava Srba na Kosovu kroz Zajednicu srpskih opština. Cirkus i režirane predstave u Skupštini Kosova više nikoga ne mogu zavarati. Jasno je da srpsku inicijativu pomirenja rukovodstvo takozvane „republike Kosovo“ vidi kao veliku opasnost za opstanak. Ta američka tvorevina opstaje na lažima o srpskom hegemonizmu i zločinima, gde se ne sme dozvoliti da srpske inicijative pomirenja promene takvo gledanje na stvari.

NIJE LAKO ODMERITI SRPSKI ODGOVOR

Kako odgovoriti na sva ometanja, provokacije i uvrede, jeste ozbiljno pitanje. Mir, stabilnost, saradnja i dobrosusedski odnosi su nešto oko čega se vredi truditi i ne bi trebalo olako odustati. Alternativa nam je dobro poznata. Međutim, u tom nastojanju, koje će ceo dobronamerni svet znati da ceni, ne sme se izgubiti iz vida čast i dostojanstvo Srbije.

Uzvratiti istom merom i istom žestinom je politički odgovor na provokacije koji bi se većini Srba najviše svideo. Ali upravo to je ono što žele kreatori koordiniranog napada na Srbiju – da reagujemo nepromišljeno i žestoko. Daleko je bolje da naša politika ostane miroljubiva i dobronamerna, i kao takva svima prepozntljiva. Upravo takvom politikom Srbija je postala faktor stabilnosti na Balkanu.

To nikako ne znači da bi napade i uvrede trebalo potpuno ignorisati. Takvim stavom stekao bi se utisak da je Srbija slaba, ranjiva i uplašena. To bi bilo krajnje opasno jer bi ohrabrivalo naše potencijalne protivnike i podsticalo ih na drugu vrstu agresije – oružanu.

Nije nikakva tajna da za donošenje pravih odluka i vođenje najoptimalnije politike Vladi Srbije trebaju pouzdani podaci i kvalitetne procene koje bi trebalo da obazbede naše obaveštajno-bezbednosne agencije. Njihov kvalitetan rad je garancija da Vlada Srbije neće doživljavati neprijatna iznenađenja i neće biti u situaciji da preispituje već kreiranu politiku.

Ljuban Karan

Novi standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime