Srpska istorijska nauka nema odgovore o dubini nacionalnog poraza…

3
823
Protest u Čačku 1941. godine: Srpski narod je osetio gde leži glavna opasnost za njegov opstanak u toku Drugog svetskog rata

Povodom knjige „Jasenovac“ Ive Goldštajna i rasprave među Srbima

  • Mi Srbi nemamo svoju kritičku istoriografiju koja bi rastumačila našu prošlost otprilike onakvu kakva je bila
  • Ono što posebno zabrinjava je izbegavanje proučavanja srpsko-srpskih odnosa u 20. veku, pre svega u vreme srpskog građanskog rata u okviru Drugog svetskog rata, srpske nacionalne ideje u Kraljevini Jugoslaviji i slično.
  • Nejasno je (ako u pitanju nije neznanje) što list Politika predstavlja Vasilija Krestića kao istoričara koji se pomno bavi Jasenovcem ako se zna da on nikada nije istraživao istoriju Nezavisne Države Hrvatske i Jasenovca
  • Revizionizam (znači preoblikovanje osnovnih postavki neke ideologije, doktrine, programa) u istoriografiji predstavlja potrebu, jer se posle objavljivanja novih saznanja utemeljenih na odgovarajućoj, uglavnom novootkrivenoj, arhivskoj građi menjaju dotadašnje ocene o događajima i ličnostima u prošlosti.

Poslednje dve tri nedelje Srbima je malo bilo rasprave o Borisu Miloševiću (biološkom) Srbinu iz Zagreba, potpredsedniku vlade Republike Hrvatske (ili kako kaže uvaženi Slobodan Antonić  – NDH 0.2), koji je bio u Kninu na obeležavanju 25-ogodišnjice „velike“ hrvatske pobede (ili velike srpske tragedije, zavisno s koje strane se gleda), pa su nastavili rasprave o broju žrtava koncentracionog logora Jasenovac iz vremena  – NDH 0.1!

Po drugosrbijancima ministar Vukosavljević „uvodi cenzuru“ 

Počelo je u drugosrbijanskim krugovima, koji su zbog odbijanja ministra kulture Vladana Vukosavljevića da Ministarstvo kulture i informisanja potpiše otkup knjige Ive Goldštajna „Jasenovac“, (nešto manje od 200 primeraka po ceni oko 4.000 dinara) za biblioteke u Srbiji pokrenuli hajku napadajući ga da je uveo cenzuru.

Goldšajnova knjiga ne donosi ništa novo o Jasenovcu

Ministarstvo kulture se ubrzo zapetljalo „ko pile u kučine“ toliko da je sadržaj knjige postao jedna od glavnih tema čaršije i medija u Beogradu ali i u Zagrebu. Kada je Ministarstvo kulture i informisanja, valjda u želji da pojača svoju odbranu upotrebilo reč „revizionizam“, nisu bili svesni u šta ulaze. Stoga, prvo da razjasnimo šta, u stvari, znači taj pojam. Taj termin rado koriste oni koji bi da se bave politikom i oni koji slabo poznaju metodologiju naučnih istraživanja u istoriografiji pa stvaraju pogrešnu predstavu kod šire javnosti.

Pojam „revizionizam“ u prevodu na srpski jezik znači preoblikovanje osnovnih postavki neke ideologije, doktrine, programa.

Revizionizam u istoriografiji predstavlja potrebu, jer se posle objavljivanja novih saznanja utemeljenih na odgovarajućoj, uglavnom novootkrivenoj, arhivskoj  građi menjaju dotadašnje ocene o događajima i ličnostima u prošlosti.

Da Vas podsetimo:  Šta je intelektualac?

Upotreba pomenutog termina u reakciji Ministarstva kulture i informisanja je promašena iz više razloga. Najvažniji je u činjenici da Goldštajn nije dao ništa novo o Jasenovcu što u proteklih sedam decenija nije bilo poznato! Čak ni tvrdnja o 83.000 jasenovačkih stradalnika! Nešto drugo je ova rasprava pokazala – pokazala je bedu istoriografije u srpskim institucijama nauke i kulture, prvenstveno među školovanim istoričarima!

Srbi imaju fragmentarnu istoriju sa velikim diskontinuitetom

Pod pojmom „istoričar“ trebalo bi podrazumevati ličnost koja je završila prvenstveno studije istorijskih nauka i koja je dala svoj doprinos istraživanju prošlosti. U javnosti se koristi isti pojam i za one koji su objavili radove različitih kvaliteta i kvantiteta, kao i za one koji su magistarska i doktorska zvanja stekli na katedrama za istoriju pojedinih fakulteta, a da su pre toga završili druge studije. Takvi se, ipak, ne mogu tretirati kao istoričari. Čast izuzecima!

Bez obzira na broj i kvalitet istoričara srpskog roda vidljivo je da nemamo svoju kritičku istoriografiju koja bi rastumačila našu prošlost otprilike onakvu kakva je bila! Srbi imaju fragmentarnu istoriju sa velikim diskontinuitetom, sa raznim formama takozvane skrivene istorije ili mistifikacijama.

Nekada je naučne institucije oblikovala vladajuća elita na razne načine, najčešće uplivom na izbor direktora, danas to čine raznorazne NVO organizacije kroz mutne, dobro osmišljene i bogato finansirane programe.

Značajna studija koju je preglazilo vreme

Vladajući sloj odavno nema nikakve planove ni programe za budućnost u bilo kom segmentu onog što nazivamo država i briga za narod. U tom kontekstu treba posmatrati i odnos prema istoriji, naročito prema stradanju srpskog naroda u ratovima 20. veka.

Na istoriju se moralo gledati sa srpskog stanovišta i razmišljati šta je bilo pozitivno a šte tragično u Jugoslaviji. U okvirima toga trebalo je praviti osnovu za srpsku istoriografiju. Prvi pokušaj da se saberu na jednom mestu svi koji su se bavili srpskom istorijom je Enciklopedija srpske istoriografije (Beograd, 1997, 762 str.). Vreme je, međutim, uveliko pregazilo tu Enciklopediju!

Srbiji i Srbima nedostaju nacionalno odgovorni istoričari

Da tragedija bude još veća pokazuje i činjenica da u ministarstvima kulture, prosvete i nauke ne postoje baze podataka o istoričarima sa njihovim biografskim i bibliografskim podacima. U tim ministarstvima nema na jednom mestu ni podataka o naučno-istraživačkim projektima iz kojih bi se lako moglo videti čime se bave pojedini instituti. Čini se da je bez toga gotovo nemoguće sagledati stanje (i perspektive) istoriografije. Ima dovoljno osnova za tvrdnju da će naša istoriografija biti u nekom zapećku evropskih nauka.

Da Vas podsetimo:  Hilandarski medicinski kodeks: Ovako su se srpski lekari u srednjem veku borili protiv zaraza i bolesti

Srbiji i Srbima nedostaju nacionalno odgovorni istoričari rasterećeni politikom, vlašću ili sujetom. To je potrebno Srbiji da bi objasnila „samu sebe“. Tragično je što u Srbiji odnosno među Srbima nema savremene srpske istoriografije nego istoriografije Srbije, koja se isključivo bazira na Srbiju i to onu pretkumanovsku ili Brozovu federalizovanu sa pokrajinama.

Ono što posebno zabrinjava je izbegavanje proučavanja srpsko-srpskih odnosa u 20. veku, pre svega u vreme srpskog građanskog rata u okviru Drugog svetskog rata, srpske nacionalne ideje u Kraljevini Jugoslaviji i slično.

Istorijska nauka nije tražila odgovore za dubinu nacionalnog poraza i konfrontacije ne samo sa drugim narodima, već i sa sopstvenom neslogom. Takvi odgovori nisu dati, niti je to bio predmet izučavanja.

U proteklim sedam decenija među istoričarima posebno mesto imali su takozvani autoriteti!

Svoju „školu“ stvorila je Latinka Perović, nekadašnji ultrakomunistički borac protiv „velikosrpskog nacionalizma“ i to je forsirala kroz kadrove (na primer, u Institutu za noviju istoriju Srbije) i projekte takozvane „politike denacifikacije Srbije“ uz primese jakog autošovinizma.

Nekompetentna sagovornica Latinka Perović

Teško je utvrditi zbog čega je Latinka Perović (1933) merodavna i za knjigu Ive Goldštajna pa je pozvana kao drugi sagovornik da o tome govori za „Politiku“ („Rasprava o knjigama znači da bitka za istinu nije izgubljena“, 13. avgust 2020). Opšta boljka većine novinara, a to znači i urednika, je da slabo poznaju ličnosti od kvaliteta u naučnoj branši pa se „zatrče“ za zvučnim imenima kako bi, barem oni misle, njihov tekst zadobio na važnosti. Latinka Perović nije školovani istoričar niti ima bilo kakav naučnoistraživački rad iz oblasti Drugog svetskog rata, a dat joj je prostor da govori o nečemu što ne zna, i još piše: „Nadbiskup Stepinac nije bio ratni zločinac!“

Stepinac (prvi desno) je dobio od ustaških vlasti NDH krajem 1944. Visoko odlikovanje „Red za zasluge-velered sa zvijezdom“

Prvi „Politikin“ sagovornik o Goldštajnovoj knjizi bio je Vasilije Krestić (1932), školovani istoričar i nekadašnji profesor na Katedri za istoriju beogradskog Filozofskog fakulteta. Krestić slovi kao veliki autoritet u istorijskoj nauci mada njegov stvaralački opus veoma malo ima veze sa srpskom istorijom – uostalom, njegov doktorat je o ugarsko-hrvatskoj nagodbi iz 1868. godine. Nejasno je što ga Politika (ako u pitanju nije neznanje) predstavlja kao istoričara koji se pomno bavi Jasenovcem ako se zna da on nikada nije istraživao istoriju Nezavisne Države Hrvatske i Jasenovca. Posebno,on nikada nije istraživao u Vojnom arhivu gde se čuva najveći deo građe iz ustaške države, niti objavio jedan tekst o toj temi…

Da Vas podsetimo:  Savino Zakonopravilo 1. – duhovna elita

Zato je teško shvatiti zašto je u antrfileu teksta „Oprezno o Jasenovcu“ (Politika, 11. avgust 2020) novinar napisao: „Koliko se zaista srpskih istoričara pomno bavi temom Jasenovca, osim akademika Vasilija Krestića?“ To može biti samo zlonamerno, ili kao posledica neznanja.

Sledeći primer može da pokaže Krestićevo znanje o Jasenovcu: u prvom delu knjige Jasenovac (drugi autor je prof. dr Mira Radojević, SANU, Beograd 2017) u tekstu „O genocidnosti hrvatske politike“ nije pomenuo reč „Jasenovac“! Na stranu što je taj tekst samo jedna od recikliranih verzija teksta „O genezi genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ objavljen 1988. godine u „Književnim novinama“ (a pisao ga je po molbi Republičke SDB – službe državne bezbednosti)!

Ko se u Srbiji profesinalno i stručno bavi temom Jasenovca

Na ovom mestu trebalo bi zapitati Ministarstvo kulture i informisanja, a i list „Politiku“,  zašto o Goldštajnovoj knjizi nisu pitali istoričare u Muzeju žrtava genocida, jedinoj ustanovi te vrste na prostoru bivše Jugoslavije koja se bavi stradanjem prvenstveno srpskog naroda u 20. veku, a to znači i u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Možda su znali da je protiv direktora te institucije, svojevremeno Krestić pre nekoliko godina prvi potpisao peticiju za smenu sa optužbom za istorijski revizionizam, to jest da umanjuju broj (700.000) jasenovačkih žrtava, kao i da je pisao protiv njihovog izdanja „Jasenovac između broja i žrtve“ autora Dušana Nikodijevića,  a da tu knjigu nije pročitao! Možda su znali i da je upravo Krestić podržao termin „Pokolj“ (protiv čega su se izjasnili istoričari u Banjoj Luci i mnogi u Srbiji) umesto reči „genocid“, pa pomislili da je on ipak dobar i koristan sagovornik?

Na kraju ostaje pitanje: Gde smo sada kad je reč o Jasenovcu? Možda je trebalo malo više angažovati Izraelca Gideona Grajfa da nam on razjasni Jasenovac?

Nemanja Z. Stefanović
Izvor: Između sna i jave

 

3 KOMENTARA

  1. У књизи “ЈАСЕНОВАЦ” аутор Иво Голдштајн је на 800 страна изнео резултат својих дугих истраживања. Он је већ написао две књиге о злочинима усташке државе и тиме помогао да истина о њима продре у свет.

    Деда Иве Голдштајна је био власник чувене књижаре у Карловцу, пре 2 Св рата. Ухапшен је убрзо након формирања НДХ и страдао у Јадовном на Велебиту.

    Обзиром да су комунисти током 45 година блокирали истину о Јасеновцу (1), СВАКИ чланак, СВАКИ филм и СВАКА књига су добродошли да свет сазна шта се тамо десило. Књига, коју је писао Хрват, садржи сведочанства преживелих логораша, међу којима и бројних Хрвата

    Министарство је погрешило што ову књигу није откупило за библиотеке. Изгледа да се некоме није допало ауторово мишљење о броју страдалих. ОГРОМНА ГРЕШКА, јер тачан број страдалих је немогуће сазнати.

    Министарство би урадило ПРАВУ СТВАР кад би помогло превод и штампање ове књиге на енглески и послало је у веће светске библиотеке.

  2. Vecina istoricara koji se pojavljuju u medijima su bliski vlasti danas a tako je bilo i u komunizmu dedijer petranovic i ostali.
    Najbolji istoricari se ne pojavljuju u medijima
    Sem ako nisu pozvani, Protic, V.Pavlovic , Batakovic, Zivanovic, Terzic .
    Drugo nasa istorija ima dve velike rupe to je perjod pre nemanjica i perjod pod turskom vlascu o tome se niko nije bavio .

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime