Čitao sam juče jednog poznatog beogradskog novinara, koji je, rasipajući “stilske metafore” kao konfete – ceo skup u Banjaluci, pre desetak dana, predstavio kao cirkus, Dodika kao američkog prevaranta i tako se, u samozadovoljstvu, otisnuo u obest. Kada bi pomenuo neki sličan dostojanstven skup u Srbiji, poslednjih godina, možda bih i rekao da je novinar. A koliko je “jak” video sam kada je u jednoj TV emisiji, doveden da postavlja pitanja premijeru Vučiću, toliko ga “provocirao” da je i ovom bilo neprijatno.
Poznati beogradski analitičar gostovao je na bijeljinskoj televiziji i dugo, zamorno dugo, “analizirao” prilike u Srpskoj. Najmanje dvadesetak puta je rekao da “nije upućen u tamošnje prilike”, ali je još više puta rekao: “Znam da Dodika treba smeniti”. Dugo već ambiciozan i angažovan – obelodanio je da će se kandidovati za predsednika Srbije!
Kada se pročitaju ti i slični sklepani tekstovi ili čuju promukla i mucava televizijska objašnjenja tih “analitičara”, “znalaca”, “poznavalaca”, profesora, novinara o Srpskoj, onda u gro planu zasvetli pitanje: šta i o čemu pričaju i pišu?
Zašto to pitanje?
Jednostavno: zato što su isprazni, uopšteni, bave se “geopolitičkom matematikom”, kukavno vraćaju u ratna krvoprolića i sukobe, okreću svoje plastične vozove na nekim zamišljenim šinama budućnosti.
Neverovatna ispraznost. Nerealnost. Neznalaštvo. Ispolitiziranost. Stručno foliranje.
Lako je primetiti: ti ljudi ne poznaju Republiku Srpsku! Neki od njih, verovatno, nikada tamo nisu koraknuli. Ne poznaju ni geografsku kartu, koja se lomata, sužava i širi tako kako je, posle dugih noći, iscrtana u američkoj vazduhoplovnoj bazi u Dejtonu. Ne znaju tu elementarnu stvar: važnost Dejtona, značaj stvaranja Republike Srpske i da je to na kraju krvavog rata – jedina prava srpska pobeda!
Ne znaju ništa o ponosu tog izmučenog naroda, koji čistije, iskrenije, odanije, vernije, voli srpstvo i Srbiju, nego mnogobrojne srpske, vlastodržačke i opozicione, brigade u kojima i oni kloparaju.
Ne znaju muke, suze, prkos, otpor tih milion i nekoliko stotina hiljada koji su se borili i bore se da bi živeli – na svome. Ne znaju ništa o uzrastanju tog srpskog entiteta, školovanju, kulturi, univerzitetima, putevima, mostovima…
Ne znaju da zucnu, na primer, da su u toj, sa svih strana sabijenoj, pritisnutoj, omeđenoj Srpskoj, eto, plate veće nego u Srbiji, penzije veće nego u Srbiji, investicije veće nego u onom drugom delu Bosne…
Oni odmeravaju, odavde, iz kabineta i salončića,ko je veći izdajnik ili patriota u Srpskoj, na kojoj su strani Mladićev sin ili Karadžićeva ćerka, kome namiguje Vučić i zašto se srpski patrijarh meša u njihovu politiku, zašto pevaju na mitingu…
Ti vozdignuti, naduvani krajputaši šaraju po leopardovoj koži Srpske i Srbije. Za honorare, za svoj prestiž – natucajući šta bi bilo kad bi bilo i šta bi moglo biti kad ne može i kad može…
Tako se odvajala i podvajala Crna Gora – pa je otišla.
Tako se potcenjivalo, zapostavljalo i Kosovo – pa je otišlo, iako kažu da nije.
Ogromne, presudne, zasluge za sve ovo ima Beograd.
Istorija nam se ponavlja. Čak brutalno.
Vreme je, jer su prošle dve decenije od konstituisanja Republike Srpske, da se beogradski Srbi, ovdašnji srpski Srbi – od vlasti do novinara – ozbiljnije, predanije, toplije, poštenije, znalačkije, prijateljskije, bratskije – odnose prema Srpskoj.
Mnogi bi je rušili. Oni sa strane. Ali, i odavde. NJeni temelji, njena zgrada – kroz koju duvaju mnogi vetrovi – moraju se očuvati. Potkopavanjem njenih temelja potkopava se i ovo što je ostalo od Srbije.
Hoće li i kada to biti nova srpska država – daleko je to. Ostavimo to. Ne buncajmo o tome. Još je mrak na ovim prostorima Balkana. Ali, Srpska je – realnost.
Prestanimo sa tim besmislenim beogradskim, terazijskim, vaganjima i merenjima zasluga na grame, tim bezljudim potcenjivanjem, tom globalističkom procenjivanju ko ima veće ožiljke na licu, tom šegačenju sa istorijom, tom potpirivanju vatre na čijoj je ko strani, tom besmislenom navijanju za jednu ili drugu stranu…
Srpska je najvažnija. Manite politikantstvo.
Srpska je najdraža. Zaboravite navijanje.
Srpsku valja odbraniti. Pameću. Pomoći.
Prestanimo u Beogradu da se maćehinski i nonšalantno, supervizorski, nadobudno i liderski, odnosimo prema Republici Srpskoj. Prema veoma časnom delu našeg naroda u Srpskoj.
Srpska je naša srčana pretkomora, bez koje bi srce stalno krvarilo i izdisalo.
Srpska je deo našeg ikonostasa, naše porte, bez koje bi zvona tužno jecala, kao i za kosovskim, nemanjićkim, svetinjama.
Srpska je – i naša.
Manojlo Manjo Vukotić
iskra.co
Srpska je nasa, ali problem je u tome sto vlast u Beogradu nije. To je pocetak i zavrsetak svega drugog.