Srpska lingvistika je i danas serbokroatistika

Niko nije oduzeo SANU obavezu da brine o srpskom                                      jeziku i pismu

• „U SANU veoma dugo nije bilo ozbiljnih analiza nekih od ključnih problema srpskog jezika“. A to pravo, pravednosti i istine radi, Srpskoj akademiji niko nikada nije ni oduzeo da se bavi srpskim jezikom i ćiriličnim pismom
• Srpska politika još nije navikla da se za sva pitanja u svakoj nauci, pa i u jezičkoj, najpre moraju pitati stručnjaci.
• Srpski lingvisti su primili komunističku ideologiju da se sve što je nesumnjivo srpsko mora „razblaživati“ da bi se suzbijala „srpska hegemonija, pa su tako i glasali 90-tih godina“!
• Ćirilice danas ima tek u desetak bednih procenata u odnosu na ispise srpskog jezika hrvatskim nacionalnim pismom.
• Samo u Srbiji uvedeno zakonsko pravilo da se upotreba pisma u jeziku Srba određuje prema tome kakvo je vlasništvo firme. To ne postoji nigde izvan Srbije u svetu.
• Svuda svaki narod svoj jezik normativno piše svojim pismom i nigde ne postoji deoba bilo kog drugog naroda po pismu. Zna se zašto to niko drugi izvan Srbije ne dozvoljava.
• Nije tačna ocena da „ćirilica nije egzistencijalno ugrožena, pa mogu Srbi da zamenjuju svoje (ćiriličko) pismo drugim, tuđim pismom“.
• U srpskoj jezičkoj nauci ne može biti napretka dok se ne izvrši naučno provetravanje i naučno lustriranje jezičkih institucija pa i onih koje rade u okviru SANU. A to još nije učinjeno.

Piše: Dragoljub Zbiljić, profesor i lingvista

(Povodom teksta “Da se briga o srpskom jeziku vrati u SANU, Politika, 21. april 2022.)

Srpska lingvistika još je daleko i od pomisli na značaj i obavezu objedinjavanja Srba u izgovoru i pismu u okviru učevnog jezika

Prema izveštaju o raspravi u SANU vidimo da je došlo do njihovog samokritičkog formalnog priznanja da u najvišoj srpskoj instituciji nauka i umetnosti „veoma dugo“ – „nije bilo ozbiljnih analiza nekih od ključnih problema srpskog jezika“. Veoma je lepo što je to u SANU priznato. Jer, zaista, SANU posle 1954. godine i nametnutog usvajanja u Matici srpskoj prokomunističkog Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku i „ravnopravnosti pisama“ – inače posledično pogubnih po jezik i pismo (ćiriličko) srpskoga naroda, lingvističko članstvo Akademije nije nikada, za 78 godina, raspravljalo ni o tim pogubnostima, a pogotovo ne o tome kako da se te pogubnosti zaustave.

Sada se javlja protivurečnost u takvom izveštaju sa ovog skupa u SANU, sadržan u osnovnoj izrečenoj konstataciji (tačnije, zaključku) da treba da se briga o srpskom jeziku „vrati u SANU“.

Važno je kako se praktično brine o srpskom jeziku i pismu

Pravednosti i istine radi, trebalo je istovremeno reći da nikada niko nije SANU oduzeo pravo i obavezu da brine o jeziku Srba i njihovom (ćiriličkom) pismu.

A ako su učesnici rasprave mislili na istinu da je komunistička ideologija 78 godina, računajući i na ovaj vremenski „rep“ koji traje u Srbiji od 1990. do 2022. godine, kada komunistički naslednici i dalje ne dopuštaju da se o srpskom jeziku i pismu razmišlja, brine i da se preduzimaju čiste naučne (lingvističke) mere da se zaustavi pokazano stalno unazađivanje srpskoga jezika i stalno zatiranje ćirilice kao jednog od tri najznačajnija identitetska simbola srpskoga naroda, onda je trebalo to i da kažu.

Srpska jezička nauka, uistinu, u naznačenom periodu od rečenih 78 godina i danas nije dovoljno uvažena, ali ne danas zbog čiste ideologije, nego iz dugo stvarane loše inercije, pa srpska politika još nije navikla da se za sva pitanja u svakoj nauci, pa i u jezičkoj, najpre moraju pitati stručnjaci.

Ali, tu i dalje postoji problem u srpskoj jezičkoj nauci u kojoj se i dalje vuče loša ispolitizovana i lingvistička misao.

Štetno zadržavanje tzv. dvoazbučja u pisanju jezika Srba u službenoj upotrebi

Na primer, kada je bilo dopušteno lingvistima i kada je traženo od njih 1990. godine da se izjasne o nazivu jezika Srba u službenoj upotrebi i o pismu tog jezika u Srbiji, srpski lingvisti su se, preko svog stručnog Društva za (tada) srpskohrvatski jezik i književnost, izjasnili za zadržavanje naziva srpskohrvatski jezik i za zadržavanje tzv. dvoazbučja u pisanju jezika Srba u službenoj upotrebi.

I političari su ih tada poslušali, pa su u članu 8. Ustava Srbije iz 1990. zadržali naziv jezika Srba – „srpskohrvatski jezik“, a, srećom, zahvaljujući uticaju tada još živog čuvenog stručnjaka za pravo akademika Radomira Lukića, data je prednost srpskom (ćiriličkom) pismu na taj način što je u službenom jeziku predviđena obaveznost (nezamenjivost) srpskog (ćiriličkog) pisma, ali ipak je ostavljen i ostatak dvoazbučja u tome što je i latiničko (hrvatsko) pismo moglo biti naporedo upotrebljeno u jeziku Srba po posebnom zakonu.

Tadašnje izjašnjenje (sasvim pogrešno) srpskih lingvista o nazivu jezika ipak je politika ispravila pre lingvista vrativši raniji, izvorni naziv jezika Srba – srpski jezik u spomenuti Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Onda su to i lingvisti prihvatili, iako su samo godinu dana pre toga tvrdili da je naziv „srpskohrvatski jezik“ – izraz njihovog „naučnog uverenja“. Danas se, ipak, kunu u naučno uverenje u nazivu kakav je prethodio „srpskohrvatskom jeziku“.

Tada (1990), dakle, nije bilo političkog pritiska da srpski narod ne zove svoj jezik „srpski jezik“, pa su se lingvisti ipak opredelili za naziv iz vremena kada je taj politički (komunistički) pritisak postojao. To govori da su lingvisti primili komunističku ideologiju da se sve što je nesumnjivo srpsko mora „razblaživati“ da bi se suzbijala „srpska hegemonija“!

Favorizovanje hrvatske latinice (gajice) umesto srpske ćirilice

Ili drugi primer. Opet, kada politika (1993. i 2010.) zaista nije naređivala srpskim lingvistima kako da se reši pitanje pisma srpskoga jezika ni u Ustavu ni u srpskom pravopisu, srpski lingvisti su nastavili i u teoriji i u praksi da se drže nametnutog uticaja komunističke ideologije o polatiničavanju Srba preko „ravnopravnosti pisama“ i idiotskog „bogatstva dvoazbučja“ kao obmanjujućeg sredstva da se Srbi polatiničavaju sada i bez ranijih zakonskih zabrana ćirilice, jer je nametnuta navika Srbima kroz dobro osmišljeno obmanjivačko propagandno favorizovanje hrvatske latinice (gajice) umesto srpske ćirilice što se do dan-danas iskazuje u napuštanju službene ćirilice u mnogim oblastima upotrebe srpskog jezika (na primer, u prodavnicama, bankama, u izdavaštvu, na TV-ekranima i sl. Mestima. Ćirilice danas nema gotovo ni u jednom slovu, ili je negde ima tek u desetak bednih procenata u odnosu na ispise srpskog jezika hrvatskim nacionalnim pismom.

Treći primer, neki od lingvista i filologa (recimo, poznati filolog P. M.) izmislio je potpuno daleko od svake istine da je Vuk Stefanović Karadžić sastavljač hrvatske latinice, pa je ona, po P. M-u, zato „(opšte)srpsko latiničko pismo“, i čak je i napisao u jednom broju časopisa „Nova Zora“: „Pa šta ako Srbi i zamene ćirilicu? Zamenili su je Rumuni, Turci su svoje arapsko pismo zamenili pa “nisu ništa izgubili od svojih osobina“.

Nije svejedno kojim pismom Srbi pišu

Ta propaganda komunističke provenijencije da je svejedno kojim pismom Srbi pišu svoj jezik dala je tragične rezultate u polatiničavanju Srba kojima je vekovima zabranjivana, progonjena i zamenjivana ćirilica latinicom radi olakšane njihove asimilacije. (Primer uspešnog odsrbljivanja Srba katolika preko nametanja latiničkog pisma.)

Kada su srpski lingvisti inovirali pravopis posle 1980. godine i objavili taj inovirani pravopis 1993. u Matici srpskoj samo su tehnički promenili njegov naziv iz „srpskohrvatskog“ u „srpski jezik“ i objavili ga pod nazivom Pravopis srpskoga jezika“, a rešenje pitanja pisma ostavili su ponovo u dvoazbučju, potpuno isto kao u vreme srpskohrvatskog jezika i Novosadskog dogovora.

Ili, 2010. godine – i pored višegodišnjih im ukazivanja iz Udruženja „Ćirilica“ zašto je štetno i pogubno da se samo Srbi i dalje drže „ravnopravnosti pisama“ samo u jeziku Srba, jer to direktno vodi nastavljanju inercije u progonu ćirilice i njenom zamenjivanju i konačnom nestanku, kao i deobi jedino srpskog naroda međusobno u pismu – srpski lingvisti su preko Matice srpske i Odbora za standardizaciju čak odobrili i objavili Pravopis srpskoga jezika u inoviranom izdanju 2010. godine, sada čak i direktno protiv jasne ustavne odredbe koja glasi: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“

Srpski lingvisti primoravani su ili su čak i dobrovoljno “šurovali” s progoniteljima ćirilice na taj način što su samo verbalno, ali ne i normativno u jeziku i pravopisu i struci praktično, zagovarali nakaradno mišljenje izvan celog sveta da je moguće koristiti neko drugo pismo u službenoj upotrebi ako je reč o „javnoj upotrebi“. Tako je po pojedinim uticajnim srpskim lingvistima ostalo da službena upotreba nije isto što i „javna upotreba“.

Upotreba srpske ćirilice mora biti jednaka za sve

Danas imamo na snazi nakaradno usvojen Zakon o upotrebi srpskog jezika i ćirilice, koji je, nažalost, pohvalio i Odbor za standardizaciju srpskog jezika iako u tom zakonu ima anomalija kojih nema nigde izvan Srbije. Na primer, u tom zakonu, slično kao u robovlasništvu i feudalizmu, nemaju svi subjekti ista prava i obaveze u pisanju srpskog jezika: jedni moraju da ga pišu ćiriličkim slovima, a drugi ne moraju (ako su firme u privatnom vlasništvu). Tako je samo u Srbiji uvedeno zakonsko pravilo da se upotreba pisma u jeziku Srba određuje prema tome kakvo je vlasništvo firme. To ne postoji nigde izvan Srbije u svetu. Svuda svaki narod svoj jezik normativno piše svojim pismom i nigde ne postoji deoba bilo kog drugog naroda po pismu. Zna se zašto to niko drugi izvan Srbije ne dozvoljava.

Članovi Odbora za standardizaciju srpskog jezika nisu kritikovali čak ni takvu anomaliju u Zakonu usvojenom u Skupštini Srbije i Skupštini Srpske 15. septembra 2021. godine, u kome postoji i član koji dozvoljava samo jednim subjektima (ne svima, samo privatnicima) novčanu nagradu za pisanje svoga jezika svojim pismom u vidu smanjenja poreza.

Sve su te anomalije omogućene, zasnovane unikatnim srpskim pravopisom u kome piše (str. 15) da „ćirilica nije egzistencijalno ugrožena, pa mogu Srbi da zamenjuju svoje (ćiriličko) pismo drugim, tuđim pismom koje su srpski lingvisti imenovali u šest i po reči umesto dve reči „hrvatska latinica“ ili jedne reči „gajica“. Srpski pravopisci su ga nazvali: „latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatske jezičke zajednice“ (str. 17. Pravopisa).

Srpska lingvistika u praksi je do danas ostala serbokroatistika

Šta je to drugo u srpskoj lingvistici ako nije praktičan nastavak srpske serbokroatistike umesto naučne srbistike?

Dakle, u srpskoj jezičkoj nauci ne može biti napretka dok se ne izvrši naučno provetravanje i naučno lustriranje jezičkih institucija pa i onih koje rade u okviru SANU. A to još nije učinjeno. Da jeste, srpski lingvisti ne bi i dalje u praksi svojoj dozvoljavali deobu samo Srba u učevnom, književnom, standardnom službenom srpskom jeziku i po pismu i po izgovoru. To ne postoji ni kod onih koji su za svoje potrebe samo politički preimenovali srpski jezik i objedinili su svoje narode i u izgovoru i u pismu.

Srpska lingvistika svuda u Srbiji, pa i u SANU, daleko je i od pomisli o značaju i obavezi u tom objedinjavanju.

Nažalost, srpska lingvistika u praksi je u osnovi do danas ostala nelustrirana serbokroatistika u rešenju pitanja učevnog, standardnog srpskog jezika koji se koristi u službenom jeziku. Sve dok je tako, nema spasa za srpsko pismo i nema konačnog objedinjavanja Srba u svom književnom jeziku, kako su to uradili svi drugi narodi u svom jeziku.

https://izmedjusnaijave.rs/