13-og januara, to jest pridveče toga dana, dobar deo viđenijih kafana “radiće“ popis. Eto, baš se potrefilo, “slučajno“, da većina ugostitelja planira da baš toga dana radi inventarisanje, čak i ako je taj datum padao u subotu ili nedelju. To je bila mera predostrožnosti jer je primećena tendencija kod nepouzdanih Srba da baš toga datuma, te večeri, mnogi od njih (naravno ne svi i ne većina), dobiju “iznenadnu“ želju da se lepo obuku i da sa porodicom ili prijateljima odu u kafanu i provod.
Čim ljuljnu koju više, što se obavezno dešavalo jer kakva bi to srpska rabota bila ako se ne popije i pojede (sa akcentom na ovo prvo), zbune se, šta li?!, i u ponoć počnu da se grle i ljube i čestitaju jedni drugima neznano šta. Nešto i romore jedni drugima, ljubeći se tako, daleko od ušiju konobara i šefa sale. Poznato je, naime, da je UDBA imala najviše doušnika baš među konobarima, pošto su oni najčešće i najlakše mogli čuti šta govore ludi i pijani Srbi protiv vlasti i države (još i ko je sa čijom ženom i ko je drpio pare iz državne kase). Jer, Srbin se najlakše i najmekše raščkravi u kafani: tu kaže što na drugom mestu ne sme ni da pomisli. U kafani još, taj isti Srbin, sklapa i rastura brakove, vodi poslove, piše pesme i romane, i naravno, kao što rekosmo, psuje vlast i Boga.
Kako bilo da bilo, komitetlije su shvatile da dobar deo Srba tog 13-tog januara, u stvari, ide na doček Srpske nove godine. Ili: Pravoslavne, mada, ruku na srce, malo čega zajedničkog ima to sve sa pravoslavljem u formi u kojoj se upražnjavalo. Naime, vernici, pravi, reći će da je to dan Svetog Vasilija Velikog, ili Mali Božić, u najmanju ruku Obrezanje Isusa Hrista, ali da je to neka “nova godina“ nikada neće reći. Te ujdurme oni nisu priznavali. Ona je, ako ćemo pravo, više posledica neusaglašenih kalendara, koji su nas totalno zbunili, pa praveći se da poštujemo stari i crkveni kalendar mi sami sebi pravimo zbrku. Kako? Pa evo, kad kažemo doček Srpske nove godine je 13-tog januara, mi već samom tom činjenicom govorimo nešto konfuzno, jer ako poštujemo i priznajemo stari kalendar ta nova godina mora padati 1. januara, kao što na svetog Nikolu idemo 6. decembra a ne 19. kako svi govorimo. Ali, ostavimo to, jer to ne bi bila srpska stvar da nije konfuzna u startu.
Elem, da nastavim, komunisti su shvatili u kom grmu leži zec a u kom ćošku se hladi prase na ražnju, pa su pokušavali da to zakoče na najbezbolniji mogući način: direktivom da se te večeri radi popis u kafanama. Naravno, bivalo je i drugih marifetluka: naredbe da se sve kafane moraju zatvoriti do 22 časa, da se toga dana ne obnavljaju zalihe i da nabavka naručena volšebno zakasni, ili, kad baš sve to ne bi dalo rezultata, onda bi se pridveče u najviđenije gradske kafane sjatili “udbovci“ i milicioneri u civilu, koji bi zauzeli stolove i ostajali do fajronta da “drugima sreću kvare“ i pribeleže ko se kim ljubio u ponoć. Naravno, bilo je ugostitelja koji su se oglušavali o direktive, što iz ideoloških razloga, a više zbog toga što je to veče mirisalo na dobru i masnu zaradu.
Da razjasnimo sada: slavljenje ili obeležavanje, kako vam drago, Srpske nove godine, je bio politički i nacionalni a ne verski čin i akt. To je bio vid otpora u najmanju ruku: prkosa. To je onaj srpski inat specifičan po tome da se pristaje na krupne i krucijalne ustupke i odricanja od nacionalnih i političkih interesa nacije (kao i danas što je slučaj) i kada se tim odricanjem i ravnodušnošću, te odsustvom otpora i borbe čini velika šteta nacionalnom opstanku, a sa druge strane se istrajava, tvrdoglavo i uporno, na sitnim i nevažnim vidovima otpora i inaćenja. Najzad, i sami koreni početaka obeležavanja Srpske nove godine leže u periodu posle ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca (te ostalih), kada je novoformirana država prihvatila za svetovni Gregorijanki kalendar, 1919-te godine, a Hrvati počeli, sa njihovim poznatim kampanjama, da propagiraju da se ne obeležavaju praznici po starom kalendaru (čak ni verski). Mada, mora se priznati, društvo nije loše: Rusi, Gruzini, monasi na Svetoj Gori.
Srpska nova godina se, dakle, najiskrenije i po duši obeležavala dok je to bilo “zabranjeno voće“ i “opasna stvar“. Ako bi definisali precizno uzroke i korene činjenice da je sve više i više Srba slavilo Srpsku novu godinu, to bi najlakše objasnili na tragu starog vica o Draži, Staljinu i Čerčilu:
Lete avionom, u vreme Drugog svetskog rata, Čerčil, Staljin i Draža, i prepiru se ko ima bolje vojnike.
Čerčil kaže:
– Engleski vojnik je najbolji na svetu, disciplinovan je i obučen, i spreman je da za imperiju da život. Pogledajte: DŽordž za kraljicu i Englesku, jumpout!Jedan vojnik ustane, ode na izlaz i skoči iz aviona bez padobrana.
Staljin kaže:
– Ruski vojnik je najizdržljiviji i najbolji vojnik na svetu. On je spreman da za majčicu Rusiju i veliki Sovjetski savez umre bez razmišljanja. Serjoža, vыskakivaet!I zaista, jedan vojnik iz Staljinove pratnje ustaje i skače iz aviona bez padobrana.
Onda obojica, Staljin i Čerčil, upitno pogledaju Dražu. On se malo promisli, pročeša bradu, pa viknu:
– Milojica, nemo’ da si slučajno skočio bez padobrana ko ova dvojica pre tebe.
– Ti ćeš mi zabraniš – odgovori Milojica i skoči.
Zbog čega su Srbi slavili Srpsku novu godinu naći ćemo u tom odgovoru: „ti ćeš mi zabraniš!“
Da se vratimo na tu borbu lukavstava i domašljanja između vlasti i naroda. Ako kafana ipak “radi“ popis, da bi se “doskočilo Vlasima“, smišljani su razni marifetluci (sada sa druge strane). Ukoliko bi se odlučilo da se Srpska nova godina dočeka u takozvanoj “porodičnoj atmosferi“, sa sve gostima, onda bi se baš na taj dan, opet kao slučajno, organizovala proslava useljenja u novu kuću, okasneli ili uranjeni rođendan, veridba ili zaruke, krštenje, slaznica (silazak sa stokom sa planine) ili “svinjska daća“. Najzad, kad sve to ne bi bilo moguće, “razboleo“ bi se Baca, pa bi rođaci baš to veče dolazili da ga obiđu.
Ako i kafana “radi“ popis, i Baca nije bolestan, onda bi se odlazilo u obližnji manastir (kojih nama na Kosovu i Metohiji nije nedostajalo). Svako bi sa sobom poneo šta ima: flašu rakije, pečenicu, prut kobasice. Onda bi se sve to zajedno postavljalo na veliki manastirski trpezarijski astal, pa bi barabar sa arhimandritom Savom “čekali“ novu godinu. On bi apelovao da se gosti ne napiju, da ne pucaju, ili, ne daj Bože, da u povratku ne remete javni red i mir i pevaju “Oj vojvodo Sinđeliću“ i pesme o Šumadiji (kasnije smo shvatili, posle 1999-te godine, da je to tragično pevanje serenade pod balkonom neuzvraćene ljubavi, te da su nas, makar što se Šumadije tiče, šiptarski milicionari lemali za džabe). Ipak, nikada mi neće biti jasno šta im je smetala pesma o vojvodi Sinđeliću i zbog čega je bila zabranjena te smatrana nacionalističkom, i što smo je mi pevali smatrajući da tako prkosimo sistemu? Možda zbog stiha:„Ti si znao Srbina zakleti, kako valja za slobodu mreti“,jer u pesmi su turske glave padale i Turkinje su se klele, dakle, ne pominju se Šiptari. Ili: što se pominjao vojvoda, pa makar i iz Prvog ustanka, (jer, vojvoda je vojvoda).
Uglavnom, ukoliko bi se razminuli sa svim preprekama, na kraju i sa milicijom, pevajući – računali bi da je doček uspeo.
Ali!!!, to nije bio nikakav doček, nikakvo slavlje – to je bio bunt. To je bio politički otpor. Kao što vidimo: i nacionalni. To je bio vid iskazivanja nezadovoljstva i iskazivanja ljubavi, doduše u nekim slučajevima kako vidosmo: neuzvraćene ljubavi, a kada je u pitanju vojvoda Sinđelić u pitanju onda je to ljubav prema herojstvu i žrtvi za svoj narod (a nešto i želje prema Turkinjama). To je, najzad, bilo nadmudrivanje sa rigidnim sistemom koji je samo Srbima branio da iskazuju nacionalna osećanja i to od strane samih Srba. To je bilo i ketmanstvo, jer smo se pretvarali da radimo nešto drugo u odnosu na ono što smo zaista radili.
Kako su stege popuštale a sistem propadao, opadao je i žar slavlja kao i čar samog čina (jer više nije bilo zabranjeno, nije više bivalo potrebno lukavstva i hrabrosti da se obeležava, nije predstavljalo nikakav bunt, mogao si da naričeš o vojvodama i Šumadiji koliko ti je volja). Kafane su širom otvorile vrata, počelo je masovno da se slavi, otac Sava je bivao sve usamljeniji – nije to više bilo: to. “To“ je sada ovo kako danas izgleda. U Šumadiji pevamo pesme o Metohiji i niko nam ne brani.
Mada, imam osećaj, nešto mi se javlja, da ukoliko nastave ovako “kominternovski“ i komunistički da nas pritiskaju i guraju u EU, da nam nameću svoje zakone i glupe običaje, da nas na silu teraju da budemo seksualno i politički korektni (odnosno, nekorektni prema svemu što je nacionalno, porodično i srpsko), da ćemo mi Srbi ponovo početi da se okrećemo dočeku Srpske nove godine, iz istog razloga kao i prošli put: u inat i iz bunta. Kome ćemo pevati sada je svejedno: više nas nema na mestima odakle možemo pobeći u
Srbiju!
Igor Đurić
www.srbij-a.blogspot.ca/
