Pravo je čudo Božije kako je srpski narod opstao do danas uprkos turskom ropstvu, genocidu, masovnim pokoljima, prvim koncentracionim logorima, pokatoličavanju i islamiziranju. Kako to da pravoslavni Srbi na Balkanu i Podunavlju nisu prošli kao druga grana našeg naroda Lužički Srbi u Polablju kojih danas ima svega par desetina hiljada? Odgovor je prost. Pravoslavna vera sa našom Pećkom patrijaršijom i misija raspete Srpske pravoslavne crkve u ropstvu, kao i narodna epska tradicija koja se prenosila uz gusle sa generacije na generaciju, čuvali su srpstvo i pomen na Svetosavlje i Kosovski zavet. Ali uz ova dva elementa (manastiri i krivo gudalo to je naše srpstvo očuvalo) postoji još jedan ključni element o kom se ne gvori mnogo – to je srpska porodična zadruga.
Šta je srpska porodična zadruga?
To je šira porodična zajednica nekoliko generacija jedne velike ili više srodnih porodica, sa najstarijim članom na čelu (đed ili starac) koji je upravljao tom zajednicom.
Porodična zadruga sa đedom ili starcem na njenom čelu, funkcionisala je na strogo patrijarhalnom principu, zasnovanom na hrišćanskom moralnom kodu. Ona je podrazumevala snažnu koheziju unutar roda (zadruge), odanost i osećaj za celinu i pripadnost.
Pored đedova na čelu zadruga, sva najvažnija pitanja su se rešavala na zajedničkim okupljanjima, a neka su podrazumevala i okupljanja predstavnika (đedova) više zadruga (rodova, bratstava) koja su se nazivala sabor, zbor, savet ili veće.
Svi članovi zadruge, najčešće ne manje od trideset osoba, su živeli zajedno i obrađivali zajedničku zemlju, gajili zajedničku stoku ili se bavili zajedničkim biznisom, koje niko nije mogao samostalno da nasledi. Svi članovi zadruge su svoje lične prihode donosili u zajedničku kasu, a od tih prihoda su se izdržavali svi članovi zadruge podjednako, pod nadzorom i upravom đeda.
Zadruga se obično sastojala od nekoliko kuća, jedne centralne i nekoliko okolnih u kojima su živeli mlađi bračni parovi, najčešće sinovi od đeda sa svojim porodicama.
Pošto je zadruga bila zasnovna na patrilinearnom sistemu, devojka koja bi se udala, napuštala je očevu zadrugu i prelazila u zadrugu svoga muža. Nova zadruga bi se formirala, kada bi se jedan od sinova uz blagoslov oca tj. đeda odvojio od zadruge i započeo svoju.
Porodične zadruge su živele i opstajale što dalje od utvrđenja i važnijih komunikacija u kojima su dominirali Turci i poturčenjaci u vreme turske okupacije. Bilo ih je na svim područjima na kojima žive Srbi od Bele Krajine do Temišvara i od Sentandreje do egejske Makedonije.
Srpski verski i narodni običaji su naročito pogodovali razvoju porodičnih zadruga, a naročito običaj srpske porodične Slave. U porodičnim zadrugama se strogo vodilo računa o verskom životu, postili su se svi veliki postovi (vaskršnji, petrovski, gospojinski i božićni) i sredom i petkom, a sama zadruga je funkcionisala kao mala, porodična Crkva.
Članovi zadruge su među sobom bili bliski, deca su se zajednički gajila, hranila, školovala, poslovi se zajednički obavljali, znala se hijerahija, poštovali su se roditelji, rodbina kao i stariji članovi.
Zahvaljujući porodičnim zadrugama, srpski narod ima možda i najbogatiji rečnik kada su u pitanju rodbinski odnosi.
Neki rodbinski termini koji postoje samo za srpske porodične odnose se ne mogu naći i prevesti u jednoj reči na bilo koje druge strane jezike, uključujući i druge slovenske jezike.
To su najčešće: nećak, nećaka, bratanac ili bratić ili sinovac, bratanica ili bratičina ili sinovica, sestrić, sestričina, stričević ili bratić, bratučed, stričevna, tetkić, rođaković, rođakovićka, svekar, svekrva, tast ili punac, tašta ili punica, zet, snaha ili snaja, dever, jetrva, zaova, svojak ili svak, šurak ili šurjak ili šura, šurnjaja ili šurnaja ili šurjakinja, svastika, pašenog ili pašanac ili svak ili badža/o ili šogor, svastić ili svastičina, prijatelj ili prika, prija, kumče ili kumić, kumašin i kumašinka, kumenjak i kumenjakinja, posmrče, posvojče ili nahranče, nahranko ili nahranka ili usvojenik ili usvojenica, poznanče ili požnjak, nahoče ili nahod ili nahodnik ili nahotkinja, udovac, udovica itd.
Ovaj rodbinski jezik postoji samo kod Srba i sve to postoji isključivo zahvaljujući jednoj od najtrajnijih i najizdržljivijih institucija srpskog naroda – srpskoj porodičnoj zadruzi.
Život u gradovima i naročito Titov komunizam sa politikom izgradnje malih stanova u betonskim soliterima, zakonima o porodčnim odnosima i nasleđivanju, doprineli su praktčnom nestanku porodičnih zadruga.
Nakon oslobađanja srpskog naroda od Turaka, u Kneževini Srbiji se izraz zadruga koristio i za udružene poslovne poduhvate i podrške zanatlija, trgovaca i ostalih biznisa. Kasnije su nastale i zemljoradničke zadruge koje su na združenim principima pomagale zemljoradnicima i stočarima.
Međutim, danas je taj sveti izraz „zadruga“ isprostituisan najodvatnijim televizijskim sadržajem – sablaznim rijaliti programima!
Ubeđeni smo da se to namerno radi kako bi se uništavanjem i ponižavanjem instituta srpske porodične zadruge, nastavilo i uništavanje srpskog naroda.
