Apstrakt domišljanja jeste srpski sport, njegovo mesto i uloga u raslabljenom srpskom društvu, vrednosni i utilitarni značaj potkulture koja silno određuje srpski etos i predstavlja simbol kako tragičnosti egzistencije, tako i radosnog entuzijazma u prevazilaženju iste. Otklonom od formalizma, pretpostavljamo metod analogija kadar da odgonetne i potvrdi mogućnost oporavka nacije kroz fizičko-umno-duhovno-moralnu transformaciju.
Refleksiju ukupnog društvenog iskustva zapravo možemo sagledati kroz odnos sporta koji svojom predstavom sve snažnije simbolizuje racionalistička stremljenja sa jedne strane i fizičke kulture koja svojim širokim opsegom značenja objedinjuje spoznaje i dostignuća smeštene između krajnosti sa druge. Ispostavlja se da takav odnos dobija svoj potpun smisao tek onda kada se kroz silovit sudar protivrečnosti kao recidiv pojavi stvarnost u obliku nepodnošljive nemoći da se napravi civilizacijski iskorak. Gotovo se podrazumeva da preispitivanje kreće od nas samih, stoga srpsku sportsku kulturu razumemo kao stvaran simbol navedenog, intenzitetom i sadržajno ekspresivnijim od proseka. Sport u Srbiji ipak je zadržao elemente duhovne kulture arhaičnih vremena oslonjene na ratničke veštine i folklor, obogaćen svojevrsnom lucidnošću prevazilazi nametnute norme i na taj način igra ostaje osnovna snaga u ispoljavanju nacionalnog identiteta gde je svaki rezultat ravan podvigu upravo iz razloga podvojenosti duhovnog i fizičkog.
Takmičarski sport jeste manifestcija izuzetnosti, odnosno odmeravanje u dostignućima i kao takav predstavlja samo rezultat redukcionizma koji nema stvaralački karakter, stoga se ukupan status Srbije kao „poražene nacije“ svodi na bljesak duhovne kulture u datom trenutku gde ne možemo i ne smemo tražiti više. Ono što moramo i možemo jeste da sportsku kulturu (ukupnost podaktivnosti) obogatimo i uzdignemo na viši nivo od postojeće stvarnosti a to je moguće jedino uključivanjem igre u život prevazilaženjem prvobitne određenosti stvaralačkim procesom koji podrazumeva dodatan napor.
Kako savremeni svet obitava na nivou relativizacije svih normi, tako se i srpski sport davljenički bori da sačuva obeležja u vidu kulturnog nasleđa, vrlina koje kroz dramski iluzionizam dobijaju smisao i nedostataka oličenih u neaktivnosti i konformizmu večine učesnika. Pod tim podrazumevamo iskre vrednosti koje tek povremeno dobijaju status najlepše slike kako bi se nametnuta prinuda uzdigla u sferu slobode i duhovnosti, dok krajnost u vidu učmalosti upravljačke dogmatske tradicije postaje sve izraženija prihvatanjem relativnosti radi lakšeg podnošenja čime se opravdava odsustvo volje za sportskom simbolikom ravnoj simbolici života. Imperativ ujednačavanja duha i tela nije u skladu sa važećom disharmonijom razvoja ličnosti, stoga bi osnovni oblik fizičke kulture pomerio stvari sa mrtve tačke u smislu ozdravljenja ne samo poboljšanjem vaspitno-obrazovnog kvaliteta već doslovno fizičkim aktivnostima koje će zasigurno dovesti do pročišćenja uma u uslovima potpunog otudjenja od sopstvenog bica. Banalizovana rekreativna aktivnost može biti krucijalan faktor u pokretanju duševnih procesa radi prevazilaženja “tehnokratskih oboljenja“.
Jasno je da je srpski sport rezultat tmurne stvarnosti i utisak je da uvek igramo protiv dva protivnika istovremeno. Ipak, nepodnošljivu egzistenciju prevazilazimo kulturom igre koja nam je data, gotovo poetički rešavamo napetosti između forme i doživljaja, i kao što kaže Tomas Man, u igri raditi a radom se igrati, ostalo je sposobnost nijansiranja.
Željko Gmizović
