Srpska vlast sve dalja od realnosti

Svakoga dana postaje sve očiglednije da se politička Srbija – tačnije aktuelna vlast, koja okupira praktično kompletnu političku scenu – ubrzano udaljava od realnosti i postaje neka vrsta sveta za sebe, koji omeđavaju licemerje i obmane. Između tog zasebnog sveta vlasti i realnosti građana Srbije i njihovih života ogromna je politička praznina, koja se pokušava zamaskirati besedama o stvarima koje ne postoje i događajima koji se nisu desili, izlivima besa prema onima koji se usude da drugačije misle i besmislenim pričama o „strateškom putu ka Evropskoj uniji“ i saradnji i sa Istokom i sa Zapadom. Vlast Srbije i stvarna Srbija sve više postaju dva odvojena sveta. Jedan nerealan i drugi nepodnošljivo stvaran. Na sve to javnost Srbije reaguje ćutanjem, Srbija je najednom zaćutala. To „zaglušujuće“ ćutanje je ustvari sud javnosti o tom udaljenom svetu vlasti i onome šta ona čini i ta presuda je do sada najozbiljnije upozorenje.

Skoro da se ni jedan jedini stvarni problem ne rešava, samo se nagomilavaju problemi, a izbijajuće afere i sumnje na prevare se arogantnim izjavama negiraju i potiskuju. Eventualno se pojavljuje i poligraf, detektor laži, taj krajnje nepouzdan i sumnjiv mehanizam, koji čak ni na sudu ne može biti uzet u obzir kao dokaz. Prvi put u istoriji se u jednoj ipak civilizovanoj zemlji poligraf pojavljuje kao ključni politički instrument.

Ali u postojećim okolnostima nije ni realno očekivati da vlast uopšte rešava neki problem. Jer ona i nije u realnom ambijentu, ona pripada jednom drugačijem svetu i jednostavno ne može ni da rešava probleme realnosti kojoj ne pripada. Kao i u svakom nadrealnom životu, ništa ne traje dugo, veoma kratko, pa aktuelna vlast Srbije najveći deo energije troši na kupovinu političkog dana, svaki novi dan donosi novu priču, obmanu, koja traje samo do poslednjih večenjih vesti i onda sa novim danom sve ispočetka. Ništa se ne rešava, a priče, obmane, se nagomilavaju a ljudska sklonost ka zaboravu i instinktivnoj odbojnosti prema onome šta kažu vlast olakšava tu misiju zamajavanja i pogubnog gubljenja vremena.

KOME JE TREBAO SASTANAK DRŽAVE I CRKVE

Mnogo je, nažalost, primera svakoga dana, a najsvežiji je sastanak državnog vrha i rukovodstava Srpske pravoslavne crkve i Srpske akademije nauka i umetnosti. Izvorno, to je trebalo da bude susret državnog i vrha SPC, ali je na zahtev predsednika vlade, koji nije bio domaćin sastanka, pozvan i predsednik SANU Vladimir Kostić. Akademik Kostić, prema izjavi predsednika vlade, nije hteo da dođe, ali ga je on ubedio i došao je. Povod da se pozove i akademik Kostić je očigledno njegova nedavna izjava da „neko u Srbiji narodu mora da kaže“ da je Kosovo i „de facto i de jure“ izgubljeno i da se po svaku cenu, uprkos svemu i „povraćanju“, mora ići ka EU, za koju sugeriše da je raj, a da Rusija nije alternativa.

Ocenu da je EU raj je izneo u izjavi Radio Beogradu. Tu inače još uvek veoma dobru radio-stanicu malo ko, nažalost, u Srbiji sluša, ali na neki čudan način tu izjavu su svi čuli i masovno je prenošena u medijima. Da li je sve to bilo aranžirano? Deo aranžerskih sumnji je i istup Emira Kusturice na neobičnoj proslavi sedam godina postojanja vladajuće Srpske napredne stranke, kada se okomio na Veliku Britaniju zbog toga što je, kako je rekao, jedan Britanac doneo vest Srbiji da mora da prizna Kosovo kao uslov za EU. Mislio je verovatno na nedavnu kratku posetu Beogradu britanskog šefa diplomatije Filipa Hamonda. Zanimljivo je da Kusturici, kada je o Britaniji reč, ne smeta – nije je ni pomenuo – činjenica da je ključnin savetnik njegovog domaćina na proslavi jedan Britanac – Toni Bler – čovek koji je ključni autor ne samo bombardovanja Srbije nego i kosovske nezavisnosti i mnogih drugih političkih nesreća koje su zadesile Srbe i Srbiju. To izgleda ne smeta, pa se zato rađaju sumnje da je možda bila reč o još jednom dnevnom aranžmanu. Ali vratimo se sastanku u odajama na Andrićevom vencu i saopštenju za javnost.

Saopštenje sa sastanka na Andrićevom vencu u sedam tačaka je skup opštih mesta uobličen u nejasne i u osnovi eufemističke formulacije. Po formi, to saopštenje je u konkurenciji saopštenja sa nekadašnjih skupova predsednika republika bivše Jugoslavije. Među tim opštim mestima izdvaja se 1. tačka, koja govori o suprotstavljanju „Kosovu“ u članstvo Uneska. Liči, međutim, na obmanu, bez obzira šta će se stvarno desiti. Jer u saopštenju se sugeriše da je reč o otimanju baštine Srpske crkve i Srbije, i da bi „svako otimanje te baštine značilo nedvosmisleno ugrožavanje opstanka najznačajnijih religijskih, kulturnih i istorijskih spomenika srpskog naroda…“ Ni reči o tome da je mogućnost članstva Kosova u Unesku stvorio Briselski sporazum, koji su potpisali i prihvatili domaćini sastanka. Tu je ključ. Zatim, ni reči o tome da članstvo u Unesku, kao agenciji Ujedinjenih nacija, pripada državama, a ne „područjima“. Pošto se u saopštenju govori samo o otimanju kulturne i religijske baštine, a ne i državne teritorije moglo bi se zaključiti da vlasti Srbije prihvataju da je Kosovo država.

MALE MOGUĆNOSTI POLITIČKE SRBIJE

U 2. tački saopštenja ponavlja se da „Republika Srbija neće priznati nezavisnost ’Kosova’ i boriće se za očuvanje nacionalnog, duhovonog i kulturnog bića srpskog naroda na Kosovu i Metohiji“. Tu postoji jedna kontradikcija. Nasuprot frazi o nepriznavanju nezavisnosti Kosova, kaže se da će borba biti za očuvanje srpskog naroda, a ne Kosova i Metohije kao dela državne teritorije. Kontradiktornost se ovde ustvari pojavljuje kao obmana, koja je to još više u 3. tački saopštenja, u kojoj se poručuje da će „srpska država nastaviti svoj put ka članstvu u Evropskoj uniji, uz održavanje tradicionalno dobrih odnosa sa Rusijom, Kinom i drugim zemljama“. Tu se, međutim, besmisao pojavljuje u punom sjaju. Ta tačka je, po svemu sudeći, odgovor državnog vrha na nacrt platforme pregovaračkog poglavlja 35 sa EU, a tiče se Kosova. Taj nacrt formalno potvrđuje ono što je politički stav ključnih zemalja EU da Srbija treba da na ovaj ili onaj način prihvati nezavisnost i Kosovo kao zasebnu državu, i to je ključni uslov za članstvo Srbije u EU. Drugim rečima, ako Srbija to ne prihvati, onda ni od članstva u EU nema ništa.

Oživljavanje formule „i EU i Kosovo“ je zaista obmana. To je veoma jasno, i tu poziciju EU može da promeni samo neka velika kataklizma u Evropi i svetu, koja izgleda kao moguća, ali u skorije vreme malo verovatna. Ova tačka je – to je jasno – i odgovor državnog vrha Srbije na nacrt poglavlja 35. U prevodu: Srbija će prihvatiti sve što Brisel traži oko Kosova. Posle toga će morati da prihvati i drugačije odnose sa Rusijom, pa i ta ambicija „prijateljstva“ postaje iluzija. Sve drugo, sve izjave i emocije sa vrha, su samo obmane i licemerje.

Nameće se i pitanje zašto je tog skupa uopšte i bilo, jer o „srpskoj politici u sedam tačaka“ je valjda trebalo da raspravlja i odluke donese Narodna Skupština, a ne jedan u osnovi neformalni sastanak na Andrićevom vencu. Bila je to ustvari još jedna kupovina političkog dana, preživljavanje, u nadrealnom životu demokratski izabrane vlasti Srbije. Poligraf je za sada izostao. Još je, međutim, važnije pitanje kako je i zašto aktuelna vlast uopšte dospela u nadrealni svet kada kao retko koja do sada ima jasan demokratski mandat i razumevanje svojih birača. To je politički apsurd. I, dok je tako, politička Srbija ima veoma malo mogućnosti. Ili je to možda zbog toga što stvarna vlast u Srbiji pripada nekom drugom?

Siniša Ljepojević

Novi Standard